I opet nedostaješ.
Nedostaje naše sve.
Godine evo prolaze,
godine u znaku dolazaka i odlazaka tebi.
Opet miriše proljeće, opet mirišu lipe.
Opet sija majsko sunce, ali tebe nema kući, ni sad, ni do godine,
nikad više…
I svaki put mi sve teže pada odlazak od tebe.
Sve je moje ostalo tamo, pored tebe.
Dio po dio sam ostavljala svakim dolaskom.
Teško mi je otići od tebe svaki put, ostaviti te tamo…
Ali odem kao da ću opet sutra biti tu.
I kad se vratim ponovo, zaista tako i bude.
Samo nastavim da ti pričam tamo gdje sam stala.
Kao da vrijeme između nije ni postojalo.
Čuvam sve tvoje poruke od prve do poslednje.
Vrate mi osmijeh, vrate mi tebe na tren.
Sanjam te dok mi govoriš da si dobro gore negdje…
Kad iz ovog sna se probudim jedna suza krene od radosti jer te
vidjeh i zagrlih a druga od tuge što se probudih…
Vole te tvoje Mama, Baba, Stara, Alma i Elma.
Потресно до бола, а говори о варљивом осјећају сигурности и постојања у нечему што се живот зове. У датом моменту смо мање-више (не)задовољни, силни и арогантни, или чак саосјећајни и пажљиви, а већ у следећем трену одлазимо у вјечност нестанка и пролазности… тако да породицу, најмилије и познанике остављамо у чуду и мноштву питања, и дилема, без ваљаног одговора.
… Vole te tvoja Mama, Baba, Stara, Alma i Elma!
… od tuge što se probudih…