Snijeg se otopio u užem jezgru grada, ali u selu Šibovska, nadomak Prnjavora zima i dalje traje. Snijeg, led, minus, sa tim se bori osamdesetogodišnja baka Nada Lazić. A, bori se i protiv ruševina. Na pragu 2020. godine, zemljotres koji je pogodio susjednu Hrvatsku, nanio je štetu i njenom malom domu, u kojem je tada boravila. A boravi i sada. Iza odlomljenog vanjskog zida vide se njene uspomene, stara vezena slika, školska stolica, osjeti se toplina sada već utihnule vatre iz dotrajalog šporeta. Negdje čujemo i otkucaje zidnog sata. U četiri zida sama sa sobom, dan za danom krpi ova žilava starica.
Prođe nekada dan, a da tanjir na njenom stolu ostane prazan. Surovo i tužno. Ali, priča nam da je navikla na neimaštinu. Nekada za cijeli dan pojede samo paštetu. I iako nema ni za sebe, ophodi se domaćinski, zove nas da uđemo u kuću i popijemo čašu soka.
Snijeg je još prisutan, minus ga je pretvorio u led. Baka Nada nas upozorava da je klizavo i da se pazimo. Uzvraćamo joj brigu! Ali ona ne mari. Kaže, toliko puta je padala, da je strah nestao. I na ovom minusu priča nam da ode do bunara, kantama izvadi hladnu vodu i potom opere veš. Njene promrzle ruke svjedoče da su šibali vjetrovi. Cijepa i drva. Taman kada odlazili iz posjete, baka se spremala da ide spremiti drva. Nama, ove riječi zvuče gotovo nestvarno. 1941. godina je toliko daleko iza nas, a tada je baka rođena. Nije red da ona radi. Ali ko će, ako neće ona. Za toliko godina života, priznaje i da je već doživjela zemljotres.
Baka Nadu nije teško naći. Nakon skretanja sa glavnog puta u Šibovskoj, prođe se mala seoska prodavnica i pošta i samo nekoliko metara dalje, nalazi se dom ove dobroćudne starice. Za one koji na ovaj način ne mogu da se orjentišu, stadion u Šibovskoj je možda bolja odrednica. Skromno, baka nas je odmah čim nas je ugledala, pitala znamo li nekoga da joj može pomoći. Kaže, platiće. Vjerujemo u humanost dobrih ljudi i onih koji imaju topli džemper, malo hrane, dobre volje, da joj pomognu. Novac u ovakvim stvarima ne bi trebao da bude prioritet.
Koliko je samoća teška. Opet treba napomenuti. Baka Nada kaže da joj je želja da sa proljećom, cvrkutom ptica i listanjem drveća uredi malo svoju kućicu. Tome doda i za nas pretešku rečenicu – pa da onda mogu mirno umrijeti. Jasna je da hoće da umre u svojoj kućici, zato i sada od nje ne ide daleko. I sva tuga svijeta stade u jednu suzu, onu koju sakrismo po odlasku.
TV K3
Sta reci a nezaplakati?
Medjutim stvari se mogu posmatrati i iz drugih uglova i moze se postaviti vise pitanja u vezi ovog slucaja, odnosno koliko je krivo drustvo a koliko je kriv pojedinac sam za svoju situaciju .
Ko je toj zeni dao kredit i sad joj naravno uskracuje od penzije koja i onako nije dovoljna? Dajes nekome kredit a svjestan si da taj posle nece imati ni za leb.
Nezelim ja sad da vrijedjam tu zenu ali tu kucicu su napravili njeni roditelji ili mozda cak i djed.
Pa zar je ona cijeli zivot radila u firmi i nije sebi mogla nista zaraditi u vrijeme kad se drzava brinula o radniku i ljudima i davala kredite.
Moze covek zaliti nekog bezgranicno ali i taj neko mora biti malo kooperativan .
Dajte pustite te fore nece ona da napusti svoje?? ?
Pa ako se nisi obezjedio dok si mogao sta drugo ostaje nego da slusas i ides kud ti se kaze.
Ponekad su te osobe koje trebaju pomoc tvrdoglave a kukaju. Ako joj je taj sto rece sin od ujaka nudio pomoc sto nije prihvatila ???
Koliko je ljudi moralo napustiti svoje domacinstvo i kucu i otici ? A imalo je sve? Cak i djecu ? Ali jednostavno nije imao ko da ga njeguje i sluzi jer su mozda tesko bolesni a djeca i unucad moraju raditi?
I oni su znaci ludi jer su morali napustiti svoje imanje?
Da li se neko pita kako je njima bilo otici ali razum je preovladao pa su otisli .
Tako da je ova zena ako je vec imala ponudu za pomoc trebala istu prihvatiti.
U tom selu a i u svakom naravno zive i sad mladi ljudi koji polako ali sigurno propadaju i za 20-30 godina bice gori slucajevi od te zene. Rasprodaju imovinu, nece da rade, piju svakodnevno, puse svaki dan i samo kukaju nema , nemoze se… I posle treba i njih pomagati . A lepo su ljudi govori pitace starost gdje je bila mladost
Старост је сама по себи тешка, непријатна и пуна (не)очекиваних догађања. Када јој се придруже неимаштина, а поготово попуштање здравља, болест – ето ти грубе стварности са не баш веселим крајем.
Други проблем је изостанак системских социјалних рјешења – помоћи за старије особе. Неки су без икаквих примања, или са мизерним пензијама тако да смјештај у старачке домове не долази у обзир. Такви случајеви су препуштени солидарности комшија, неких невладиних организација, евентуално блиских рођака или дјеце, што је само привремено рјешење.
Уз старост ту су и здравствени проблеми. Данас ко нема пара може да заборави на помоћ и солидарност здравственог система.
Ево једног размишљања на тему старости из угла стручњака, психолога:
https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/psihologija-kako-se-nasa-licnost-menja-dok-starimo-i-zbog-cega-je-to-korisno/
Већ пуна година има од како су нас некакви кризни штабови ограничили у личним слободама и правима – те нас отуђили и пресјекли нам међусобну комуникацију. Могуће је да је то разлог што има све више особа који се друже са псима и мачкама, или неким другим љубимцима, далеко било. Да ли је то избјегавање самоће или нека модна пошаст, али је све више присутна међу нашим суграђанима…
Чини ми се да је ово још и добро шта нас чека! Људски род клизи ка самоуништењу, ка ономе што се може назвати карактеристиком крда. То ова тзв пандемија и гужва за вакцинацију најбоље показују.
Једна изрека каже: Ако си сам па ти је досадно у лошем си друштву!