Zločince još nije stigla kazna

Obeležavanje 23 godine od mučenja i ubijanja Srba u logoru u Zavidovićima. Pred pravosuđem BiH u toku je proces protiv Sakiba Mahmuljina.

ŽIVA i bolna su sećanja, i posle 23 godine, nekim čudom preživele jedanaestorice Prnjavorčana, na užase smaknuća i tortura u mudžahedinskim logorima u Livadama i Kamenici kod Zavidovića (FBiH). U međuvremenu, trojica njih su otišla sa ovog sveta.

Nisu dočekali da se pravdi privedu njihovi tamničari i dželati. Jedino glavnokomandujućem muslimanske vojske Rasimu Deliću izrečena je sramna haška presuda od tri godine zatvora. Pred pravosuđem BiH u toku je proces protiv Sakiba Mahmuljina, pod čijom komandom su mudžahedini i pripadnici Trećeg (zeničkog) korpusa tzv. ABiH počinili najstravičnije zločine u proteklom ratu.

Sanitetlije Prnjavorske brigade, lekar Branko Šikanić (60) i tehničar Velibor Trivičević (48), na 23-godišnjicu golgote se prisećaju da su ih odmah po zarobljavanju dželati suočili sa stravičnom smrću jednog saborca.

– Na levoj strani grudi bila mu je velika rana od alatke krampa, koji je bio tik uz njega. Uz njega je bila i odsečena mu glava. Nismo ga mogli ni prepoznati – prisećaju se Šikanić i Trivičević detalja koji se retko mogu videti i na filmu.

U julskoj i avgustovskoj ofanzivi islamista 1995, na Ozrensko-vozućkom ratištu malobrojnija srpska vojska je uspela da sačuva koridor od Ozrena do, između Tuzle i Zenice, opkoljene Vozuće. Više od 50 pripadnika Prnjavorske brigade VRS je poginulo, ranjeno i nestalo. Samo njih 11 preživelo je pakao zavidovićkih logora.

Vinko Aksentić

– U Livadama smo morali da ljubimo glave Predraga Kneževića i Momira Mitrovića. Krv je sa njih još kapala. Bili su tek zaklani – svedoče naši sagovornici.

Pročitajte još: Hteli su da me uštroje i žigošu

Vinko Aksentić (58) je takođe jedan od simbola stradanja.

– Mudžahedini su hteli da me osunete i kastriraju, da me uštroje. U pokušaju da se izbavim, bacio sam se kroz prozor. Nisam mogao daleko da odmaknem, jer su mi onako vezanom smetale i pantalone u čizmama – priča Vinko, s neskrivenim bolom u duši, ali i sa zastrašujućim telesnim ožiljcima posle neviđenih patnji.

Aksentić se tek posle desetak dana povratio iz kome, u logoru u Kamenici, gde je prebačeno svih 12 zarobljenih Prnjavorčana. Sreću da tu preživi nije imao Gojko Vujičić.

– Gojkova rana se ucrvljala. Nisu marili na njegove vapaje da mu popuste žice i okove. On je počeo da bunca pitajući ih: “Kakvi ste vi to ljudi?” Mudžahedin mu je ispalio metak u desnu slepoočnicu, a potom mu odrubio glavu. Svih nas 11 je bilo primorano da ljubi “brata svog” – prisećaju se samo nekih strahota naši sagovornici.

METODE MUČENjA

UKUPNO 29 dana je 11 Prnjavorčana provelo u mudžahedinskom logoru Kamenica u lancima i okovima na rukama i nogama.

– Na lancima smo imali katance i ključeve. Padali smo u nesvest od elektrošokova, sa svakim pokretom sami sebe davili žicom veznom ispod kolena za vrat. Imali smo osećaj da nam iskaču oči, otpadaju šake i stopala stezanjem vazdušnog crevakoje je mudžahedin naduvavao dodajući gas na kompresoru – navode prnjavorski velikomučenici samo neke od mudžahedinskih metoda mučenja.

Ninko Đurić – Večernje novosti