3 Comments

  1. Шаринци су село добрих, простодушних људи, у суштини један бољи од другога! До седамдесет и неке село је било насељено, мјештани вриједни и радни, живјели су од пољопривреде, нешто мало од сточарства и углавном гледали да једни друге поштују и да се без пријеке потребе не замјерају. Међусобна састајања била су свакодневна појава, о чему је свједочила и путна повезаност између комшија. Јер поред главног сеоског пута водио је и споредни, алтернативни, онај између сусједних кућа. Окућнице су биле домаћински ограђене а прелаз је, из дворишта у двориште, савладаван преко тзв. ногоступа. Међусобно посјећивање је било спонтано и најчешће се одвијало у сумрак и ноћу, послије мање-више напорног рада, када се окупљало старо и младо, и уз титрај лампе на гас, развезла би се докона прича без реда и протокола, прожета благим хумором и пјесмом . Углавном су се слушали они старији, а ми млађи смо то упијали и послије међусобно препричавали, уз весело кикоћење и понеку примједбу. Уз сјај лампе играле су се друштвене игре, најчешће игре с картама или игра звана “коња” (са приглавцима, испод којих се крила и проналазила бурма или нешто друго).

    Мјештани су живјели скромно и нису имали посебне прохтјеве. Техника је почела да “стиже” у село почетком шездесетих година. Радио апарат је био ријеткост и мало ко га је имао. Остало ми је у сјећању обичај – када су сви копачи на њиви имали одмор баш за вријеме вијести или музичке емисије. Сви би се скупили око радио пријемника и с пажњом слушали Радио Београд или Радио Сарајево. Био је то незабораван догађај. Тих година у село “долази” први грамофон на батерије, кога је донио из печалбе Здравко Јанковић звани Мујо! Мујо је имао и неколико грамофонских плоча са снимцима народне музике. Телевизија ће доћи нешто касније, почетком седамдесетих година, и она ће донијети благу пометњу међу мјештане и, као последицу, настаће полагани одлив, миграција, прво у Србију а затим у Истру и Словенију, касније на све четири стране свијета а посебно у Аустрију и Њемачку!

    У поређењу с тим временом данас су Шаринци пусти, без становника! У „златно доба“ Шаринаца, свако домаћинство је имао по петеро-шестеро дјеце, а покоје и много више. Тако су Ђурђија и Васлија Јанковић имали деветеро дјеце. били почаствовани кумством од маршала Тита, за „посебне заслуге“ рађања дјеце ! Поређења ради – 1956.године, у првом разреду Основне школе, у селу, уписано су четири разреда, сваки са преко тридесетак ђака. Данас село нема школу, а оно неколико ђака иду у школе у сусједна села, Доње Вијачане или у Бранешце!

    Ево једне необичне догодовштине, догађаја а у вези је са учесником ове приче, Обрадом Јанковићем. Прича је истинита: Домаћину Бранку Јанковићу родио се син, и баш то јутро крај куће наилази мјесни матичар Вељко Јанковић. Сеоски ред налаже да се принова обиљежи честитањем и којом чашицом ракије тим прије што је то син првенац, на понос сретног домаћина! Колико су попили то за ову причу није ни важно, елем сретни отац замоли матичара да упише сина у матичну књигу рођених, да он не би ишао у Кокоре, да не губи вријеме. Договорено – учињено. Али, не лези враже. Умјесто да упише име Велинко, како му је речено, матичар се прерачунао и упише име Обрад, Обрад Јанковић! Грешка је откривена тек када је локална администрација позвала родитеље да дјецу упишу у Основну школу! Име Обрад је остало како у књигама пише, а Обрада и дан-данас не зову Обрадом већ Велинком; до дана данашњег!

    Ех, ја се “запричах”… О бројним догодовштинама могла би се написати позамашна књига, нпр. опис ноћивања у воденицама (млину), зборовима, обичајима за удају и женидбама, славама итд до дјечијих несташлука као што су игре пириза и пале, фудбала или крађе воћа међу којима смо Ћумпор и моја маленкост засигурно предњачили!

    Данас од свега тога нема готово ништа. Нема ни мога комшије Ћумпора који већ годину дана није међу нама. Незахвално је прогнозирати шта ће бити у блиској будућности, колико сутра… Ко је онда могао да замисли породицу Нијемаца да живе у селу!?
    Преосталим Шаринчанима свако добро, живи ми и здрави били, а аутору емисије, Биљани Стокић и екипи, учесницима у емисији велики поздрав и још већа захвалност. Емисија о селу Шаринци испала је без грешке, као да сам је ја осмислио, режирао и урадио!
    Захвалан сам и уреднику портала Прњавор.Инфо на уступљеном простору!

    Reply

    • veći Srbi od domaćina u selu i uopšte. Ima i takvih ljudi.Ima i Amerikanaca koji su veći Srbi od nazovi pravih Srba,kažem ima ih ,postoje,rijetko ali ih ima.Ima i Srba koji su veći Bošnjaci ili Hravti od samih Bošnjaka i Hrvata. Dakako,kao i u ostalim selima širom RS migracije su počele oko 70-tih godina prošlog vijeka,zato nije kriv jedan čovjek niti može biti kriv a prozivaju ga iz opozicije zajedno sa svim srpskim neprijateljima. Isto tako i mnoga sela u federaciji su pusta ili polupusta,nadji na yt. Previše sebe i svoj narod opanjkavaš kao da si da izvineš balkanska seljačina,imaš i kod drugih isto što se dešava kod Srba a šta će biti kasnije ko to zna,ne znači da će biti loše,lošije,to će se vidjeti. I na kraju u Šarincima ima oko 500 ljudi i to nije baš malo.Bolje nego nimalo.

      Reply

  2. o Sarincima. Zasto se ne pomenu i ostala sela. zar samo postoje sarinci. koliko vremena jos da prodje treba da se pomenu i druga sela . Gde je gradonacelnik i sta radi? Koliko vremena treba da se seti da postoji jos sela i zasto objavljujete ovo kao da je to neka vest jer ima jos sela

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*