Na foto-konkursu “Knjigu na sunce”, koji je organizovala Narodna biblioteka Prnjavor u proteklih mjesec dana, pristiglo je 18 fotografija, a prema glasovima posjetilaca “Fejsbuk” i “Instagram” profila ove ustanove najviše glasova, ukupno 388, dobio je Relja Veselica.
Drugo mjesto sa 360 glasova zauzela je fotografija Maje Aleksić, a treća sa 314 glasova bila je Marija Modić.
Najboljima su danas u prostorijama Biblioteke uručene nagrade sponzora preduzeća “Mladegs Pak” i Merime Čelenka.
Direktor Narodne biblioteke Dragana Marinković rekla je Srni da su se, za razliku od proljeća kada su najtraženiji bili domaći klasici poput Ive Andrića i Meše Selimovića, tokom ljeta najviše čitala djela Jelene Bačić Alimpić, Vesne Dedić, Nore Roberts, Dejana Stojiljkovića i Vanje Bulića, kao i da je primijetna povećana zainteresovanost čitalaca za italijansku književnost.
“U mjesecima pred nama planiramo još niz zanimljivih aktivnosti kojima ćemo pokušati da što više naših sugrađana motivišemo da slobodno vrijeme provode čitajući. Jedna od prvih aktivnosti biće upriličena 8. septembra povodom Svjetskog dana pismenosti”, najavila je Marinkovićeva.
U prnjavorskoj Biblioteci na Odjeljenju za odrasle u toku je sedmica posvećena Agati Kristi, jednom od najpoznatijih autora kriminalističkih romana.
SRNA
Hm, ukusi su različiti, kao i znanje o pojmu vrijednosti.
U konkretnom slučaju, prvoj nagradi nedostaju: osjećaj za estetiku jer ovaj plavokosi mališa, već sada zaljubljenik u pisanu publikaciju, sjedi u fotelji na kojoj je jedna strana vidno oštećena. Zar smo toliko bijedni i žalosni da ni ispravne fotelje nemamo!
Drugo, iza plavookog ljepotana nalazi se slika “oca” srbske pismenosti, Vuka Stefanovića Karadžića. Djetetu se već sada, u startu, u predškolskom uzrastu nudi lažni mit i lažna društveno “verifikovana” vrijednost u liku jednog nečovjeka, jedne bijedne funjare, lažova i iskorištene nakaze koja je Srbima, kao narodu, nanio tešku i nemjerljivu štetu, goru i veću nego svi osvajači i agresori ovih prostora onako zajedno, đuture. Toga vucibationu slave Srbi a koliko su destruktivni pokazuje i podatak da će Vukovom mentoru, Jerneju Kopitaru, u Beogradu biti urađen spomenik i jedna ulica će biti nazvana njemu u čast!!!
Šta je dr Jovan Rašković, prije tridesetak godina, mislio kada je rekao “da su Srbi lud narod” neka ostane enigma, svakom od nas za razmišljanje…
Вук се данас напада из актуелне ситуације у којој је српски језик политикснтски разбијен на неколико језика као ни један други на свијету.
Вук је снажно освијетлио овај тамни изровани пут којим идемо пуна два вијека. Ако треба спалити Вука, онда треба спалити и оне који то предлажу, јер су се по “вуковици” описменили изучили школе и стекли знање и звање…
Невен Пећо: Треба ли спалити Вука Караџића
9. октобра 2017.
„Вук је био богаљ, масончина и папска шпијунчина!“ – то је чувена реченица коју је Блесара, водећи другосрбијански списатељ, изговорио давне 1987. године. Било је то у хотелу на Борском језеру, на завршној вечери манифестације „Борски сусрети балканских писаца“. И то вече пре традиционалног Вуковог сабора у Тршићу.
Да подсетим оне које су заборавили, а млађе да обавестим, те 1987. обележавано је два века од рођења великог реформатора и једног од искрених српских „европејаца“ тога доба Вука Стефановића Караџића. Те године је приказивана и телевизијска серија „Вук Караџић“ која је имала огромну гледаност. Улице и кафане свих српских градова биле су пусте у време емитовања серије.
И „Борски сусрет балканских писаца“ био је те године посвећен делу велико реформатора језика, писам, културе и друштвене свести.
Вук Караџић, следбеник и ученик великог Доститеја, тада је ушао у сваку кућу. Доситеј и Вук су дефинисали Српство. Доситеј у химни „Востани Сербиа“, Вук у занменитом, и у време социјализма забрањном, то јест заборављеном, тексту „Срби сви и свуда“.
Вук је био Доситејев ученик у Великој школи. Када је у питању језичка и правописна реформа њихов однос је најједноставније описати овако: Доситеј је рекао шта, а Вук је показао како то треба урадити.
Када је Блесара изговорио реченицу, којом почиње овај текст, био је, као и обично, мртав пијан. И цео живот му је тако прошао. У пијанству и гневу. И догурао је до дипломатских висина.
Тако раде окупатори: најгоре поставе тамо где би требало да буди набољи. Можда му је то награда за континуирано пљување по Србима и Српству. Блесара данас прича као и 1987, као да је академик, ваљда зато што од школе има завршену Свечану академију.
Није Блесара једини који пљује по Вуку. Има још српских „умова“ помућене свести, који би да „укину“ Вука. То што су му признања, још за живота, одали и његови противници, они не знају или неће да знају. Руски цар му је у два наврата дао пензију. Пензију му је дао и књаз Милош, мада му је књиге спаљивао, одликовао га је кнез Никла…
Напади на Вука Караџића су напади на преостале Србе и преостало Српство.
Нажалост нападима на Вука приклонили су се и поједини „Срби из Црне Горе“, да буде још црње и горе. По њима је Караџић крив за „ценогорски језик“. Не дај боже да су ту имали Тито и, нарочито, његови комунисти из Црне Горе.
Када оспоравају Вукову језичку и правописну реформу (његов епохални рад на прикупљању усменог ставралаштав од лирских песама, приповедних врста, мудрих изрека до филозофије народног живота) то не раде на црквенословенском језику и правопису, већ управо на вуковском, на језику „свињара и говедара“, на језику западне Србије.
Хајде да укинемео и спалимо све књиге на „вуковом“ спрком језику, да уведемо дебело и танко јер, он, јон, ен, јен… Тако ћемо решити све националне проблеме и Црна Гора ће поново постати српска. А можда бисмо, угледајући се на Милосава Лаповца, могли да „побијемо“ све који су писмени на начин Вука Караџића.
Први пут сам чуо службу на српском језику у Темишвару. Зашто свештеник у Темишвару није служио на црквенословенском? Можда зато што му је стало да сачува језик као део националног идентитета? И веру наравано. Можда Срби у Темишвару боље разумеју српски од црквенословенког? Само да се не угледају на блесару.
Невен Пећо
@ На Вука повика а лисице месо једу
Све ово што си написао-ла не вриједи три пишљива боба, узалуд утрошено вријеме на понављање већ реченог. Тако говори званична историографија. Наука о језику и званична историја, кроз систем просвјете и школског образовања, већ двеста и више генерација затровали су ноторним глупостима, испрали мозак онима од основне школе до факултета и то још увијек раде прегалачки и неуморно као да смо сви ми дебили и нисмо способни за размишљање, као да нисмо дошли до нових сазнања о прошлим временима, као да нема интернета!
Особи испраног мозга, као што си ти, не вриједи говорити. За име Бога, постоје ново откривени докази као што су лична преписка, државне архиве, мемоари и друго, на основу којих се може реконструисати једно временско
раздобље, живот једног народа или живот неког познатог појединца. Зашто би бајка о “оцу србског језика” била изузетак? Или о Николи Пашићу, Бравару, др Младену Стојановићу, било коме.
У неким ставовима чак сам и сагласан с тобом! Нпр. да је Вук следбеник Доситеја Обрадовића (али није био његов ђак јер је био престар за школу!). Друго, “захваљујући” Доситеју нашу званичну историју су написали странци! Или “тако то раде окупатори: најгоре поставе тамо гдје би требали бити најбољи”. Све је то тачно, али – по твом резону, не дирај Вука!?
Многе детаље, пикантерије чак, о Вуку ниси навео; као:
Негдје крајем 1813. године, са оцем и рођаком Обрадом (од стрица) пребацује се у Аустрију, правац – Беч! Вук је буквално неписмен, не зна њемачки ни у траговима. У Бечу се упознаје и пријатељи са једним од навећих учењака тога доба, Јернејом Копитарем, језуитом и великим царским намјештеником, цензором за словенске језике. Цар, а касније и царица, безуспјешно су покушали да превере Србе у “царску вјеру”, забранили су употребу ћирилице, рад школа, црквену службу на народном језику. Језуита Копитар чекао је погодну прилику да на “мекши” начин доскочи Србима, али, до појаве Вука, није имао прилике за то. Фрустрираном ћопавом Вуку, сујетои и искомплесираној умишљеној величини, лакому на новац, интелектуално ограниченом Копитар је био сан снова, да постане неко и нешто. У данашњим мјерилима то би био Александар Вучић, визионар, реформатор, спаситељ васколиког србства!
Елем, Вуку је припремљена логистичка подршка и пројекат унијаћења Срба је полако покренут уз помоћ Њемачке, Католичке цркве или и Срба, издајника.
“Реформом” србског језика прво је прекинута више вјековна традиција Срба у области историје, књижевности, филозофије – свеукупне традиције и везе са блиском браћом Русима. Тако је, поред осталог, настала и данашња Румунија, од силом покатоличених Срба, старосједилаца, о чему наш просвјетни систем ћути. Касније се то катастрофално одразило (Први и Други свјетски рат, и рат деведесетих) на опстанак Срба у Херцеговини, Далмацији, Славонији, Белој Крајини… Тек, последице “реформе” су немјерљиве, неистражене.
Копитар је приженио “нашег јунака”, али у чарима Ане Краус није уживао блентави Вук већ кум Копитар, који је у младости био физички допадљив и, очигледно, убједљив! Вук је шпартао по Европи, уздуж и попријеко, годинама био одсутан. Имао је задатак скупљања старих књига, поготово србских. Он их је “сачувао” тако што их је препродао архивама у Бечу, Лајпцигу, Русији. Данас су недоступне. Можгу се добити копије али без увида у оригинал!!! Тако су, међу првима, страдале србуље, странцима необично вриједне, али неписменом Вуку су биле безначајне и извор зараде!
Руски цар Николај му, 1826.године, додјељује доживотну руску пензију, од сто дуката годишње. Вук тада има 43 године! Марта 1835.године и незахвални Милош му одобрава пензију, у 52-ој години живота.
Простор ми не дозвољава али када бих набројио сва признања за заслуге, које је добио за живота, многи ми не би вјеровали. Међутим, морам да наведем да је “наш реформатор” проглашен почасним грађанином Загреба, 1861. године! Из штовања према Њему штампана је ћирилицом!
Године 1847. штампан је Нови Завет, у преводу Великог Вука! Приликом превода му је недостајало поприлично ријечи (појмова), али он је неке сам измислио (кажу) а неке позајмио из староцрквеног, народног језика! Међутим, то није оно најгоре што је урадио Србској православној цркви. Упитно је, наравно, да ли је он Нови завјет и превео али је превод урађен против воље и на штету СПЦ. Све су прилике да је наговорен и поткупљен да би му се бесплатно штампале књиге у јерменском манастиру, штампарији.
Нема у званичној биографији да је Вук, приликом склапања брака, прихватио унијаћење, у оно доба исто што и прихватање католичке вјере. Јер вријеме је показало да данас тих унијата нема, сви су постали католици и узгред су проглашени хрватима!
Однос Вука према “сарадницима” и противницима је посебна прича. Ту је био бруталан, без милости.
Чему су служила наша стара слова и ријечи из наше прошлости? По Вуку – ничему. Прије њега та су слова и појмови имали своју сврху, значење. Какву, ми не знамо јер не говоримо тим језиком.
Данас Енглези, Французи а нарочито Нијемци лупају главу јер нису искористили велико умијеће и природни Вуков потенцијал за реформу свог језика. Тако Нијемци да би написали слово “č” морају да употријебе чак четири “tsch”! Ко им је крив што нису искористили Вука.
Не пише се и не говори се, али да се и то зна:
Вук је, у Бечу, имао личног секретара и личног доктора (dr. Schkoda!).Умро је у Бечу, 07.02.1864.године, недеља. Сахрањен је у уторак увече. Поворка је носила буктиње. Крај ковчега била су два стола; на једном његове књиге, а на другом одличја његова!
Веће пошасти и непогоде Срби имали нису, а славе га и штују, дјецу зову по њему, дају имена школа, установа, тргова и улица! Брука невиђена.
И рече, оновремено, Јован Рашковић, психолог, “како су Срби луд народ”…
U prnjavorskoj Biblioteci na Odjeljenju za odrasle u toku je sedmica posvećena Agati Kristi, jednom od najpoznatijih autora kriminalističkih romana.
Тако гласи агенцијска вијест написана на дну чланка „Relja Veselica pobjednik foto konkursa – knjigu na sunce“.
Не улазећи дубље у смисао ове вијести само да напоменем колико смо неинформисани и тешке незналице, јер нам је овако написана реченица ушла у домен интересовања и у меморију као нешто сасвим нормално, нешто што као знамо и што се подразумјева. Каква (само)обмана и непознавање ствари које је могла да смисли и напише само Агата Кристи. Ње, међутим, нажалост нема, умрла је 12. јануара 1976. године.
Да будем слободан, па да се укратко присјетимо ко је највећи аутор детективских романа, чији укупни тираж премашују једино издања Библије и дјела „славног“ Шекспира (О Библији и Шекспиру неки други пут!). Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер. Написала је осамдесет детективских романа, деветнаест позоришних комада, два мемоарска дјела и шест љубавних романа (љубавне романе под псеудонимом Мери Вестмакот)!
Е па, да опростите Агата Мери Клариса Милер није њено право име! Агата Кристи рођена је као Рената Крстић у селу Мокра, код Белу Паланку!!! Рођена је у угледној сеоској породици, која је имала више од хиљаду оваца. Отац јој се звао Драгомир Крстић и био је познат по томе што је извозио качкаваљ (сир) у Солун и Беч.
За оне који се крсте или машу рукама изнад главе, послије овог увода, само да кажем – бадава вам работа. Мало више читања молим, али ни то није довољно! Потребно је да набасате на прави извор информација и да, у конкретном случају, кренете од Драгана Јовановића, новинара НИН-а.
У суштини ништа чудно. Јер ако су нас учили – и још увијек уче, да нас је описменио неписмени Вук Караџић, добро је – нека није горе!