Slobodan Živković: Prečicom do penzije

Radni vijek običnog čovjeka traje 40 godina. Ako se igramo brojevima, to je 8.800 dana ili 70.400 radnih sati.

Međutim, Prnjavorčanin Slobodan Živković do penzije je došao mnogo brže. Samo za 165 radnih dana ili 1.320 časova! Naravno, ukoliko računamo da radna sedmica traje 40 radni časova.
Pitate se kako?
Pa, njegov radni dan trajao je “samo” devet minuta!
Slobodan je radio kao varilac u nuklearki. Tokom jednoga radnog dana u srcu reaktora nije smio provesti više od osam do devet minuta. I tako godinama!
Još kao golobradi mladić iz sela Potočani u prnjavorskoj opštini, Živković je odlučio da okrene leđa zemljoradnji i da okuša “pečalbarski” hljeb.
– Zemlja je bila škrta. Da budem puki seljak, nije mi se dalo. Odavde iz Prnjavora dosta je njih otišlo u Njemačku. Ja sam, vjerujte mi, čvrsto odlučio da ću otići u Njemačku da zaradim nešto para, a onda ću se vratiti i postati kafandžija – počinje svoju priču Slobodan.

U Njemačkoj je radio sve i svašta. Ako je bila dobra zarada, makar bio i čistač ulica, Slobodan nije birao. Ni sam ne zna koliko bi to trajalo da slučajno nije naišao na oglas za kursiste varioce.

– Od malena sam volio da gledam zavarivanje kapije. Od gomile cijevi čovjek napravi kapiju, ogradu, šta hoće, a ima samo aparat za varenje, fleksaricu i masku. Šta da radim? Svojima u Prnjavoru sam već rekao da se ne vraćam kući, da sam nešto maraka uštedio i da planiram sve uložiti u gostionicu. Ali sam ipak završio kurs. Majstor me pohvalio: “Gledao sam te svaki dan. Voliš variti. Jednoga dana ćeš postati pravi majstor”. Njegova pohvala mi je dala podstreka. Malo po malo i ja dobijem posao u jednoj manjoj firmi. Promijenio sam još nekoliko poslova prije nego što sam dobio posao u “Borzingu”, preduzeću koje je isporučilo Jugoslaviji prvu parnu lokomotivu. Eno je u Ljubljani i danas, ali kao muzejski eksponat. Bili su čuveni u Evropi, a držali su monopol kada su u pitanju termoelektrane i nuklearke. Dobro sam zarađivao, ali nisam mogao odbiti ponudu njemačkog koncerna “Beickoka”. Plata je bila bogovska, ali i posao je bio dosta rizičan – priča Živković.

Ponuđen mu je posao varioca na specijalnim poslovima u nuklearki, koji je na kraju i prihvatio.

– Kada sam prvi put došao do reaktora, nije mi bilo svejedno. Nas trojica unutra. Nazad, sve i da hoćeš ne možeš! Rekli su nam: “Dolje možete ostati samo desetak minuta. Vrata će se automatski otvoriti i morate izaći”. Prvi put je bilo gusto. Vremenom postane navika, pa u srce nuklearke ulaziš kao da u birtiju upadaš – kaže on.

Nijedan remont bilo koje nuklearke u Evropi, pa i one u Sloveniji Krško, nije mogao proći bez prnjavorskog “doktora”.

S. RISOVIĆ – Narodne novine

Radioaktivne čestice

Slobodan kaže da se radijacije nije plašio, ali se uvijek pridržavao pravila.
– Radioaktivne čestice, makar i jedna bila u pitanju, razaraju organizam iznutra, jer se ne mogu izbaciti, dok se same ne potroše. Zato se i nose troslojna zaštitna odijela, kacige i maske. Po izlasku iz nuklearke dva, tri puta se peremo. Ne kupamo se, nego svaki dio tijela peremo, kao kada ručno ispirate košulju ili pantalone – objašnjava.