Obilježena godišnjica početka ustanka u Drugom svjetskom ratu

1 Comment

1. Моја маленкост је начео осму деценију живота а ја још никако да расчистим сам са собом, многе теме и дилеме, по питању народа коме припадам, Србима. Шта нам раде сусједи и шта, и како, радимо сами себи је енигма, непознаница као и питање о постанку живота, сврси постојања, каква нам је будућност. Било како било, какви смо и како се међусобно поштујемо добро је да нас још увијек има! Захвалан сам свим боговима који чувају мој народ…

   Ево практичног примјера. Прије дан-два обиљежише (једна мања група Срба) годишњицу почетка устанка у Другом свјетском рату. Ту су се нашла два-три учесника НОР-а а остали су поштоваоци и симпатизери. Урадише то, симболично и са пијететом, код споменика на Љубићу, на мјесту гдје је формирана Прва прњаворска партизанска чета (за другу, или неку другу ја чуо нисам). Чин као чин вриједан помена, али… ех, да није тога „али“. На споменику црно на бијело пише и то ћирилицом: „ Октобра 1941. године на Љубићу је формирана Прва прњаворска партизанска чета. Командир Новак Пивашевић, народни херој. Политички комесар Живојин Живо Прерадовић. 2015.г. СУБНОР Прњавор“.
   Е, сада долазимо до оног „али“. Никада и нико није утврдио бројни састав, материјално-техничка средства и написао било какве податке о ратном путу Чете. Друго, зашто је Чета формирана на Љубићу, петнаестак километара удаљеном од града. Поставља се сасвим логично питање – какву је помоћ могло очекивати угрожено становништво града и села од Чете до које није водио никакав пут, нису имали превозна средства, нити су били ваљано наоружани. За то је најбољи примјер село Кремна и дио Штрбаца гдје су усташе на Божић 1942. године извршиле покољ недужних мјештана. Помоћ од Чете је изостала. Дакле, бројног стања Чете нема. Има само податак о командиру и политичком комесару. За њих је битно то да су погинули 1942. године, први јула у Горњој Дубрави а други почетком априла у Чечави! Оба су погинула у српским селима, од србске руке и оба су проглашена народним херојима! Исти је случај са нпр. др Младеном Стојановићем (април 1942. у Јошавки) и Здравком Челаром ( јул 1942. у Рековцу, Србац). За др М.Стојановића стоји још један куриозитет – проглашен је народног хероја већ септембра 1942. године!? Волио бих да ми неко од ове групе празноглаваца објасни шта су они радили по србским селима села Чечаве, Вијачана, Шаринаца, Дубраве, Кокора, Бранешаца, Јошавке.
   Неки од припадника Чете имали су или још увијек имају статус борца Партизанске споменице 1941. године, а да пушке опалили нису. Један „припадник“ из Шаринаца већ више од 70 година ужива инвалиднину и добру пензију, а настрадао је тако што се, дјечко од 15-ак година, играо са бомбом а она изненадно опали, незгодно као и свака особа женског рода и оста „борац“ без вида. Птеживио је, постао “борац” и ужива пензију и дан-данас! Или случај једног Вијачанца. Пошао момак да сјече државну шуму и озлиједи кољено. Поста тако ратни војни инвалид, носилац Партизанске споменице и свих после ратних привилегија (Има таквих примјера и у овом задњем рату, 1992-95.г.)!

   Дакле, све је ово чиста комунистичка пропаганда. Прњаворска чета је била скупина сеоских јајара и нерадника који су искористили долазак комуниста на власт, прикључили им се – више из пуке знатижеље али им је све то донијело практичне користи – друштвени положај и све бенифиције почев од запослења до кориштења бесплатних одмаралишта и друго. Убише се причајући, годинама, бајке које још увијек пролазе код дијела Срба.
   Чак и ова два учесника, који се бусају у прса јуначка, заобилазе истину, причају сад овако, сад онако, не могу се усагласити сами са собом. Ево доказа, ОВДЈЕ:
   http://www.prnjavor.info/put-nas-doveo-ratni-put-novaka-bogicevica-borca-koji-je-prezivio-drugi-svjetski-rat/?unapproved=144771&moderation-hash=b60c80ef621de59f679a46143d8b7756#comment-144771 , и
   http://www.prnjavor.info/put-nas-doveo-zarko-kovacevic-djecak-u-partizanskoj-uniformi/?
   Послушаајте их шта су и као причали прије, а шта причају данас!

   И да знате, Бравар, КПЈ и НОБ/НОР су највеће преваре и подвале Другог свјетског рата. На нашу жалост, ми ово, као и све друго, учимо погрешно – на пропаганди и лажима СУБНОР-а, историчара и трулог просвјетно-образовног система, из вестерн партизанских филмова Вељке Булајића, Хајрудина Крвавца, Стипе Делића.

   Reply