Nastavljamo sa pričama o mladima i njihovim projektima u Prnjavoru, samo ovaj put na malo drugačiji način. Pred vama se nalazi intervju sa mladim i perspektivnim djevojkama, Milicom, Teom i Marijom. Ove srednjoškolke su realizovale svoj prvi projekat i to kroz program Omladinske banke pod nazivom “Život u parku”.
Ćao djevojke i dobro nam došle u lonac.pro zajednicu! Za početak nam recite nešto više o sebi.
Sve: “Pozdrav svima, bolje te našle!”
Tea: “Ja sam Tea Modić i učenica sam trećeg razred JU “Gimnazija” Prnjavor, opšti smjer . Takođe, paralelno pohađam i Srednju muzičku školu “Konstantin Babić” smjer instrumentalni. Član sam GKUD “Pronija” Prnjavor gdje sviram violinu i pjevam. Pored toga, od skora sam članica i Omladinskog centra Prnjavor. “
Milica: “Ja sam Milica Jugović, učenica sam trećeg razreda JU “Gimnazija” Prnjavor, smjer društveno-jezički. Aktivna sam u Savjetu učenika naše škole. Zanima me kozmetika. Često istražujem i eksperimentišem u tom polju, možda jednog dana osmislim neki svoj proizvod.”
Marija: “Ja sam Marija Đurđević, takođe kao Tea i Milica, idem u treći razred gimnazije samo u računarsko-informatički smjer. Dio sam Savjeta učenika naše škole. Volim životinje, često ih udomljavam.“
Zaista na prvi pogled, vi ste tri dosta različite djevojke. Kako je došlo do tog da vi postanete tim i da aplicirate na poziv OB?
Milica: “Desilo se sasvim spontano. Profesorica Mirjana Sarić, koja vodi Savjet učenika naše škole, nam je rekla kako je otvoren poziv za projekte Omladinske banke i da je to jedno odlično iskustvo, da ćemo naučiti nove stvari, a opet uraditi nešto korisno. Sve smo pomislile, zašto ne bismo pokušale? Za nekoliko dana profesorica nas je obavijestila da smo se nas tri prijavile i tako je nastao ovaj tim.”
Dosta je mladih koji nikada nisu pisali i realizovali projekte. Prenesite nam svoje iskustvo. Kako je to izgledalo? Možda vaša priča ohrabri nekog.
Marija: “Ovo je za nas prvo iskustvo, nikada nismo radile nešto slično, ali smo prihvatile ovaj izazov. Od samog početka smo se uvijek mogli obratiti tebi i našoj profesorici, tako da smo se u hodu snalazile, učile nove stvari, a imale smo podršku i taj osjećaj da nikad nismo same.”
Milica: “Meni je sve na početku djelovalo malo konfuzno. Šta je predračun, snalaženje u loncu, postavljanje dokumenata u njega, samo pisanje projekta, ali korak po korak, sve smo naučile. Ovo je bilo jedno zaista lijepo iskustvo koje je i nas tri zbližilo na neki način. Pored toga, kroz ovaj projekat smo se susreli sa nekim ljudima koje nismo poznavali. Npr. Odlazak u ustanove, preduzeća i slično.”
Tea ti si pravi primjer aktivne mlade osobe. Zaista imaš dosta različitih aktivnosti i nisi tipična srednjoškolka. Po tvom mišljenju, zašto mladi trebaju biti aktivan dio zajednice?
Svaki dan dobijam pitanja kako sve stižem, zašto uopšte idem u dvije škole i tako dalje. Stignem i u školu, kao i na druge aktivnosti, provoditi vrijeme sa sebi dragim ljudima, a i otići u klub. Stvarno smatram da u životu treba imati što više različitog sadržaja. Bitno je da smo aktivni, da se krećemo u različitim sferama, sa različitim ljudima, jer nas sve to izgrađuje. Ako ne budemo bili aktivni, imaćemo baš pasivan život i nažalost u većini slučajeva tog ne budemo svjesni. Trebamo biti aktivni prvenstveno zbog sebe, zatim drugih, ali i zajednice.
Vi ste realizovale projekat “Život u parku”. Marija, možeš li nam reći nešto više o projektu.
Kao što možete pretpostaviti, po samom nazivu, naš projekat se bavi promocijom zdravog načina života. Svjedoci su da u današnje vrijeme ljudi sve više vremena provode u zatvorenom prostoru, najčešće uz tehnologiju. Na neki način smo htjeli kroz ovaj projekat raditi na podizanju svijesti kod mladih o bitnosti provođenja vremena u prirodu. Uz pomoć profesora biologije i psihologije, smo radili edukativne radionice na ovu temu u dvije prnjavorske srednje škole, koje imaju oko 300 učenika.
Da li ste ikako izgovorile onu rečenicu: “Pa zašto mi je ovo trebalo” i šta vam je bilo najteže?
Milica: “Pa ja mogu reći da sam imala trenutak koji je bio na korak do tog. (smijeh). Bila sam na moru i pisala mi je Tea kako trebam ući na lonac da kliknem kako bi se poslao predračun. Sjećam se da mi je internet bio jako loš na plaži, da sam nekoliko puta kliknula, ali da to nije bilo to. Onda sam krenula tražiti neke druge mreže da bih se povezala i da bi moj lonac profil konačno proradio.”
Tea: “Meni je bilo malo teže dok sam pisala budžet, pa kad se trebao rasporediti doprinos zajednice i Mozaik. Sjećam se da ste mi nekoliko puta objašnjavali šta je šta tu.”
Marija: “Meni je takođe bio težak budžet, dok nisam shvatila kako šta ide i čitav taj finansijski proces.”
Sada je čitav proces iza vas. Da li biste ponovo pisale i realizovale projekat?
Sve: “Naravno, ovo je bilo lijepo i korisno iskustvo i nije nam oduzelo previše vremena.”
Šta vidite kao najveći rezultat ovog procesa, pored uspješno realizovanog projekta?
Tea: “Za mene je najveći rezultat svakako sticanje novih znanja i npr. svidio mi se poslovni način komuniciranja. Prvi put sam se susrela sa tim u komunikaciji sa Mozaikom, firmama, ustanovama i slično. Generalno sve ukupno mi je bilo baaš zanimljivo.”
Marija: “Iskreno za mene je najveći rezultat to što sam promijenila mišljenje. Mislila sam da se toliko tog ne može postići kroz ovaj sektor. Nikada nisam nešto pretjerano razmišljala o ovom, niti me zanimalo. S obzirom da ti i ja živimo u istoj ulici, znala sam da radiš nešto tako, ali nisam imala pravu sliku o svemu ovom, niti sam to smatrala kao nešto bitno i veliko.”
Milica: “Moram priznati da će moj odgovor biti sličan Marijinom. Stvarno sam mislila da je ovo žargonski rečeno “prosipanje iz šupljeg u prazno”. Prvi demant mog mišljenja sam dobila već na ceremoniji potpisivanja ugovora. Sjećam se da sam baš sa tobom komentarisala koliko sam se pozitivno iznenadila. Tu sam čula koliko je Omladinska banka uradila pozitivnih i velikih stvari i svidjelo mi se što je sve tako opušteno, a opet nije neozbiljno.”
Nažalost, ova priča se bliži kraju. Šta biste poručile svima koji čitaju ovaj intervju?
Tea: “Poručila bih im da iskoriste svaku priliku koja im se pruži, da se ne boje novog i nepoznatog, niti osuda društva. Skroz je okej napraviti grešku, ne znati nešto, tako da opušteno naprave prvi korak i unesu nešto novo u svoj život, šta god to bilo.”
Marija: “Poručila bih im da ovo zaista nije ništa toliko strašno i teško. Ja sam sebi dala priliku prvo da vidim šta je svijet aktivizma i spoznala sam koliko se zaista može postići kroz ovaj sektor, koliko je širok i koliko svako sebe negdje može pronaći.”
Milica: “Mnogo je stvari koje su mi sad u glavi, ali neka bude to da nikada ne treba zatvoriti neka vrata, prije nego ih otvorimo. Ja sam imala skroz drugačiju sliku o svemu, a drago mi je da sam dala sebi priliku. Možda se neće svakom svidjeti, ali će sigurno iz tog prozaći nešto korisno i dobro.”
Hvala vam mnogo djevojke na ovom druženju! A vas, dragi čitaoci, pozdravljam do neke nove priče…
У принципу – свака генерација замишља себе као интелигентнију од оне што је дошла прије ње, и мудрију од оне која долази послије ње (Ерик Артур Блер). Врло проницљиво запажање које прати одрастање генерација и генерација.
Замишљам себе, тамо неке давне 1968. године када сам био ученик трећег разреда Гимназије, Пета генерација! Наши дивни професори подарили су нам знања и “отворили” животне видике у који смо упловили са варљивим личним осјећајем, недовољним животним искуством и којекаквим непредвидљивим замкама које живот значе.
Када посматрам потоње генерације, долазим до закључка да смо ми ипак били реалнији, са обадвије ноге на земљи! Јер, реалност живота је учинио своје, “ресетовали” смо се и прихватили живот онакав какав јесте. Неке илузије смо одбацили, неке задржали а, вјероватно, неке друге усвојили, и тако – хтјели или не, потрошили живот у осјећању да радимо добра и корисна дјела за себе, за вољене и друштво као цјелину! Све ово је мање-више заблуда које су многи свјесни али многи “гурају по старом” и живе у осјећању личне среће и задовољства!
У конкретном случају – на њихов први корак у свијет “активизма” дјелује бајковито, оригинално и корисно али је, у суштини, празна прича, која не води нигдје и колико сутра неће значити ништа.
Дакле, младе, (пре)лијепе, паметне. Интелигентне. Дјелују ми као да су рођене сестре! Три дјевојке сањају, замишљају…
У Републици Србији таквих посебних “удруга”, организација, удружења, има 32.000 хиљаде! У Републици Српској су многе звучне и озбиљне банке отишле у стечај или у приватно (инострано) власништво а, у Прњавору, оснивају Омладинску банку и којекаква друга невладина чуда! Сада су у том “активизму” ученици средњих школа или студенти али ме не би изненадило да се активирају и дјеца предшколског узраста, из вртића!
Хм, важно је да је прошао пројекат Живот у парку, ма шта то значило.
Коментар под шифром “Сања” (подржавам све написано) ме је покренуо на “дијалог” и моје виђење ове приче са “потрошених” више од педесет година, од завршетка Гимназије!
Да, да, животно искуство ми је прихватило ону познату Мешину мисао: Добро је, нека није горе. Додајем – боље бити неће, нажалост!
Gospodjo Sanja ili ko se već predstavlja tako, a da malo prestanete liječiti komplekse nad ovom djecom?
Šta treba, da bulje u mobilne telefone, da izlaze u klubove i da im uzor budu starlete?
Postovani Gradjanine,
mozete li da mi objasnite kakav su to tacno projekat djeca realizovala? Koji su rezultati?
Koliko sredstava je ulozeno i u sta su utosena?
Da li ste primjetili da djeca naglasavaju da su se morala logovati za predracune itd.? Znaci da je tehnologija ipak trebala.
Postujem da stitite djevojcice ukoliko ste neko od roditelja ili rodbine, ali nemojte se istresati na one koji ne misle kao vi.
Koji ste Vi faktor pa bi se Vama trebao očitovati, koji su rezultati projekta i koliko je srtedstava uloženo?
Niko od ovih djevojaka meni nije ništa u rodu, niti imam veze sa njima, nije korektno kad se nečiji aktivizam sputava, mlade ljude treba podržati a ne ubijati ih uz pojam.
Ako se odlucuju za javni nastup, pricaju o aktivizmu i ostalim demokratskim nastupima, trebalo bi da je djelovanje javno, transparentno.
Poenta mojih pitanje je u tome da se iz clanka ne vidi nikakav konkretan aktivizam i ucinak. Moze se procitati tek par rijeci o nekom projektu koji je mlade sklonio od tehnologije a za koji je, gle cuda!, opet bila potrebna tehnologija. I koji je kostao i koji je pomogla ta razvikana Omladinska banka.
Ko god da je intervjuisao, kao i oni koji su usmjeravali ove mlade djevojke prije intervjua, usmjerio ih je u smijeru da pricaju mnogo i nista ne kazu.
Kao neko ko je imao priliku da ucestvuje u “aktivistickom” djelovanju mladih u srednjim skolama, znam na koji nacin stvari funkcionisu i uzimam za pravo sebi da komentarisem. Komentarisu i drugi koji ne znaju ni o cemu se radi.
Jedno je da branite omladinu, a drugo da potpuno zmirite na ozbiljne propuste.
Vrijeme ce pokazati efekte i tog aktivizma i djelovanja Omladinske banke.
Omladinska banka, aktivizam, savjet ucenika, projekat koji je svasta a ustvari nista….
Lijepo je sto djecu od malena uce strani donatori kako se pere novac. Dobro ce im doci kada se uclane u neku partiju, imaju polaznu osnovu. Bravo!