Kod spomen-obilježja na Radlovcu kod Prnjavora, služen je parastos za 22 srpske žrtve iz sela Mlinci, Paramije, Čorle i Srpovci koje su ustaše zaklale na današnji dan 1941. godine.
Parastos su organizovali Mjesna boračka organizacija Prnjavor, opštinska organizacija SUBNOR-a i porodice žrtava fašističkog terora.
Na veliki praznik Vavedenja Presvete Bogorodice u toku noći ustaše su 4. decembra 1941. godine zašle po prnjavorskim selima Mlinci, Paramije, Čorle i Srpovci i odvodili domaćine i mušku čeljad. Ne znajući gdje ih vode, mirno su pošli, a stanica im je bila njiva Radlovac gdje su ih ubili bez ispaljenog metka.
Najmlađa žrtva imala je 17, a najstarija 49 godina. Te noći stradao je i Novak Simić iz Mlinaca, poštu mu je odala unuka Radenka sjećajući se tih nesretnih događaja.
“Otac mi je pričao, iako je i on tada bio mlad kada se to desilo, ustaše su naišle i krenuli su po selu u toku noći i od kuće do kuće kupili ljude. Oni nisu znali gdje idu i zašto ih vode, mislili su možda da će ih vratiti žive, inače bi možda neko i pobjegao da je tako mislio. Vezali su ih lancima po dvojicu, tako su ih vodili i malo ko da je ostao od odraslih muških članova porodice. Niko nije znao gdje su odvedeni, tek naknadno su saznali gdje su ih ubili jer je jedan čovjek iz daleka vidio šta se dešava, pošto je to bilo u tišini nije bilo vatrenog oružja, nego je to urađeno noževima, što je još strašnije”, sjeća se Novakova unuka Radenka Živković iz Lišnje.
Radenka kaže da je jedan od zlikovaca bio osuđen za ova strašna nedjela, ali koliko ih je i da li je još iko osuđen taj podatak nema.
“Ja koliko se sjećam kad sam tatu pitala, prvo nije htio da govori ništa onda mi je poslije rekao da je jedan od zlikovaca sa područja Dervente i da je taj čovjek bio živ tada kada mi je to pričao i da je valjda bio osuđen i u zatvoru, e sad šta se poslije dešavalo i koliko ih je osuđeno to ne znam”, dodaje Radenka.
Na 81. godišnjicu od strašne tragedije održan je pomen i služen parastos na spomen obilježju na Radlovcu gdje je tek 2011. godine podignut spomenik sa krstom.
Ono što je specifično za ovaj zločin jeste da se do okončanja Drugog svjetskog rata nije znalo gdje su ubijene žrtve, pa su se članovi porodica nadali da će ih dočekati žive.
Član Predsjedništva Boračke organizacije Prnjavor Momir Krajišnik kaže da opštinska BO baštini sve događaje iz Prvog, Drugog ali i Odbrambeno-otadžbinskog rata.
“To se vjerovatno radilo o viđenim ljudima sa tih područja i to je bio sigurni znak da se suzbije sve što je srpsko, što je napredno, kako ne bi davali nikakav otpor fašističkom teroru”, ističe Krajišnik.
U neposrednoj blizini spomenika na Radlovcu, nalazi se i takozvana Zihova jama, koja svjedoči o ubijenim srpskim žrtvama iz Drugog svjetskog rata.
Na području opštine Prnjavor postoji još nekoliko masovnih grobnica iz Drugog svjetskog rata, od kojih su najveće u Štrpcima, Kremni, Popovićima, Vijačanima, Palačkovcima i Ilovi.
TV K3
Па побили су их усташе јер су мудоње партизани покрали неке каблове…
Јака муда су храбро пустили да ови изврше одмазду за пљачку и уништавање имовине.. Тај Которчић је био присутан када су их побили…и наравно примљен у савез комуниста, поред бројних прњ усташа…
Наравно страдалници нису имали везе са партизанима. Једина им кривица била што су Срби.
@ Саша
… на површину, удављена! – Јиржи Лец, афористичар.
Слажем се с твојим коментаром који одражава суштину циља и начина борбе НОП/НОР-а, предвођеног КПЈ, као есклузивног ослободиоца од пошасти фашизма/нацизма и домаћих издајника!
Партизански покрет је највећа обмана Другог свјетског рата. Њихова “борба” заснована је на митовима, комунистичким вестерн филмовима и лажима којих се нико усудио није да разобличи, од “ослобођења” до данашњих дана. И данас општински СУБНОР-и “гуслају” празну причу и покушавају да им младе генерације вјерују на ријеч и несигурно сјећање. Оно што је најгоре, у читавој овој причи, је то да су припадници тог покрета били Срби!
Тамо гдје су Срби били под заштитом четника, ЈВуО, ту су се одржали и прошли су без великих жртава; нпр. све Илове, Јошавка, Сњеготина, Чечава, дјелимично Шаринци, Мотајица, Кокори, итд.
Још и данас нам уче дјецу о некаквим партизанским офанзивама, а заправо се рати о бјежанији и избјегавању отворених борби партизама са окупаторима, усташама и домобранима. Своју наивност Срби су платили са преко милион жртава.
Партизански покрет истјеран је из Србије већ почетком њиховог дјеловања, послије катастофалних губитака тзв. Ужичке Републике.
А, послије тога, долазе на терен НДХ, својих идеолошких истомишљеника. Ту су се осјећали као своји на своме! Послије одржаног Првог засједања АВНОЈ-а, у Бихаћу, наставили су кретање према Србији. За “ослобођење” Бихаћа живот је дало око 7.000 Срба, припадника НОП-а! На путу ка Србији, партизани су “гибили” припаднике – Србе, а само на Сутјеци је ликвидирано око 12.000 рањеника, читај Срба.
Ево само два примјера како су се “ослободиоци” комотно кретали на територији НДХ:
Друга окружна конференција СКОЈ-а за Средњу Босну одржана је 17 – 18. марта 1942. године у Бранешцима. Присутно је било преко 100 делегата из свих крајева и званичника! Како су они позвани, како су дошли, гдје су смјештени, ко их је хранио, како су се вратили … као и многа друга питања, остаје без одговора. Од званичника ту су били Новак Пивашевић, Здравко Челар, Лепа Перовић, Мара и Лазо Митров, Ђуро Пуцар Стари, Коста Нађ, др Младен Стојановић, Осман Карабеговић … и поред осталих Невенка Петрић, са четрнаест година и њена сва породица, од којих је најмлађа, Гордана, имала само 6 година! Струје и путева није било али је Конференција одржана и послије радног дијела настало опште весеље, уз игру, плес, рецитације; грлење, љубљење и опраштање…
Нешто касније, почетком маја 1942. године, у Фочи, НОП је одржао Прве партизанске олимпијске игре! Највише пажње привукла је фудбалска утакмица између чланова Врховног штаба и Фочанске омладинске чете. У Фочи су тада боравили чланови Врховног штаба НОВЈ, Централни комитет Комунистичке партије, Савез комунистичке омладине Југославије и други политички и војни органи са врховним комадантом Браваром на челу!
Све се ово дешавало почетком рата (март, мај), 1942. године, готово као да су ови ослободиоци били на опуштеном туристичком путовању…
Ja sam samo u jedno siguran iako me u to vreme nije bilo da te ljude nisu pobile „ustase“ iz Varazdina, Splita, Zadra ili Livna nego iskljucivo iz ssme kasabe Prnjavor odnosno lokalno stanovnistvo.
Svi rodjeni pre drugog svetskog rata su i znsli po imenu i prezimenu ko je te ljude pokupio po selima i vodio vezsne u kasabu .
Tezi zlocinci su naravno bili dovoljno pametni i posle rata su promenili sredinu i nestali iz Prnjavora dok su ostali samo oni koji su nazivsni „domobrani“ koji svakako nisu nikog maltretirali jer su bili prisilno mobilisani.
Te ljude su pobili njihove komsije a ne nekakva organizovana vojska. Isto tako sto su ti sa Ljubica pobili svoje svoje komsije oko Ljubica.
Mi se uvek bavimo stvarima od pre 80 godina a mebavimo se stvarima od pre 20 godina.
Za 80 godina ce mozda nasa unucad pitati na ovakvim portalima kakvi su to ljudi ziveli u Prnjavoru koji za svoje borce nisu mogli podignuti centralno spimen obiljezje 50 god nego su ga podigli oni.
Pitace se i nagadjat ce ko je kako i zbog cega izgubio tolike ljude u ratu , kako i zbog cega su najvise u zarobljenistvu pobijeni ljudi iz Prnjavora.
Vi svi koji sad ovde pisete to i znate ali niko nece to javno da kaze ili napise a zamjerite se nepismenom narodu koji posle 2.svjetdkog rata nije istrazivao ko ga je unistavao.
I to nam se ponovo sprema kao sto se uvijek pitam od koga je Prnjavor bio oslobodjen?To niko ne pise.Kao sto i dan danas Prnjavor se oslobadja od nekakvih izdajnika i to rade samoprozvane patriote.Pozdrav
“Kod spomen-obilježja na Radlovcu kod Prnjavora, služen je parastos za 22 srpske žrtve iz sela Mlinci, Paramije, Čorle i Srpovci koje su ustaše zaklale na današnji dan 1941. godine.
Na području opštine Prnjavor postoji još nekoliko masovnih grobnica iz Drugog svjetskog rata, od kojih su najveće u Štrpcima, Kremni, Popovićima, Vijačanima, Palačkovcima i Ilovi”.
Двије горње реченице су наводи аутора, ТВ К3, које се односе на помен 22 невине жртве фашистичког ( тачније усташког) терора на Радловцу, 04.12.1941.г.
Поставља се питање гдје се у то доба налазила Прва прњаворска партизанска чета, формирана октобра 1941. године која је требало да заштити угрожено србско становништво данашње општине Прњавор. Читаво вријеме рата „народноослободилачка“ чета налазила се на планини Љубић, удаљена око 25 километара од Прњавора! Та банда сеоских јајара нити је имала за циљ заштиту Срба, нити је то објективно могла да одради. Јер налазила се сувише далеко од мјеста догађања и нису имали никакав контакт са становништвом око града Прњавора. Проходних путева до града није било, тако да су они „ратовали“ против Срба из села Чечава, Вијачани, Бранешци, Стара Дубрава, Шаринци и Кокори. Ту су се они показали као „велики јунаци“, у малтретирању углавном голоруких мјештана. Из тих „борби“ израсли су „народни хероји“ Новак Пивашевић, Живојин Прерадовић, Здравко Челар, Данко Митров, др Младен Стојановић…Задња три нису били припадници Прњаворске чете, али су сви они погинули почетком 1942. године у борби са мјештанима србских села, што говори о крајњим циљевима и задацима НОП/НОБ-а: рушење постојећег друштвеног поретка и доласка на власт. Главни циљ им је био уништење ЈВуО, четника. То они нису ни крили.
Све у свему, србски народ Прњавора и околних села добро је и прошао; тамо гдје су бравареви зликовци имали „слободне територије“, нпр. шире подручје Козаре, тек су ти Срби доживјели невиђени геноцид, уништено је све србско од дјеце у колијевци до жена и стараца.
СУБНОР Прњавора и његови следбеници од „ослобођења 1945. године“ још увијек немају „борбени“ пут и списак припадника НОП-а, као ни списак убијених Срба, нити имена званичних представника власти. Интересантно је да у наслову, текста ове приче, стоји да су невино убијени Срби, жртве „фашистичког“ терора а не жртве усташа, можда неких и из самог града!
Моја маленкост дошла је до података ко се налазио на челу градске управе. То су: Смајо Дујсић, др Љубомир Милић, Георг Ламерс и Хајдар Которчић. Каква је била њихова улога и стварна моћ одлучивања нисам сазнао.
За све невине жртве, без обзира на починиоце – почивали у миру Божијем! Амин.