Представљена књига о Прњаворској парохији аутора Бојана Милијашевића

У сали Центра за културу у Прњавору представљена је књига Бојана Милијашевића „Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости“.

О књизи су говорили стручњаци из области теологије, историје цркве и српске културе. О историји прњаворског краја од најстаријих времена и зачецима црквеног живота говорио је доц. др Угљеша Поповић, и тако са теолошког и историјског становишта дао оквире за разговор о књизи. Публици се испред издавача, Истраживачког центра „Искон“, обратио и мр Дамир Кљајић, који је говорио о значају овог пројекта за локалну заједницу. Књигу Бојана Милијашевића проф. др Душко Певуља представио је као изузетно важан пројекат у години када СПЦ прославља осам вијекова самосталности, као достојан прилог том јубилеју, са препоруком да књига пронађе своје мјесто у домовима свих Прњаворчана које истински занимају честита и вриједна дјела из прошлости. На крају се публици обратио и аутор који је говорио о дугогодишњем раду на прикупљању података, до којих је често долазио и на чудесан начин, а све са циљем да отргне од заборава сјећање на изузетне и честите људе попут архимандрита Мелентија Опачића, човјека који је изградио прву цркву брвнару али и први зидани храм Божији у Прњавору, човјека који је на парохији прњаворској провео преко седамдесет година и био на услузи православним вјерницима, затим његовог сина Јакова, такође свештеника прњаворског, одликованог добровољца и хероја Српско-турских и Српско-бугарског рата, као и архимандритовог унука Луке Опачића, сина Јаковљевог, који је за вријеме свог кратког живота учинио много за Српску Цркву и прњаворски крај.

Аутор је нагласио да се у овој књизи по први пут појављују и имена великих српских родољуба и задужбинара, који стоје уз раме свештеној породици Опачић, људи којима се Прњавор такође никада није достојно одужио.

По њима се данас не зове ниједна улица, ниједна установа, ниједно удружење. Неки од њих су Стево и Јованка Остојић, који су цијели свој иметак завјештали Српској Цркви и Просвјети, људи попут Милоша Антонића, Лазара и Михаила Трифковића, великих родољуба и добротвора, добродјетеља Српске Цркве и школе.

Аутор је нагласио и важност културе памћења и важност очувања историјских споменика пошто у институцијама влада деценијско ћутање када је ријеч о културно-историјском насљеђу нашег краја, те да је због тога битно да остане било какав писани траг о културном и историјском благу прњаворског краја ради будућих генерација, ради оних који би у тим записима трагали за сопстевеним коријенима.