Rada Vranješević, Vid Nježić, Novak Pivašević, Stanko Vukašinović samo su neki od mnogobrojnih prnjavorskih heroja koji su donijeli slobodu i položili velike žrtve za buduće generacije ovog kraja. Svima njima u čast, ali i kao podsjetnik na istoriju – učiteljicu života, u Prnjavoru je obilježen 4. juli – dan kada je narod bivše Jugoslavije 1941. podigao ustanak protiv ustaša i fašista u Drugom svjetskom ratu. Na njih još uvijek opominju njihovi potomci – ljudi koji su i sami stojali na braniku otadzbine u posljednjem Odbrambeno-otadzbinskom ratu.
Mladima ovakvi datumi trebaju biti važna lekcija. Bez znanja oprošlosti nema ni predznanja i snage za budućnost napominje predsjednik SUBNOR-a Prnjavor Rade Radonjić.
Predstavnici SUBNOR-a Prnjavor, gradske boračke organizacije i Gradske uprave Prnjavor položili su vijenci na spomen – obilježje borcima NOR-a i junacima iz rata 90-tih godina. Gradonačelnik Prnjavora Darko Tomaš istakao je da, tokom ondašnjeg sukoba 4500 prnjavorčana učestvovalo u Narodnooslobodilačkoj borbi.
Dan borca je više od ceremonije. To je zavjet da se žrtva ne zaboravi, da istina ostane živa – da nova pokoljenja odrastu svjesna vrijednosti koju su im njihovi preci ostavili u nasljeđe.
TV K3
Dali je neko od boraca Otadzbinskog rata, cuo da je u jednom lokalu u jednoj od nasih Ilova pustan Tomson, Hrvatski kontraverzni pjevac, barem nama Srbima ,,,,, kontraverzan,,,,, i to javno preko ozvucenja , mislim neka slusaju ljudi sta zele, nego mi malo uvredljivo, dali jos neko dijeli slicno misljenje…inace bilo je to 2020 iodine…
Жао ми је што припадам једном малом народу а који ради тако велике глупости; што нас воде политички идиоти и економске убице, што нам се на челу Академије наука и умјетности (АНУРС) РС-а налази особа старости већој од 90 година (сиц!) и која за свој (не)рад поред пензије прима и плату!
Овдје је ријеч о Дану борца – који је за вријеме владавине комуниста проглашен за државни празник, 26. априла 1956. године. Распадом Југославије обиљежавао се само у Србији и Републици Српској. Није џабе проф. Јован Рашковић за Србе рекао да су луд народ јер једино Срби вјерују у лажи и митове комуниста (и не само њих), и што је лаж већа они у њу више вјерују.
Срби су посебно вјеровали у „шпанске борце“ па је један од њих Жикица Јовановић – Шпанац, започео крвави грађански рат међу Србима и тзв. комунистичку револуцију, на Ивањдан 1941. године, тако што је пуцао на два српска жандара (на пијаци у Белој Цркви код Крупња), убио два Србина, Миленка из Груже и Богдана избјеглицу из Лике!
Невјероватно је да и данас међу Србима имамо оне који славе убиство два Србина од стране једног комунистичког вуцибатине који уз то није Србин! По међународном праву, жандарска (полицијска) служба мора да постоји и у условима окупације, тако да су жандари тада обављали редовне задатке основних јавних служби. „Устанак“ је почео три мјесеца послије њемачке окупације. Жандарми нису били у служби окупатора. Они су били у служби комесарске управе Милана Аћимовића, која је била техничко тијело састављено по Хашкој ратној конвенцији из 1907. године, да руководи основним службама за функционисање цивилног живота у условима окупације.
А што се тиче Прњаворске партизанске чете и њених 4.500 припадника то је лаж која нам се потура више од 80 година. Физички није било могуће те припаднике смјестити на планини Љубић, хранити их, облачити, снабдјевати другим потребштинама. За толико припадника требало је најмање десетак кувара! А оружје су добијали од усташа из складишта у Јајцу, јер су им циљеви били исти – борба против ЈВуО, Срба и рушење тадашње државе! Овдје: https://www.youtube.com/watch?v=vdbzglDqFBE
НОП/НОР, читаво вријеме рата били су на територији НДХ, усташа са којима су сарађивали и борили се против „хегемоних“ Срба!
Још никад нико није навео поименично ни десетак припадника те чете. Гдје су се борили против окупатора или усташа? Има ли игдје опис борбе? Тзв. народни хероји Новак Пивашевић, Живојин Прерадовић, Вид Њежић (Данко Митров, др Младен Стојановић и други) погинули су у борбама са Србима (у селима Чечава, Укрина, Кокори и друга), већ почетком 1942. године, окупатора нису ни видјели!
Чињеница је, непобитна, гдје су год неку територију под контролом држали партизани, ту су Срби доживјели грдне непријатности и страдања. Козара је једно од њих. „Ослободиоци“ су догађаје на Козари приказали нашминкано, у вестерн филму, у режији Вељка Булајића и одабране глумачке екипе – Бате Живојиновића, Љубише Самарџића, Милене Дравић, и других.