Promocija knjige “Zavičajno jutro” na Ljubiću

1 Comment

1. Познати руски историчар Василиј Кључевски говорио је да нас историја учи да ниједно ново поколење никад ништа није научило из историјских грешака претходника, и да их увијек понавља. У том смислу можемо да нађемо много аналогија садашњег времена са прошлошћу. Али неће бити истих рјешења. На стара питања увијек се дају нови одговори.

   Хм, чини ми се да је познати историчар мало “побркао лончиће”, јер Удружење писаца завичаја Прњавор на “стара питања” још увијек дају стари одговор, да је партизански покрет био и остао есклузивна снага народноослободилачке борбе против окупатора и домаћих издајника. Зато промоцију књиге “Завичајно јутро” есклузивно организује на планини Љубић, на мјесту спомен обиљежја формирања Прњаворске партизанске чете. Тај чин се десио прије 80 година. Удружење на тај начин подржава СУБНОР Прњавора, као настављача традиције НОБ/НОР-а јер би, иначе, промоцију одржало на мјесту гдје и Бог заповједа, у Дому културе.

   Да се мало подсјетимо: Прњаворска партизанска чета формирана је:
   ( https://www.prnjavor.info/obiljezena-godisnjica-pocetka-ustanka-u-drugom-svjetskom-ratu/?)
   Октобра 1941. године на Љубићу је формирана Прва прњаворска партизанска чета. Командир Новак Пивашевић, народни херој. Политички комесар Живојин Живо Прерадовић. 2015.г. СУБНОР Прњавор“.
   Е, сада долазимо до једне историјске празнине коју СУБНОР и друштво поштоваоца НОР/НОБ-а упорно игнорише да објелодани. Јер, никада и нико није утврдио бројни састав, материјално-техничка средства и написао било какве податке о ратном путу Чете. Друго, зашто је Чета формирана на Љубићу, петнаестак километара удаљеном од града. Поставља се сасвим логично питање – какву је помоћ могло очекивати угрожено становништво града и околних села општине Прњавор од Чете до које није водио никакав пут, нису имали превозна средства, нити су били ваљано наоружани. За ово је најбољи примјер село Кремна и дио Штрбаца, односно Радловац, гдје су усташе на Божић 1942. године и нешто касније извршиле покољ недужних мјештана. Помоћ од Чете је изостала.
   Дакле, бројног стања Чете нема. Има само податак о командиру и политичком комесару. За њих је битно то да су погинули 1942. године, командир јула 1942. године, у Горњој Дубрави а “комесар” почетком априла (1942.г.) у Чечави! Оба су погинула у српским селима, од србске руке и оба су проглашена народним херојима јер су убијали Србе! Исти је случај са нпр. др Младеном Стојановићем (април 1942. у Јошавки) и Здравком Челаром ( јул 1942. у Рековцу, Србац). За др М. Стојановића стоји још један куриозитет – проглашен је народног хероја већ септембра 1942. године, двије и по године прије завршетка “народноослободилачког” рата!? Да ли се ово налази у Риплијевој рубрици “Вјеровали или не?
   Волио бих да ми неко од говорника Удружења објасни шта је Чета радила по србским селима Чечави, Вијачанима, Шаринцима, Дубрави, Кокорима, Бранешцима, Јошавци; у мјестима гдје окупатора, усташа и домобрана било није.

   Општепознато је да је квислиншка држава, НДХ, обухватала садашњу Хрватску, БиХ и дио Србије – Срем све до укључиво Земун. Дакле, Врховни штаб НОР-а а тиме и Прњаворска партизанска чета налазили су се на територији државе НДХ. Партизански покрет је највећа превара Другог свјетског рата, сарађивали су са окупатором, усташама и домобранима о чему постоје многобројни докази, чињенице и фактично стање на терену. Један од “бораца” Чете описао је ту скупину бандита како је ишла чак у Јајце за оруђе и лично наоружање! Ево тог свједочења; ОВДЈЕ:
   http://www.prnjavor.info/put-nas-doveo-ratni-put-novaka-bogicevica-borca-koji-je-prezivio-drugi-svjetski-rat/?unapproved=144771&moderation-hash=b60c80ef621de59f679a46143d8b7756#comment-144771 ;
   а као бонус послушајте још једног “учесника НОБ-а”; ОВДЈЕ:
   http://www.prnjavor.info/put-nas-doveo-zarko-kovacevic-djecak-u-partizanskoj-uniformi/?

   Још увијек се, и послије 80 година, крију подаци: Ко је био окупациони намјесник Прњавора у Другом свјетском рату, ко су били логистика (војници, снабдјевање и др.)?! Има још живих “учесника”, питајте их! Један од “бораца” чете прима већ 76 година пензију “ослободилаца”, као “заслужни борац”, изгубио је вид играјући се бомбом, а да пушке опалио није!
   Чекам(о) одговор.
   И док ми чекамо одговор, препоручујем да прочитате “Комунистичко-усташка сарадња – у подмотајичком крају од Митровачког споразума 1937. до данас”, од аутора Верољуба Малетића, професора историје из Србца; или “Пожар у Крајини” од Николе Плећаша Нитоње (има у пдф-у на интернету). Обе књиге говоре о истом: “ослободиоци” комунисти и усташе се једно те исто: идеологија, циљеви, резултати дјеловања или једнако – банда крволока.
   Иначе, моја маленкост има на десетине питања, нека сам већ поставио на овом порталу, али сам – очекивано, остао без одговора.

   Reply