Otadžbinu imamo samo jednu, pa živjeli u njoj ili hiljadama kilometara daleko, ne smijemo dozvoliti da se zaborave običaji, prelijepi krajevi, jedinstveni svaki na svoj način. Otadžbinu ne zaboravlja ni Prnjavorčanin Žarko Kovačević.
Iako već godinama živi u Beogradu, svake godine obiđe svoj rodni kraj. Tako je bilo i ovog ljeta kada je boravio u svom rodnom selu. U svojim Vijačanima, u staroj porodičnoj kući koja se nalazi nedaleko od strmog puta koji vodi ka planini Ljubić, ka Ravnom brdu.
Baš tu, na planini Ljubić 2015. godine podignuto je Spomen-obilježje, na mjestu gdje je u oktobru 1941. godine formirana Prva prnjavorska partizanska četa, koju su predvodili komandir Novak Pivašević i politički komesar Živojin Preradović. Na tom mjestu, davnih prošlih godina bila je i ratna bolnica. I upravo tu, sa svojih dječačkih 16 godina, i hrabri Žarko je krenuo u ratni pohod.
Proizvodnja: TV K3
septembar 2019. godine
www.tvk3.info
TV K3 – SVA PRAVA ZADRŽANA –
info +387(0)51 640 460
marketing: +387(0) 51 640 462
Svetog Save 31, Prnjavor, 78430,
tvkanal@blic.net
PORTAL: www.tvk3.info
@ Istina i laž
U tome i jeste draž slobodno-nametnutih izbora. Kao izbori zavise od “slobodne volje građana”, a oni – Režiseri događanja, nametnuli nam i Kurtu i Murtu; samo ih u pogodnom momentu mijenjaju radi promjene a suština ostaje. Nikakve razlike između Glavnog Baje i Ivanića nema. Zapravo da izbori nešto mijenjaju bili bi zabranjeni.
Tako je i sa osnovnom temom naše priče i Dječaku u partizanskoj uniformi. Ali Crvena banda – Bravar i njegovi podrepaši su prvo uvedeni u Srbiju. U pratnji agenata Abwera drug Bravar “drsko”, ispred nosa okupatora i ustaša ulazi u Beograd. U dočeku su vrhuška glumačke ekipe: Ribnikari, Ribari, Ranković, Đilas, Ivo Lola, Edvard Kardelj, gdje se donosi odluka o dizanju ustanka – 04.07.1941.godine. Ustanak je prvo dignut u Srbiji a zatim i u ostalim dijelovima Jugoslavije, gdje su poslati specijalni izaslanici, sve sami probisvjet, već obrađeni organizatori od strane njemačkog Abwera. Oni se i danas opisuju kao “Španski boric”, kao Uglješa Danilović, Rodoljub Čolaković, Osman Karabegović, Kosta Nađ, i drugi. Bravar se uvodi u poznati događaj gdje je izginuo bataljon cijeli, u Užice. Glavni stožer pokreta je, naravno, preživio događaj, i Bravar je povučen na proctor NDH gdje je na miru i spokojno obavio “resetovanje” pokreta. Za razliku od Srbije, odakle su protjerani već 1941.godine, u NDH su se osjećali kao “svoji na svome”. Imali su zajedničkog Režisera, a cilj im je bio isti – rušenje Kraljevine i srpske “hegemonije”. Tako je predstava za blentave Srbe je mogla da otpočne…
U Bihaću se održava prvo zasjedanje AVNOJ-a. Prvo, da bi se moglo održati zasjedanje morao je biti oslobođen od ustaša. U oslobađanju gine oko stotinka ustaša i oko sedam hiljada “proletera”, čitaj Srba!!? Čiča Stari, Moša Pijade je otvoreno iznio strategiju “oslobodilačkog” pokreta, ali to Srbi nisu ukapirali (vidi OVDE: http://www.intermagazin.rs/mosa-pijade-mi-moramo-da-palimo-nama-trebaju-beskucnici/ ). Partizani su imali dvojake aršine, jedne za Srbe a druge za sve ostale “narode” i narodnosti. Od Srba su pravili beskućnike i prognanike, a druge su pridobijali na korektan način, saradnjom i uvažavanjem!
Slobodna Bihaćka republika pada i konvoj “oslobodilaca” se polako kreće cilju – ka Srbiji. U Srbiju će ući 1944.godine, u sadejstvu a zapravo dogovoru sa Crvenom armijom. Crvena armija “oslobađa” Srbiju, ali ne ide preko Hrvatske ka Njemačkoj, već od Beograda “vozi” pravac sjever, Mađarska, Berlin. Bravar sa svojim “proleterkim” jedinicama ulazi u Srbiju, gdje tek nastaje pakao “oslobodilaca”. U svemu tome ima izdašnu pomoć ustaškog bojovnika Marka Mesića i njegove 369-te Vražje pukovnije, koja se vraćala sa Istočnog prodora u Rusiju. Kako je Tito Srbima podvalio ustaše da sa Sovjetima oslobađaju Srbiju je naslov članka objavljenog, 14.02.2019.godine, u listu Faktor.
Da li možete zamisliti Crvenoarmejce, partizanske i ustaške “oslobodioce” u Srbiji 1944.godine, ali i kasnije?! Bio je to pakao, u kome se našao i naš “junak” Žarko Kovačević. U jednom izvještaju, u Beogradskoj skupštini drug Leka – Aleksandar Ranković je slavodobitno izjavio: “Kroz naše zatvore je između 1945. i 1951.godine prošlo 3,777.776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586.000 narodnih neprijatelja (Politika; 01.02.1951.g.strana 1)”!!!
Dragi moji Srbi, vi ništa ne znate, svoju istorijsku prošlost pogotovo. Zato vam se ona, kao ponavljačima i vraća, ali svaki put gore, grđe i bolnije.
Zahvalan sam svim srpskim Bogovima, koji nas čuvaju. Samo se bojim da i oni ne dignu ruke od nas jer smo sami sebi neshvatljivi dušmani.
Pa Saban Saulic je sahranjen u Aleji zasluznih gradjana u Beogradu.Za Cecu je moguce da izgrade Kucu Cvijeca pa zar treba nesto vise da se o nasem mentalitetu pise.Mi smo dno dna i izdat ce mo najrodjenije za saku vlasti.Kada sam na drustvenoj jednoj drustvenoj mrezi napisao da je glupost sto se jedan folk pjevac sahranjuje u Aleji zasluznih gradjana mnogi iz Srbije su osudjivali to sto sam napisao.
“Srbi”ponavljaci istorije.Ne moze se to reci samo za Srbe to se moze reci i za druge Jugoslovenske narode.Primjerice Hrvatskog naroda koji je stao uz Njemacku koji je ipak pred kraj rata stradao u nekakvom kriznom putu i Blajburgu od Titovih partizana koji su u odredjenom broju stajali i hrvati pa mozda i ustaski zlocinci koji su svoju kaznu morali da odrade ubijajuci dojucerasnje saborce iz Ustaskog korpusa.Pa sada zamislite da se tih 90-tih godina na celo Hrvatskog naroda stavio upravo Partizanski Titov general Franjo Tudjman kome su Hrvati klicali.A nisu se nikada zapitali gdje nas Tudjman vodi i da se nisu zapitali da li je on kao Titov general ucestvovao u ubistvu na kriznom putu i Blajburgu.Pa onda jos zamislite svi veliki zlocinci poput Pavelica Artukovica i drugih izbjegnu taj pokolj a da su stradali mozda obicni Hrvati koji su Ustaskom propagandom vodjeni da njima budu zivi stit kako bi oni uspjeli da izbjegnu smrt.
Прилог ТВ К-3, у серијалу „Пут нас довео“, конкретно: „Жарко Ковачевић – Дјечак у партизанској униформи“ показао је, у свој својој пуноћи, површност и сиромашност новинарства. Одмах се види да саговорници – новинар и јунак приче, немају благе везе са историјом Другог свјетског рата. Једноставно немају основно знање, што покзује видео прилог. Ковачевић, ступа са 16 година у партизанске редове, вјероватно више случајно и стицањем околности него због идеолошких побуда. Чудно би и било да дијете од 16 година зна да „изваже“, и да се одлучно опредјели, у чије редове ће ући и која га на том путу искушења чекају. Тек, Ковачевић се опредјелио за „праву страну“, за побједника па ће због тога бити и адекватно награђен: напредовањем до чина мајора, добром платом, станом и многобројним другим привилегијама, резервисаних за побједника. Несхватљиво је да он ниједног момента није послумњао у прокламоване идеале покрета, нити је ту сумњу могао да сазна развојем спознаје „да ту није баш све чисто“, а поготово да се стави у положај народа коме припада и коме је нанијета страховита неправда. Он нпр. спомиње Бихаћ, а не зна, јадан, да је у Бихаћу прије Другог свјетског рата било око 30 хиљада Срба, а да их сада има око 300! Зна ли за Гаравице у Санском Мосту и за многобројна стратишта, које „партизанија“ нити је ослободила, нити спријечила звјерства и геноцид над Србима?
Главни противник Прве прњаворске партизанске чете били су четници, као и свих осталих јединица и војних формација којима је командовао Бравар, Врховни комадант НОП-а. Чета је формирана у Горњим Вијачанима, Богу иза леђа и оперативно је дјеловала по српским селима, гдје је прогонила и убијала све оне који нису били на „линији“ Тита и Партије. Аутору ових редова је познат случај једног другог шеснаестогодишњака, али који се некад, негдје можда изјаснио да је присталица краља. Није он био војнички у саставу неке четничке јединице, ни пушку није имао, али су га партизани „намирисали“ и чистом срећом избјегао је оно најгоре, физичку ликвидацију. У питању је био Вељко, син Алексе и мајке Драгиње, рођен 1925. године, у Шаринцима, познатији као Вељкица. Спасио га је Вељко Цвијановић, његов имењак и ујак, рођени брат Драгиње, који је био припадник партизанске чете на Љубићу! То су на самом крају рата дознали партизани те су Цвијановића оставили без побједничких привилегија; пензије нпр. Грдно су му се замјерили. Све се сретно завршило, по имењаке. Највише му се замјерио његов „рођени“ баџо, свак Вељкине жене Зорке, неки Черековић, који је позамашном пензијом частио и себе и своју супругу (Зоркину сестру), која се сво вријеме рата није одмакла даље од шпорета и варјаче! Има ту још много занимљивих догодовштина које бацају сасвим друго свјетло на „славни“ дух и „борбени“ пут Прњаворске партизанске чете. О свему томе аутор видео-линка нема појма, као ни Бране Шушак, донатор обиљежја – споменика, у част „славним антифашистима“!
О грешкама комуниста, Партије и Врховног комаданта, о злочинима и „лијевим скретењима“ проговорили су многи учесници СУБНОР-а. Међу познатијим је Танасије Младеновић и Павле Јакшић, оба познати партизански руководиоци. Познат је и случај Владе Дапчевића, који је завршио на Голом отоку. Многи од њих „скраћени су за главу“, а многи се и дан-данас боје да проговоре!
Najveća nesreća po neki događaj ili ličnost, kada im se želi dati neki značaj manji ili veći nego što to objektivno jesu, je kada se nađu nestručan junak priče i neuki novinar. U konkretnom slučaju, lokalna tv stanica i njen novinar napravili su medveđu uslugu zvaničnoj istorijskoj istini – da su partizani bili jedini borci antifašističke borbe u Drugom svjetskom ratu, na teritiriji opštine Prnjavor ( i bivše SFRJ).
Pođimo od priloga-intervjua Kovačević Žarka, (ne)srećnika koji u svom memorijskom „skladištu“ nije mogao da nađe ni jedan primer istinske borbe između Prve prnjavorske partizanske čete i njemačko-ustaškij jedinica. Kako da nađe, kada ih nije ni bilo?! Jedini pravi ideološki protivnik SUBNOR-a bili su JvuO, četnici Draže Mihajlovića. Ista ta sudbina zadesila je i njegovog „ratnog“druga, Novaka Bogićevića (klikni OVDJE: http://www.prnjavor.info/put-nas-doveo-ratni-put-novaka-bogicevica-borca-koji-je-prezivio-drugi-svjetski-rat/ ).
Uz malo zdravog razmišljanja dolazi se do niza „nezgodnih“ pitanja, na koje komunistička vrhuška nije nikada dala odgovor. Za zvaničnu istoriju, njene nosioce i tumače nezgodno je kada neko „čačka“ po istorijskim arhivama i objavljuje rezultate istraživanja, ili objavljuje „nezgodne“ događaje koji ruše mitove komunističke propagande. U ovom slučaju pitanje bi bilo, vrlo bezazleno – kako i zašto se Prva prnjavorska partizanska četa formira na planini Ljubić, mjestu udaljenom oko 15 km od grada?! Imajući u vidu lošu logistiku i oskudna materijalno-tehnička sredstva, kakvu je pomoć stanovništvo moglo da očekuje u slučaju represije okupatora, ustaša, ili četnika,npr. To najbolje ilustruje pokolj Srba u selu Kremna, od strane lokalnih ustaša, januara 1942.godine. Pitanje godina starosti, s kojim su se pojedinci priključili je vrlo interesantno. Kovačević je došao sa šesnaest, Bogićević i sa manje, a dr Nevenka Perić sa svega devet ( vidi knjigu u pdf-u „I zvezde smo dosezali“). Za Riplijevu rubriku „Vjerovali ili ne“ je podatak je je izvjesni M. Obradović, bio učesnik NOR-a, rođen 1932.godine, a kurir i član SKOJ-a od 1944.godine!!! Istog godišta bila je i D. Kapetanović, što se može nađi u navedenoj knjizi dr. Nevenke Perić.
Malo nezgodnije pitanje je spisak “narodnih” heroja. Kovačević navodi Novaka Pivaševića, Živojina Živu Preradovića i Vida Nježića. Prva dva su poginuli 1942.godine u borbi sa četnicima! Nježić će poginuti 1945.godine, od četnika zna se! Ali 1942. godine, jasno od četnika, ginu dr Mladen Stojanović i Danko Mitov. Najveća enigma je ta da je dr Mladen Stojanović proglašen za narodnog heroja već sedmog avgusta 1942.godine!?? Kako su partizani znali da će izići kao pobjednici iz rata, kada je rat trajao još više od dvije godine?!! Kovačević ne zna ni kada je Prnjavor oslobođen?! On ističe 1942. godinu, pa 10. jul 1943. Međutim, za “narodnog heroja” Stanka Vukašinovića se navodi (u Wikipediji) da je poginuo 04.01.1944. godine, prilikom “oslobađanja” grada! Drugo, Kovačević brka termine oslobođen i zauzet, ali…manje bitno. Dalje, mojoj malenkosti nije poznat ni jedan jedini slučaj da je u zvanje “narodnog heroja” proglašen ijedan pripadnik JvuO,dakle četnik, koji je poginuo dok su se “zajednički borili protiv okupatora”!?
Ključno pitanje, za sve kovačeviće i bogićeviće, i sve učesnike SUBNOR-a bilo bi: Kako ste poklonili povjerenje nepoznatoj osobi, jednom Bravaru a niste zvaničnom kralju?! Ovo naročito važi za Srbe. Čak ni dan-danas vi ne znate ko je bio JB Tito, ne znate mu porodične podatke, obrazovanje, ciljeve – ništa! Ni mjesto gdje je sahranjen nije vam poznato. Vi mislite u Kući cvijeća? Kako da ne! Pa zar mislite da bi jedan papa tek tako primao u zvaničnu posjetu jednog bravara, javno u toku rata (1944.g.)? Koliko je s njim imao tajnih sastanaka?! Papa ga 30. marta 1971.godine imenuje počasnim kanonikom crkve s. Jeronima, u Rimu (klikni OVDJE: http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/03/10/tito-kanonik/ ). Bravar je bio, za srpski narod, najveća podvala Drugog svjetskog rata. Četverostruki agent, lični poznavalac Hitlera i Staljina. Poznavao je nekoliko svjetskih jezika, znao da svira Mocarta i Šopena, nezasiti seksualni manijak, jedan od deset najvećih svjetskih masovnih ubica. Čitavo vrijeme rata sarađivao je sa Nijemcima i ustašama. Poslao je Četvrtu armiju da oslobađa Trst a u Jasenovcu su ustaše još uvijek klale i uništavali dokaze genocida nad Srbima!
Kovačević je nepismena i neobrazovana osoba, praznoglavac, koji i pod dane stare “ne skreće s puta druga Tita”. Nepismen a dogurao je do zvanja majora JNA! Eto na kakvim je temeljima počivala Bravareva Jugoslavija. Ona za koju se on borio odjednom je drastično “skraćena”; čak i Srbija, u kojoj živi, je kraća – za sada, za Kosovo i Metohiju, a koliko sutre – ostaje nam da se vidi.
Nikakvih pisanih podataka o SUBNOR-u i “borcima” Prnjavora, iz Drugog svjetskog rata, nema. Da ima, tek bi se onda znala prava istina o NOR-u. Bili su to obična komunistička banda, i jajare; veći dio nesvjestan ili silom prilika, ili manipulacijom, uguran u pokret koji je Srbima nanio nemjerljivu nacionalnu štetu i katastrofu.
Kao sto smo nekada prihvatili Bravara sada prihvatamo Mesara.Opet manje vise za proslost i Tita a sta je ovo sada Dodik i Snsd Kalabici Tomasi i drugi.Opet smo na isti nacin okupirani.
Srećom, brže se kolo okreće!
A đe behu bitke i kada?