Spomenici koji pričaju o stradanju boraca NOB-a danas uglavom nemaju kraj sebe sliku nekih prošlih dana gdje ih ispunjava cvijeće i boravak poštovalaca već ih kao nepoželjan ukras čini zapuštenost i uništenje. Sličan prizor, do skoro je bilo utisnut na mermeru jedne spomen ploče koja se nalazi na Leburića groblju u Donjim Vijačanima kod Prnjavora a što je zahvaljujući onima koji poštuju prošlost, ispravljeno kroz rekonstrukciju.
Tako je ove godine kroz zalaganje nekoliko mještana, izvršena rekonstrukcija spomen obilježja za dva borca Pete kozaračke brigade NOVJ. Riječ je o borcima koji su izgubili svoj život na teritoriji Prnjavora tokom jula 1943.godine u toku oslobađanja ovog mjesta u Drugom svjetskom ratu.
Spomen obilježje osveštalo je i sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve povodom dana kada je obilježena i Sveta velikomučenica Marina koja se slavi kao slava grobljanske kapele na Leburića groblju.
Osvećenju su prisustvovali i mještani iz Gornjih i Donjih Vijačana koji i danas ostaju vjerni prošlosti i nekim prošlim danima kada su učili o tome da su borci NOR-a svojom borbom omogućili da borave i žive u svom kraju.
Sa idejom poštovanja svih koji su svoju vječnu kuću pronašli na jednom groblju te da njihova imena moraju biti vidljiva i otrgnuta sa jednog mermera od zuba vremena, vodio se i Savko Tubak.
Kao jedan od glavnih inicijatora obnove kaže da nije mogao prihvatiti da jedan spomenik bude zapušten kako vizuelno ali i kroz ideje koje su vladale a i danas vladaju među ljudima.
” Ovaj spoemnik je bio napravljen negdje sedamdesetih godina prošlog vijeka. I zaista je bilo ružno gledati kako niko ne želi da obnovi spomenik za ove ljude koji su se borili protiv fašizma a koji su ovdje stradali. Zbog toga sam došao na ideju da treba da se obnovi jedan ovakav spomenik. Ja sam onda pronašao ekipu dobrih ljudi i komšija. Skupili smo određena sredstva i obnovili ovo jedno mjesto te smo se na ovakav način odužili ljudima koji su nas puno zadužili. Vodio sam se time da će sutra i naši grobovi trebati biti održavani a ne gaženi bez milosti i poštovanja. I u posljednjem ratu smo stvarali ovu našu Republiku Srpsku nošeni idejom ovih ljudi i to ne smijemo zaboraviti ”,rekao je ovaj mještanin.
Boli ga mnogo to što su ljudi koji su bili simbol hrabrosti u prošlosti danas postali predmet izrugivanja te kaže da se sa tim mora prestati. Nada se da će i drugi ljudi biti podstaknuti njegovim primjerom te krenuti u obnovu sličnih spomen obilježja iz NOR-a.
” To su kada pogledamo mala finansijska sredstva ali ostavljaju veliki trag i pokazuju da smo dostojni tih ljudi. Važno je da se ljudi organizuju i da pamte te ljude. Ružno je slušati o tome kako ove spomenike ne treba obnavljati već i rušiti. To nije dobro. Mi moramo te ljude poštovati jer je to dio naše istorije. Istina je da su se oni borili za neke svoje ideale a mi u posljednjem ratu smo poštovali neke druge ali svi smo bili na istom kursu a to je da se zaštiti narod i napravi neki bolji svijet ”, rekao je ovaj mještanin.
Protonamjesnik Branislav Aleksić podsjeća da je osvećenje obavljeno u sklopu tradicionalnog parastosa kojim se odaje pošta za sve poginule borce iz posljednjeg rata a koji su sahranjeni na Leburića groblju. Ističe i da su tijela svih tih ljudi pala radi bolje budućnosti.
” Zahvaljujući dobrim hrišćanskim dušama, mi danas svjedočimo da ljudi iz prošlosti ne zaboravljaju te da se njihovi grobovi obnavljaju. Iako su oni bili dio jedne drugačije ideje ipak ostaje činjenica da su to bili kršteni ljudi. Iako su živjeli i umirali nošeni drugačijim idealima te su kroz borbu stvorili i neko drugačije vrijeme sa kojim se često nisu slagali zbog odnosa prema religiji i drugim stvarima, ipak je važno da se ne zaborave imena ovih ljudi. To su sve naši preci i obaveza potomaka je da ih poštuju ”, rekao je Aleksić.
Povodom velikog praznika i parastosa za sve poginule borce, na Leburića groblju je prethodno obavljena i tradicionalna liturgija. Priređen je i slavski ručak za sve goste i zvanice.
Riječ je o groblju gdje se sahranjuje dio mještana iz Gornjih Vijačana i Donjih Vijačana.
TV K3
Књигу “КОМУНИСТИЧКО-УСТАШКА САРАДЊА,у подмотајичком крају од Митровачког споразума 1937. до данас” написао је професор историје Верољуб Малетић, кога овог пута срдачно поздрављам!
Ево вам неколико очигледан примера – први, комунистичко-усташке сарадње из сјећања тринаесто годишњег “борца” Прве прњаворске партизанске чете, ОВДЈЕ:
https://www.youtube.com/watch?v=vdbzglDqFBE
Он је са већом групом сабораца отишао од Доњих Вијачана до Јајца, све пјешке, преко територије коју су апсолутно контролисали Нијемци, усташе и домобрани!!! Не само да им није фалила “длака с главе” него су од усташа добили лично наоружање и униформе, односно обућу!
У свом исказу мислио је да ће бити интересантан али је потврдио партизанско-усташку сарадњу.
За знатижељне:
https://www.sd.rs/sr/vesti/istorija/otkrivamo-najvecu-tajnu-partizanskog-pokreta-2016-08-15
https://standard.rs/2016/04/24/dokazi-o-saradnji-komunista-sa-okupatorom-ili-slucaj-vladislava-ribnikara/
Поздрав ШаринчанИН!
Прича Савка Тубака је шупља и бесмислена и само је дио наратива који се односи на “славну” прошлост Прве прњаворске партизанске чете (одреда) који је формиран на Љубићу, недалеко од Лебурића гробља. Чета је пормирана октобра 1941. године. Први комадант био је Новак Пивашевић, обичан шумски радник, без икаквог знања али одан партији (КПЈ) чије је задатке без поговора извршавао. Умјесто усташа и Нијемаца он је војевао против локалних Срба од којих ће настрадати почетком јула 1942. године а да окупаторе ни видео није! За те заслуге КПЈ га је прогласила народним херојем!!! И други високи руководилац Чете, Живојин Живо Прерадовић, политички комесар, изгубиће живот, 18. априла 1942. године, у борби са Србима села Чечаве. Живо је био син вијачанског проте Јована Прерадовића. Данас једна улица у Прњавору носи његово име!
Савко Тубак не зна гдје су гробови Пивашевића и Прерадовића а дугује одговоре гдје је Чета била смјештена, како је била организована за свакодневни живот од дана формирања до ослобођења Југославије, дакле оно што данас кажемо логистика. Тубак и СУБНОР Прњавора се хвале како је Чета имала славни борбени пут, да је у њој било 4.500 бораца, од којих је њих 700 погинуло а 1.200 рањено. Од тих 700 погинулих Тубак зна да су два Југословенска борца погинула и сахрањена у Лебурића гробљу али ни њима имена не зна!!!
Савко Тубак не зна или је “заборавио” како су се “ослободиоци” понашали према свјештеницима СПЦ. О томе нам је свједочење оставио професор историје аутор књиге “КОМУНИСТИЧКО-УСТАШКА САРАДЊА, у подмотајичком крају од Митровачког споразума 1937. до данас”. На страни 167 он описује муке вијачанског проте Јована Прерадовића, оца Живојина Прерадовића, политичког комесара Прве прњаворске партизанске чете. Њему су два дана прије Велике Госпојине, крсне славе села, у кућу упали младићи и одвукли га на митинг села у организацији Скојеваца. Свашта су му говорили и тражили да се исели из села! Прота је тада имао 64 године, рођен је у Вијачанима гдје је био парох већ 32 године. Овај случај показује да је сва прича о једнакости, о слободи вјероисповјести, прича за вријеме рата, била лаж.
Прота Јован је добро и прошао, у односу на судбину Мирка Обрадовића, кога се старији Прњаворчани сјећају као отменог и културног свјештеника који је шешир скидао чак и нама школарцима када смо га поздрављали. Њега су 24. марта 1950. године, напала група штрбаћких скојеваца и упрегла га у јарам са волом да оре (страна 163, књиге)!!!
Аутору овог коментара је познато “васкрснуће” тзв. народног хероја Вида Њежића. Једног дана, године 1960., нас група ученика из знатижеље посјетили смо мјесно гробље, испод цркве, удаљено око 100 метара, ка ријеци Тополова. Од свих споменика одудара један, споменик биста Вида Њежића. На нас је оставио утисак поштовања. Након 10-15 дана поново посјећујемо гробље Њежића али нас чека велико изненађење – нема спомен бисте (главе) “хероја” Вида Њежића. Ми, дјеца, закључујемо да је херој отишао да лично обави неке неодложне послове! А заправо ради се о томе да су локални сељани знали да Вид Њежић није никакав херој, да нема никаквих ратних заслуга, и да су га тако обезглавили.