Prije 79 godina, 10. jula 1943. godine, akcijom Prnjavorskog partizanskog odreda i V kozarske udarne brigade koja je nešto prije toga došla na teren sela Kokori, Vršani, Vijačani i Devetina, partizanska vojska je ušla u Prnjavor. U vrijeme postojanja socijalističke Jugoslavije, ovaj datum je obilježavan i proslavljan kao dan oslobođenja Prnjavora u II svjetskom ratu.
Odmah po ulasku u Prnjavor pristupilo se formiranju i organozovanju tzv. narodne vlasti, odnosno Narodnooslobodilačkih odbora, a 1. avgusta 1943. godine formirana je Komanda mjesta Prnjavor. Prvi komandant Komande mjesta Prnjavor bio je Mitar Polovina, za prvog predsjednika Narodnooslobodilačkog odbora Prnjavor postavljen je Ilija Herla, a za sekretara Džemal Mahmutćehajić. Nakon formiranja Komande mjesta Prnjavor dolazi do uspostavljanja vojnih partizanskih radionica. Radionice je formirala Komanda mjesta u Prnjavoru, a uspostavljene su sljedeće radionice: puškarska, bravarska, limarska i kovačka radionica, zatim krojačka, obućarska, sedlarska, kožarska, brijačka, stolarska, kolarska, pekarska, a takođe uspostavljeni su mlinovi, električna centrala i gater. Puškarske, bravarske, limarske i kovačke radionice nalazile su se u radionicama vlasništva majstora Molnar Štefana, Volak Ivana i u gradskom mlinu u Prnjavoru. Radionice su vršile opravku oružja, motornih vozila, pisaćih mašina, izradu zvjezdica za činove i za kape, opravku garabitnih lampi, buradi za parenje odjeće, kupatila sa tuševima, opravku konjskih vozila iz nadležnosti kovačke radionice itd.
Prnjavor je nakon 10. jula 1943. godine uglavnom bio pod kontrolom partizanskih snaga. Kratkotrajno zauzimanje Prnjavora od strane drugih vojnih, partizanima suprotstavljenih snaga, desilo se u januaru i avgustu 1944. godine.
Evo kako je u to vrijeme Radio “Slobodna Jugoslavija” izvijestio o tom događaju: “Oslobođeni su Prnjavor i Prača. U centralnoj Bosni jedinice naše XII divizije, vodeći uporne bojeve i koristeći se taktikom noćnih bojeva, zauzele su grad Prnjavor. Zaplijenjena je velika količina ratnog materijala i životnih namirnica”.
Piše: Dario Topić, profesor istorije
Zavičajni muzej Prnjavor
Професор је крајње површно и неубједљиво описао “ослобађање” Прњавора, 10.07.1943. године. Он описује да су у “ослобађању” учествовали Прњаворски партизански одред и Пета козарска ударна бригада која је прије тога била “у посјети” селима Кокори, Вршани, Вијачани и Деветина. То – и ништа више!
За “ослобођене” је велика непознаница што нема никаквих података о “ослободиоцима”. Ако је Прњаворски партизански одред бројао 4.500 припадника, како тврди СУБНОР, то значи да је Одред имао најмање три или четири формацијске бригаде. Недостаје ратни пут Одреда, попис припадника и командни састав, опис материјално-техничких средстава… ко је командовао операцијом “ослобођења”, који су поименични губици погинулих, рањених и несталих – све то на партизанској страни, као и сви ти подаци “непријатељске” стране! Све ово је непознато и након 80 година. По мени су два разлога што нема писаних трагова – први, крију се имена усташких и домобранских припадника и други – ослобођење се није ни догодило, то је измишљена прича комунистичких лажова, “истина” која се није смјела доводити у сумњу. Нема мемоара и писаних трагова, ни послије 80 година.
Наиме, партизански покрет се послије протјеривања из Србије, послије слома Ужичке републике, преселио на територију НДХ, гдје су се осјећали “као код своје куће”, иначе сарадника и идеолошких истомишљеника. Тако су, нпр., партизани организовали Партизанске олимпијске игре, у Фочи, почетком маја 1942. године!!!
Партизански покрет је највећа превара Другог свјетског рата. Уосталом, нека нам професор историје, наведе бар једну битку између усташа и партизана, 1941 – 1945.
Што се тиче тзв. народних хероја овог краја, а они су Живојин Прерадовић, Новак Пивашевић, Станко Вукашиновић, Рада Врањешевић, Вид Њежић, (Здравко Челар, др Младен Стојановић), за дубоко размишљање је следеће:
СУБНОР не наводи Живојина Прерадовића у народне хероје али су једној прњаворској улици дали његово име. Елем тај зликовац је погинуо априла 1942. године у селу Чечава, у сукобу са Србима! Новак Пивашевић гине,јула 1942.године, у Горњој Дубрави, у сукобу са Србима!
Здравко Челар гине, јула 1942.године, у селу Раковцу, општина Србац, у сукобу са Србима! Др Младен Стојановић гине почетком априла 1942. године у селу Јошавка, у сукобу са Србима. Четири мјесеца касније, 07.08.1942. године, проглашен је за народног хероја!!!
Станко Вукашиновић, “напредни” трговачки шегрт, гине 04.01.1944. године, у једном од “ослобађања” Прњавора.
Рада Врањешевић потиче из свјештеничке породице, али је била толико “напредна” да је одбацила све породичне вриједности (и прихватила комунистичке) и дала је себе КПЈ. За потребе Партије кретала се од Прњавора до Бањалука, Београда, Скопља, Подгорице… до Дрвара, гдје гине на свој рођендан, 25. маја 1944.године, бранећи Бравара и Врховни штаб.
Вид Њежић, “напредни” обућарски радник, гине марта 1945. године, у близини Теслића, у борби са Србима.
Smrt Fašizmu, Sloboda Narodu!