На прњаворском старом гробљу налази се још увијек много споменика са именима за које немамо никаквих података. Нити ко су били ти људи нити гдје су живјели, осим да су припадали Парохији прњаворској. Много је и оних мрамора без икаквих натписа, као и иструлих дрвених крстача из новијег времена. Немарност и заборав су учинили своје. Многа имена која и данас срећемо на очуваним мраморима, а која су припадала најугледнијим прњаворским фамилијама и били носиоци духовне и националне идеје овог краја упознајемо изласком књиге „Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости“. Подаци о старим Прњаворчанима су добрим дијелом остали сачувани захваљујући записима Љубомира Опачића коме Прњавор дугује много за очување сјећања на период у коме је живио.
Прикупљајући материјал за књигу ријешили смо многе недоумице из прошлости а тако и мистерију о гробу и споменику свештеника Косте Вуковића. На гробу попа Косте налазило се велико стољетно стабло, које је прошле године уклоњено, а које је и сачувало овај споменик од вандализма. Ко је био Коста Вуковић?
Коста Вуковић рођен је у Кобиљдолу (Касниндол) код Сарајева 15. маја 1872. године. Завршио је Рељевску Богословију 1894. године. Рукоположен од стране митрополита Ђорђа Николајевића у старој сарајевској цркви за ђакона 12. децембра, а за свештеника 17. децембра 1894. године и постављен за администратора упражњене Парохије сочаничке у Дервентском протопрезвитерату.
Након упокојења протојереја Луке Опачића 1905. године, на Парохију прњаворску према сопственој молби али и жељи Црквено-школске општине, постављен је као администратор свештеник Јово (Ђорђе) Јовановић, дотадашњи парох вијачански. На Парохију вијачанску која је тиме остала упражњена премјештен је парох сочанички Коста Вуковић. Њему је том приликом повјерена и привремена управа над Протопрезвитератом прњаворским. Марта мјесеца 1905. године, на лични захтјев, Коста Вуковић је постављен и као привремени администратор обудовљене Парохије штрбачке. Штрпци су тада остали без свештеника јер се Илија Школник исте године упокојио, а наслиједио га је касније његов син Душан Школник.
Коста Вуковић се након краће болести 21. марта 1905. године упокојио и сахрањен је у Прњавору.
-
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића -
Споменик свештеника Косте Вуковића
Извор података: Бојан Милијашевић, Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, Прњавор, 2018.
Prateći ovu temu, dublje i sveobuhvatnije, u svoj njenoj objektivnoj složenosti i ljudskim dilemama, traumama i (ne)znanju, prisjetih se našeg velikana pisane riječi – Meše Selimovića. On u jednom svom romanu kaže:
“Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta zabezeknuti. Ne možemo više nikud.Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća; suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Sa nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadništva nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme u strahu od ma kakva rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvam, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo”.
Savremeni čovjek živi i radi u velikoj iluziji. Postigne materijalni uspjeh, stekne visokoškolsko obrazovanje, doktorira ekonomske, pravne ili druge nauke. Tako “pun sebe” zamišlja da je neko i nešto, a u suštini je ranjiv, bespomoćan i grdna neznalica! Kada mu oponiraš, on se brecne, i uvrijedi,čak. Kao da si “udario” u njegovu visokoumnu ličnost, koju on smatra da treba više poštovati i cijeniti.
A stvar (dilema, ili nesporazum) je vrlo prosto rješiva – lako je slušati laži, kada znaš istinu! Koliko puta smo čuli, učili i još uvijek kao papagaji učimo, i prenosimo, i prenosićemo sledećim generacijama, kako je nepismeni Vuk Stefanović Karadžić – “otac” srpske pismenosti! Ili kako su proglašeni narodni heroji, Prnjavora, veliki junaci samo zato što su se tukli isključivo sa rođenom braćom, četnicima!
Tako i simbol Svevidećeg oka na spomeniku Koste Vukovića, koji je bio drugčiji, osjećao se drugčije, a nije isključeno ni da je znao – da nam je hrišćanstvo nametnuto i da ima vrlo malo veze sa pravoslavljem. Ili je u Parohiji bila neka “struja”, otrgnuta od matice ali se nije održala. Na kraju, ko je dao da se ukleše taj znak: sledbenici ili njegova “poslednja volja”. A to, što mi ne znamo njegovo značenje i poruku, valjda je i nevažno. Svejedno nas se ništa i ne pita, niti šta odlučujemo!
Недавно је овај портал објавио текст о “Уређење гробнице протојереја Јове Јовановића…”, који се још увијек налази на Прњавор.Инфо. Иако су ова два свјештеника, оба припадала СПЦ, оба службовала у Прњаворској парохији, запазити је да постоји велика разлика у животу једног и другог свјештеника.
Вуковић је, по рођењу, нешто старији, али је поживео свега 33 године. Прота Јово Јовановић, рођен је шест година касније али је доживео 70 година, а зато и тежа и болнија животна искушења.
Међутим, оно што пада у очи је разлика симбола на надгробном споменику. Док је у Јовановића крст, традиционални хришћански симбол, дотле је у Вуковића тзв. свевидеће око, симбол масонско-илуминатске припадности! Није за повјеровати; и, ето за историчара материјала да дубње истражи и сагледа дешавања у СПЦ.
Симбол “свевидећег ока” полако “улази” и у српске цркве, као у цркви у Горњим Штрбцима. Већина парохијана не зна шта симболизује, али га и не види… тако да је, изгледа, добра она изрека: “Благо неукима, њихово је царство небеско”!
У прилогу видео-линк о уређењу гробнице Јове Јовановића (ОВДЈЕ):
https://www.prnjavor.info/uredjenje-grobnice-jove-jovanovica-prnjavor/