IN MEMORIAM: ЛАЗАР В. ТРИФКОВИЋ 1852 – 1893.

( НЕКОЛОКО ЦРТИЦА О ЛАЗАРУ В. ТРИФКОВИЋУ )

На данашњи дан сјећамо се највећег Србина који је живио у вароши Прњавору и оставио залог да га памтимо са поштовањем. Уснуо је у Господу 14. августа 1893. године на жалост цијеле Прњаворске вароши и васколиког српства.

Лазар Трифковић је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду. Био је човјек од највећег угледа у Прњавору и уживао је највеће поштовање у вароши.

Лазар Васе Трифковић рођен је 1852. године у малој варошици Прњавору, гдје је завршио основну школу у једној од локалих кућа – школа,  а потом од оца Васе стицао вјештине из трговине. Као трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те не постоји ниједна манифестација у широј околини коју Лазар није лично помогао.

Ове године се навршило 127 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило своје.

Данас у колективном памћењу народа прњаворског краја немамо никакву успомену на Лазара, иако је још увијек у Прњавору позната тзв. Лазина вода, коју многи поистовјећују са данашњим извором у Борику – Добра вода. Мало је оних који знају да је овај назив тог некадашњег, а данас затрпаног извора, везан управо за Лазара Трифковића.

Лазар је припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом. Лазара ћемо најбоље препознати у ријечима Светог владике Николаја, који се сјећао таквих старих честитих трговаца и писао да су то били људи иза којих су остала дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово.

Почетком XIX вијека на прњаворском брду постојало је само неколико породица које су ту имале куће, пет ушорених кућа путем према Гложићу, а за које данас немамо прецизне податке одакле су се доселили. Сасвим сигурно се радило о старим избјегличким породицама које су се скућиле на некадашњем манастирском прњавору. То су биле породице Симеуна Симеуновића званог Црногорац, Миће Бајића и Павла Тодоровића на јужној страни и Симеуна Вујичића и Јокића на сјеверној страни. Од свих породица по угледу се издвајала породица Симеуновић, у чијој кући се чувао барјак прњаворских добровољаца који су били учесници поп Јовичине буне у Посавини.[1]

Симеун Симеуновић-Црногорац је био ожењен Арханђелијом Ескић из бањалучке свештеничке породице Ескића. Симеун и Арханђелија су имали ћерку Јованку којој се приженио Васо Трифковић из Дервенте. У Дервенти су Трифковићи били познати као трговачка породица, чији предак се у Дервенту доселио из Сарајева. Крсна слава породице Трифковић била је Свети Никола Чудотворац.

У браку Васе (1821–1871) и Јованке (1834–1921) рођени су: Лазар (1851–1893) који је био ожењен Јокицом, ћерком Јове Сурутке из Бањалуке; Митра (1858–1944) удата за Јакова Тасовца у Дервенти; Михаило (1862–1905) ожењен Милицом Бобаревић из Брчког и Милка – Михољка (1865–1944) удата за прњаворског свештеника Луку Опачића.

У браку Лазара и Јокице рођени су Петар, Софија, Владимир и Бранко. Са Владимиром се угасила мушка лоза Трифковића у Прњавору.

Још од ране младости, Лазар је уз подршку оца Васе од кога се учио занату али и родољубљу, чинио све да помогне ослобођење Српства од вишевјековне турске окупације.

Васо Трифковић, познати трговац, упокојио се 1871. године и иза себе оставио супругу Јованку, Лазара који је био навршио деветнаесту годину и још троје малољетне дјеце, Михаила, Митру и Милку. Михаило је тада имао свега девет година. Лазар силом прилика због смрти оца постаје глава породице и преузима бригу о њој, а малом Михаилу постаје главни узор у свему. То ће усмјерити његов живот у истом правцу којим је ходио и Лазар.

Године 1875. лишањски Турци су са подозрењем почели гледати на прњаворске трговце и припремати напад на њих.

Како је Лазар још од ране младости био познат као ватрени Србин и родољуб, те са оцем Васом помагао српске устанике шаљући им оружје и чинио све за ослобођење српства, био је на мети турских зликоваца. Вијест да се спрема ликвидација прњаворских трговаца у варош је донио стари архимандрит Мелентије Опачић, свештеник прњаворски, који је обавијештен о томе од стране неких честитих потурчењака из Лишње.

Лазар је тада морао своју породицу спасити од зликоваца и избјећи страдање, те су Трифковићи међу првима избјегли преко Босанског Дубочца преко Саве у Славонију. Неколико дна након Трифковића преко Саве је избјегао и Јово Ковачевић са својом породицом, а након њега и остали трговци. Убрзо је букнуо Босанскохерцеговачки устанак и дошло је до отпочињања новог таласа турских злочина према Србима.

Кад год је била каква невоља, те су устаници или народ морали бјежати преко Саве и склањати се у Аустрију, увијек им је прво одредиште био дом породице Трифковић у Броду.

Трифковићи у Броду остају све до Аустроугарске окупације БиХ. По повратку у варош Прњавор 1878. године, браћа Трифковићи су наставили да се баве трговином. Окончањем турске владавине, а доласком тада нових окупатора, постали су водећа трговачка кућа у Прњавору. У вријеме њиховог избјеглиштва у Славонском Броду, Трифковићи су стекли јаке пословне везе и са трговцима из Трста, те су у прњаворској вароши изградили магазу по угледу на једну тршћанску радњу.

Лазар и млађи брат Михаило су одувијек дјеловали нераздвојно, њихова имена се налазе у многим јавним захвалама приложницима, срећу се често уписани или као Лазар и Михаило или као браћа Трифковић из Прњавора. Помагали су заједно црквене манифестације, градње црквених и школских објеката, сиромашне ђаке и прњаворску сиротињу. У дијелу књиге који говори о школству у Прњавору, види се да је Михаило годинама био један од најистакнутијих чланова Црквено-школске општине и неуморно доприносио нашој малој вароши.

Када је ријеч о српској просвјети и култури Лазар је био неуморни прегалац, ктитор школских установа, дародавац готово свих црквено-школских манифестација, пренумерант многих књига, као и редовни прималац и читалац штампе.

Лазар је био управо онај родољубиви Србин који је годинама финансирао српску школу и водио Црквено-школску општину када нико други није нити хтио нити смио да се прими те дужности. Знао је да ако нестане просвјете нестаће и Срба.

Најбитније о њему и његовој борби за српску просвјету сажето је у неколико реченица изречених од стране Милоша Антонића, тадашњег предсједника Црквено-школске општине које је изрекао у некрологу покојном Лазару:

„ … Није он стекао гласа у народу са богатства, коме се у данашње доба многи слијепо клањају, а није вала ни са знања и науке, пошто великих школа није учио, него је стекао гласа и признања својим узвишеним карактером, својим ријетким врлинама и својим свагдашњим неуморним радом и заузимањем око напретка српске школе и српске цркве. За те светиње српске није жалио ни од уста откинути, па је као такав познат и сиромашним ђацима и осталој сиротињи, јер како но се вели: Не даје ко има, већ ко се научио давати.“

Већина Срба заборавља на светињу српске жртве и на гробове предака, Срби многе своје законе не уређују према хришћанским начелима. Зато је неопходно и појединачно и институционално свједочење о српским добротворима, жртвама и светитељима, да би српски гробови постали друго име за завичај.

Обавеза свих нас је да се сјећамо људских величина и прегалаца какав је био Лазар и отргнемо од заборава све оне који су служили Богу, Цркви и роду српском.

Нека је слава великом српском родољубу Лазару Трифковићу.

__________________________________

Породична гробница Лазара и његовог оца Васе Трифковића

___________________________________________________

[1] Вођа устаника са прњаворског подручја који су се одазвали попу Јовици био је појац цркве у Палачковцима, који је и погинуо приликом једног сукоба са Турцима у Укринском лугу. Барјак прњаворских добровољаца који је чуван у кући Симеуна Симеуновића – Црногорца, његова унука Митра Трифковић удана за Јакова Тасовца из Дервенте, поклонила је регенту Александру Карађорђевићу у Дервенти, за вријеме његовог пропутовања за Сарајево.

Извор података: Бојан Милијашевић, Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, Прњавор, 2018.