Prije 77 godina, 10. jula 1943. godine oslobođen Prnjavor u Drugom svjetskom ratu

Прије 77 година, 10. јула 1943. године, акцијом Прњаворског партизанског одреда и V козарске ударне бригаде, ослобођен је Прњавор у II свјетском рату.

Одмах по ослобођењу Прњавора приступило се формирању војних партизанских радионица. Радионице је формирала Команда мјеста у Прњавору. Формиране су сљедеће радионице: пушкарска, браварска, лимарска и ковачка радионица, затим кројачка, обућарска, седларска, кожарска, бријачка, столарска, коларска, пекарска, а такође успостављени су млинови, електрична централа и гатер. Пушкарске, браварске, лимарске и ковачке радионице налазиле су се у радионицама власништва мајстора Молнар Штефана, Волак Ивана и у Градском млину у Прњавору. Радионице су вршиле оправку оружја, моторних возила, писаћих машина, израду звјездица за чинове и за капе, оправку гарабитних лампи, буради за парење одјеће, купатила са тушевима, оправку коњских возила из надлежности ковачке радионице итд.

Прњавор је након 10. јула 1943. године углавном био слободан. Краткотрајно заузимање Прњавора од стране непријатељских снага десило се у јануару и августу 1944. године.

Ево како је у то вријеме Радио “Слободна Југославија” извијестио о том догађају: “Ослобођени су Прњавор и Прача. У централној Босни јединице наше XII дивизије, водећи упорне бојеве и користећи се тактиком ноћних бојева, заузеле су град Прњавор. Заплијењена је велика количина ратног материјала и животних намирница.”

Дарио Топић Фб

6 Comments

  1. Општина Прњавор је у Другом свјетском рату за слободу дала четири народна хероја: Новака Пивашевића, Раду Врањешевић, Станка Вукашиновића и Вида Њежића. Има и пети – Живојин Прерадовић, али га СУБНОР нешто не спомиње а једна улица има част да носи његово име, она што води крај Аутобуске станице, па крај ЈКП „Парк“, ка Церу. Живојин Прерадовић је био прекаљени и одважни борац али је, нажалост, живот изгубио већ на почетку 1942. године, и то у борби са четницима, у селу Чечави!

    Да са читаоцима портала Прњавор.Инфо подијелим један истинит догађај!
    Почетком шездесетих године прошлог вијека, ми дјеца Основне школе у Доњим Вијачанима, често смо посјећивали оближње сеоско гробље, удаљено пар стотина метара од цркве. Наша знатижеља је била тим већа што смо чули да се ту налази споменик народном хероју Виду Њежићу, мјештанину села. Моји вршњаци су замишљали такве славне личности као Богове, који су својим радом и заслугама задужили село, општину и државу, ма шта државу – читав свијет и дуњалук приде, тако и толико да ми уживамо у њиховој жртви – погибији за опште добро, у борби против антифашизма.
    Код прве посјете гробљу ми смо бојажљиво прилазили спомен обиљежју, у сваком случају са великом љубопитљивошћу и поштовањем. За разлику од свих других гробова, његов је био у мермеру, раскошно обрађен и са бистом, главом на којој је била партизанска капа са петокраком – пљунути Вид Њежић, само што не проговори! У нашим невиним главама замишљали смо Вида Њежића као куражног борца који јуриша на њемачке и усташке положаје а за њим, у трку храбре пролетере, и њих у јуришу, без мане и страха, који нису жалили своје младе животе само да нама оставе бољу и срећнију будућност! Ту несебичност и ту жртву ваљало је и поштовати.
    Једног дана, приликом посјете гробљу, констатујемо да нема бисте народног хероја! У нашим малим главама настао је неописиви лом, збуњеност. Нисмо знали шта се дешава. Иако још мали и незрели за озбиљно и темељно размишљање, закључили смо да је то могао да уради само неко из мржње према дотичном, остаци класног непријатеља – и то не само према државном систему већ и нама понаособ, лично! Неки од другара су тврдили да је Вид отишао да докусури заостале четнике по Шаринцима, Сњеготини и Јошавки, али да ће се он кад-тад вратити! И заиста, послије неког времена биста је поново била на свом мјесту и ми смо то прихватили са олакшањем, као да се то и нас тиче…
    Са ове временске дистанце и сазнања о “заслугама” дотичног “народног хероја” више подржавам мјештане који су уклањали бисту, јер су знали да Вид Њежић није имао никакве посебне заслуге и тиме није био узор за мјештане, а поготово да се прогласи за народног хероја. Он није учестовао ни у једној оружаној акцији, пушке није узео у руке а “преживио је” до дана данашњег – улица у граду носи његово име!

    Све што су комунисти рекли о њему је измишљотина, лаж! Кажу био је “напредни обућарски радник”, а прославио се тиме што је неком Ципару, локалном усташи из сусједног Ралотинца, у Доњим Вијачанима отео писаћу машину!
    Све то је идентично и са другим “народним херојима”, који углавном погинуше од четничке руке (Новак Пивашевић, Данко Митров, др Младен Стојановић и други). Вид погибе, јасно и он, од четничке руке, на самом крају рата, у близини Теслића.
    Шта да се ради, такав је живот!

  2. Аутор овог текста, о ослобађању Прњавора, чак и 77 година послије „описаног“ догађаја, оставља читаоца у дилеми – шта се десило 10.07.1943. године? Он пише:

    „Прије 77 година, 10. јула 1943. године, акцијом Прњаворског партизанског одреда и V козарске ударне бригаде, ослобођен је Прњавор у II свјетском рату.
    Прњавор је након 10. јула 1943. године углавном био слободан. Краткотрајно заузимање Прњавора од стране непријатељских снага десило се у јануару и августу 1944. године.
    Ево како је у то вријеме Радио “Слободна Југославија” извијестио о том догађају: “Ослобођени су Прњавор и Прача. У централној Босни јединице наше XII дивизије, водећи упорне бојеве…“.

    Дакле, он без икаквих ближих детаља описује “ослобођење“ не описујући ко је до тада контролисао (држао) Прњавор и са каквим последицама по локално становништво. Нема ближих података о јачини Прњаворског партизанског одреда, како и од куда су дошли, ко је био главни „војсковођа“, односно комадант, да ли је било губитака, како су дочекани ослободиоци, улога Пете козарске ударне бригаде и друге појединости, као ко је био непријатељ, његово бројно стање, како се понашао према мјештанима, губици тог непријатеља, гдје је протјеран или је можда заробљен, итд, итд.
    Прњавор краткотрајно губи слободу јануара и августа 1944. године, пише аутор, опет без икаквих ближих података. Он, на крају констатује како је и „…Радио Слободна Југославија, извјестила о том догађају“, која у ослобађању придодаје упомоћ Дванаесту дивизију!

    Мени знатижељном и неповјерљивом преостаје само да предлажим СУБНОР-у, преживјелим „борцима“ Одреда, поштоваоцима и симпатизерима и аутору овог чланка да сједну и одрже историјско засједање – да већ једном утврде „славну антифашистичку борбу“ са описом чињеница и да тако оправдају што су примали позамашне пензије и многобројне друге бенифиције и принадлежности, 70 и више година, а да у ратним операцијама ни учествовали нису!
    Иначе, имам ја подоста питања за СУБНОР и њеног предсједника, за поштоваоце и симпатизере, али о том неком другом приликом, ако Бог да и срећа јуначка…

    У прилогу пјесма за ону другу страну!
    https://www.youtube.com/watch?v=k4CdkCDIAT4

  3. Срећни су они народи који имају досадну историју – Монтескје.

    За разлику од малобројних срећника, од оних народа који имају досадну историју, Срби имају ту „привилегију“ да имају и „вишак“ националне историје. Оно што је још интересантније и болније је чињеница да се они сами – између себе, не могу никако сагласити која је историја „она права“, заснована на чињеницама, разумном закључивању и позитивном националном вредновању а која је она лажна или измишљена , заснована на митовима, филмским спетаклима или измишљеним казивањима.

    Срби нису ништа посебно „насађени“ од других, којима несигурна историјска сјећања и варљиве успомене омогућавају да још увијек живе у лијепим и срећним прошлим временима, јер је то животно прихватљивије него се суочавати са грубом садашњошћу и неизвјесном будућношћу!

    Јунаци наше приче, комунистичке вуцибатине већ пуних 75 година причају нам басне о „херојској прошлости и антифашистичкој борби“, која се само одржава у њиховим празним главама – измишљеним борбама и лажним принципима.

    Кратко подсјећање: Бравар из Загреба, ноншалантно, „мртав-хладан“ долази у Београд (велика подвала Србима и највећа превара Другог свјетског рата), маја 1941.године, у возу пуном усташа, Нијемаца и којекаквих агената!? Каква бајка за блентаве Србе. Јер будући „највећи син наших народа“ је могао то извести зато што је био четвероструки агент (Коминтерна, ЦИА, МИ6 и БНД), познавалац неколико свјетских језика, врстан виртоуз на клавиру… Елем, остаће у Србији до пропасти Ужичке Републике, када га Срби протјерују с друге стране Дрине, на териториј НДХ. Ту Бравар почиње из почетка, уз логистичку подршку окупатора, усташа и свих оних „прослављених“ шпанских бораца који су му помагали у распарчавању Срба и „спонтаном дизању устанка“ (Сви тзв. Шпански борци су врбовани и обрађени у Француској, при повратку из Шпаније, од стране њемачког Абвера. Краљевина им је забранила повратак у земљу, али се ситуација мијења и Нијемци им траже безпоговорну лојалност у замјену за живот. Ушли су у земљу након слома Југославије и распоредили се по мјестима са српском већином! Познати Шпански борци били су: Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Фадил Јахић, Коста Нађ, Данко Митров, Петар Драпшин, Вељко Влаховић, Данило Лекић, Иван Гошњак, Родољуб Чолаковић, Јосип Копинич и многи други).
    Бравар је кренуо од Првог засједања АВНОЈ-а, од темеља нове државности. Да би одржао засједање морао је „ослободити“ Бихаћ али је то за њега био само мали проблемчић – „изгубио“ је око пет и више хиљада блентавих Срба (Прије рата у Бихаћу је било око 30 хиљада Срба, а данас око 300, што је и био дугорочни циљ КПЈ!). Од Бихаћа НОП је наставио полагано кретање према Србији, уз пут сламајући и уништавајући српски национ, правећи подјелу и бориће се искључиво против Срба и четника Драже Михајловића.

    Уз помоћ Црвене армије, подршку Стаљина и Запада, уз садејство са усташама Марка Месића, улазе у Србију, октобра 1944. године, као ослободиоци!

    Ова шесторица наших „јунака“, преживјелих „ратника“ прњаворског краја, као и свих оних 4.500 припадника НОП-а и СУБНОР-а Прњавора, немају никакве значајне улоге и везе са дешавањима из Другог свјетског рата. Неки од њих ни из пушке опалили нису (Даничић). Послушници наредби и директива Партије „војевали“ су по Љубићу, али и загорчавали живот мирним српским сељацима села Чечаве, Вијачана, Шаринаца, Бранешаца, Јошавке, Сњеготине… Тако су „славно“ настрадали „народни хероји“ Живојин Прерадовић, Новак Пивашевић, Данко Митров, др Младен Стојановић и други; многи већ 1942. године. Др Младен Стојановић је већ те године проглашен народним херојем, што – имало здраво-разумски, говори да су сва ова дешавања вођења и циљано усмјеравана, знао се исход ратних дешавања!

    А да се ништа не дешава случајно, запитајте се гдје је сада она бајковита држава и како је у свему томе прошао српски народ! Или још конкретније: Како су се оствариле све одлуке Четвртог конгреса КПЈ, одржаног у Дрездену од 03-15.11.1928. године (Изузев једне, али има још времена!?); ОВДЈЕ:
    http://www.pecat.co.rs/2012/07/sudbina-srba-odredjena-je-1928-godine-u-drezdenu/

  4. Prnjavor, šta reći a ne pogriješiti. U periodu od nekih 50 godina promijenila se ne samo istorija ( kao udžbenik) već oslobodioci i oslobođeni.
    Da, postoje arhive, nema svako uvid u njih. Većinom je ono što nije za svačije oči sklonjeno a ono šta odgovara prezentuje.
    Pričaju se priče s koljena na koljeno, ubacuju političke pogodne,i tako završava sva epopeja drugog svjetskog Prnjavora.
    Kao što je objašnjeno u jednoj knjizi kao fus nota ” ovdje se ne navode pripadnici us.aša,domobrana,č.tnika i drugih saradnika okupatora” , a ja ću da dodam podpitanje ” gdje se nalaze spiskovi stradalih porodica tih istih” ili su i oni ubačeni u isti koš.
    Zločina je bilo i u ovom ratu i nad prnjavorčanima svih naroda al u daleko manjem obimu nego prije i treba će mnogo godina da prođe da se kaže šta se kome desilo.

    • Cuj to, nije za svacije oci, hahahahahaa, znaci nesto se krije se krije od gradjana Prnjavora. Zalosno, Ameri skinu oznaku tajnosti posle 30g, a ti se pravis pametan, citiram ” nije za svacije oci”. Mene kao gradjanina Prnjavora interesuje;
      Od koga je Prnjavor oslobodjen
      Tko je u januaru i auguste cetrdeset i neke vladao Prnjavorom
      Da li je borbi uopste i bilo? Sve je sada upitno.
      Sve vise se bojim da smo lagani cijeli zivot. Molio bih da se ti podatci objelodane, da se vidi tko je govorio istinu, a tko nas je varao.

  5. Sto bi uvek neko pitao ovdje na prnjavor.info kako niko nikad neobjasni ko je drzao Prnjavor dotad ? Cija vojska? Sta se desilo s njima? Bilo mrtvih zarobljenih ? Da li je nekome sudjeno zbog maltretiranja civila za vreme okupacije. Bilo bi interesantno to znati ko je ubijao civile u 2. svjetskom ratu. Ko su bili okupatori a ko oslobodioci!

Leave a Reply to Da Cancel reply

Your email address will not be published.


*