Penzioneri su kao i mnogo puta do sada kada je najteže pokazali svoju zrelost, disciplinu, savjesnost i odgovornost kako prema sebi, tako i prema svima drugima.
Pozivamo sve naše penzionere da i dalje u još većem broju preko svojih najbližih preuzmu obrazac jednokratne punomoći sa sajta Fonda www.fondpiors.org, u poslovnicama Fonda, sa sajta banaka i bankama širom Republike Srpske i tako zaštite prvenstveno svoje zdravlje, ali i zdravlje svih drugih.
Napominjem da jednokratnu punomoć nije potrebno ovjeraviti kod bilo kog nadležnog organa, nego samo popuniti, kako vaše lične podatke, tako i podatke za lice od povjerenja kojem dajete punomoć i obavezno istu potpisati. Licu od povjerenja kojem ste dali punomoć dajete i svoju ličnu kartu i on će nesmetano podići vašu penziju u banci i istu vam predati. Dakle, nema nikakve potrebe da se za podizanje penzije formiraju dugi i beskonačni redovi pred bankama pri čemu penzioneri dovode u opasnost potencijalno širenja virusa ugrožavajući kako svoje, tako i zdravlje drugih.
Isto važi i za penzionere koji penziju primaju putem Pošta Srpske na adresu post restant.
Vrijeme koje vam je dozvoljeno za kretanje utorkom i petkom iskoristite za šetnju i eventualni odlazak do prodavnice i apoteke pridržavajući se mjera o držanju socijalne distance, a vaša penzija će sa licem od vašeg povjerenja na vrijeme doći do vas.
ATV
Мала исправка.
У претходном коментару поткрала се мала грешка која мијења, суштину реченице. Наиме, у предзадњој реченици “Па ја сада питам ЈФ ПИО РС шта ми значи та нека једнократна помоћ…”, ријеч “помоћ” треба да гласи – “пуномоћ”. Дакле, ЈФ ПИО РС не даје никакву помоћ, већ пуномоћ да неко од родбине или пријатеља може, у име пензионера, да подигне његову пензију која није увећана за … одсто, већ само да поштеде пензионера да не иде у банку!
Ја предлажем да ЈФ ПИО РС, у договору с банкама, ту могућност остави и даље као важећу, по истим условима, до краја живота пензионера. Јер по досадашњем пропису пуномоћ важи само шест мјесеци. На овај начин пуномоћ би важила само један мјесец, док пуномоћник доноси личну карту пензионера. Нема личне карте, нема пуномоћи!
Хвала.
Pogubio si se u svom pisanju! Skoncentriši se i idi na spavanje!!!
Фонд ПИО РС покренуо је акцију вриједну пажње – једнократну помоћ за све пензионере, за март 2020.године.
Али, све би то било добро и још хуманије, да није једног “Али”…
Не баш тако давно, у мом селу – Шаринцима, живио је један угледни домаћин, по имену Радован. Ми смо га знали више по имену Швабо, јер је пуне четири године био у заробљеништву, на правди Бога, ни крив ни дужан. Из Њемачке се вратио са 26, 27 година. Оженио се, одмах по доласку, сеоском њепотицом Станом и изродили су седмеро дјеце, све сами дјечаци. Важио је за доброг, поштеног и угледног домаћина са добрим изгледом да тако и настави. Наслеђено имање, од оца Тривуна, држао је под конац, са њемачким радним навикама и прецизношћу коју остали житељи села нису баш могли да прате. И све је ишло лијепо и потаман, све негдје до пред крај четрдесетих година, до оснивања Земљорадничке задруге, у селу зване као “Центар”. Коње и гвоздена кола су му бравареви јуришници конфисковали, и пар волова, јер је био запловио међу експлоаторе радника и сељака. Од тада се наш Швабо повукао у себе и са сталоженом мирноћом је подносио новонастало стање. Када би његов Дорат и Зекан прошли кроз село, под командом управника Задруге, Швабо би незаинтересовано окретао главу ка небу, или на другу страну, или се то нама бар тако чинило.
Најмлађи син нашег јунака звао се Рада, али смо га сви звали Реде, или по надимку Лауфер. Како, зашто, због чега Лауфер, то нико жив знао није. Кажу сељани да су му родитељи очекивали дјевојчицу, али како је и он био дјечачић, доби име Рада, а у стварности и кроз књиге – мушко!
Раде је наследио очево имање, по устаљеном обичају као најмлађи син. Сва остала браћа су се расула по бившој Југи, неки су завршили и у Њемачкој, али Рада оста на очевом имању. Живио је доста тешко, као и остали сељани, оженио се и изродио два сина и једну ћерку.
Негдје, тамо седамдесет и неке, еконимија нашег Раде живну. Она направи кућу на спрат, са посебним улазима, сваком сину по један. Себе је видио у приземљу с оним млађим, Милорадом, звани Бекрија. Набави Раде у ганц новог Стојадина… По селу се почело шушкати да ту нису чиста посла а верзија је било колико и сеоских домаћинстава! Тек, пред сам грађанско-вјерски рат и разбијање Југославије, Радино имање преузе газда Војислав, познати сеоски зеленаш… Шта се десило, задужио се или није, да ли је имање продао – тек, Буздован се, прича се, скрасио у Нештину, у Србији.
Причу, о једној породици, испричах (не знам колико успјешно) да бих подијелио сву несигурност бивствовања, релативност постојања.
Али да се вратимо на почетак, на оно “Али”!
Али, ових дана, Влада РС, на приједлог Министарства финансија, доноси одлуку:
https://www.nezavisne.com/novosti/bih/Vidovic-Mjere-teske-840-moracemo-se-zaduziti-izmedju-500-i-600-miliona-KM/592658
Па ја сада питам ЈФ ПИО РС шта ми значи та нека једнократна помоћ, ако мене, нас пензионере, и нашу дјецу задужујете са 800 милиона од “сеоског зеленаша” које треба вратити с каматама?! У чему је фора, господо? Добили смо на ћуприји а изгубили на мосту; или није, него…
Али… опет, Кажем ја себи: Добро је, нек није горе. У себи мислим: Добро јесте, али биће горе!