Bogatim kulturno – umjetničkim programom učenici prnjavorske OŠ “Branko Ćopić” zajedno sa svojim nastavnicima obilježili su Dan škole.
Ova prnjavorska osnovna škola kroz 38 godina postojanja obrazovala je mnoge generacije, a danas se mogu pohvaliti značajnim uspjesima koje đaci svih uzrasta postižu na republičkim pa i državnim takmičenjima.
Nagrade su uručene najuspješnijima, a jedna od dobitnika Vukove diplome je i Ivana Sarić, koja je ostvarila zapažene rezultate kako u školi tako i u sportu. Kao recept za uspjeh navodi da je važan kontinuiran rad kod kuće ali i u školi.
“Ova nagrada mi zaista znači, cijelo školovanje sam se trudila da dobijem Vukovu diplomu. Drago mi je da sam uspjela u tome”, kaže Ivana.
Vukovu diplomu dobila je i Dunja Savić, koja kaže da će školu osim znanja, najviše pamtiti po društvu i izletima, kao i Aleksandar Subotić.
Nagrade su dodijeljene i prosvjetnim radnicima koji su u prosvjeti proveli 10,20 i 30 godina, i svoje znanje prenosili na mlađe generacije. Jedna od njih je i pedagog ove škole Aleksandra Novarlić, koja već 30 godina radi u školi.
Đaci ove prnjavorske osnovne škole učestvovali su na svim nivoima takmičenja, gdje su ostvarili zapažene rezultate.
OŠ “Branko Ćopić” prepoznaje trud i rad svojih đaka, o čemu svjedoči i veliki broj nagrađenih učenika tokom manifestacije, kaže direktor ove škole Jasmina Malešević.
Kaže, ovaj dan je i prilika da se svi zajedno podsjetimo da djeca i radnici u školama moraju biti sigurni i zadovoljni.
Mladi i uspješni ljudi i u narednom periodu imaće podršku grada Prnjavora, poručio je gradonačelnik Darko Tomaš, koji je vukovcima uručio diplome.
Ove godine iz OŠ “Branko Ćopić” izlaze tri odjeljenja maturanata koji će školovanje nastaviti u nekoj od prnjavorskih srednjih škola.
TV K3
Искрене, ама баш искрене, честитке награђеним ученицима ОШ “Бранко Ћопић” за успјех на крају школске године, односно поводом обиљежавања Дана школе. Оно што је било до ученика они су оствароли – постигли су запажене резултате за шта су добили заслужна признања. Наравно све су то ученици постигли кроз важећи наставни план и програм који се у Основним школама није битно промјенио уназад више од 70 година! На нашу жалост није јер још увијек Срби талентовану и вриједну дјецу називају “Вуковцима”, што ће многи од њих поносно истицати до краја живота а само мањи број њих ће то прије или касније одбацити, одрећи ће се награде, и Вука, и “просветитеља” – наставника и оних који су их предложили за награду.
Дакле, о Вуку Стефановићу Караџићу (1787 – 1864.) је ријеч, по коме су они названи. Кажу да је Вук прва слова научио да пише и чита од рођака Јевте Савића, у родном Тршићу, и то тако што је писао гушчијим пером на папиру развијеног пушчаног метка, а као мастило служио је барут из метка!
Као врло знатижељан питао је и случајне пролазнике о којечему, али са званичном школом није имао среће (ништа од школе завршио није) те ће се тако неписмен запутити у Беч, 1813. године, гдје ће га лично дочекати Јернеј Копитар, филолог и научни ауторитет, језуита, један од најобразованијих личности Бечког двора и цензор за сва писанија наших људи у Бечу! Копитар је Вуку био кључни ослонац и савјетник до краја живота, у препорукама, у издавању књига, али и око рјешавања финансијских проблема до свих могућих услуга Ани Марији Краус, Вуковој жени! Када смо код Ане Марије, она је Вуку подарила 13-ро дјеце, чак и када је Вук много времена проводио диљем Европе. Због ње је Вук постао унијат, католик, да би се могао вјенчати у католичкој цркви (Rohuskirhe, Landschtrasse), 1818.г.!
Елем, Вук већ 1814. године штампа своју прву књигу пјесама!Године 1819. ради на преводу Новог завјета (штампан, у Вуковом преводу 1947.г.)! Године 1823. долази у Лајпциг, гдје га уздижу у звање Доктора филозофских наука!!! У Њемачкој штампа три књиге пјесама; почиње да студира медицину!
Вук је готово стално у новчаној оскудици – Ана, путовања, откупљивање књига по српским манасирима и црквама – све то кошта.
Године 1826. руски цар Николај му додјељује доживотну руску пензију, годишње 100 дуката! Он има 39 година! “(Не)захвални” Милош Обреновић ће му додјелити пензију, од 200 талира, 1835. године, у 48-ој години живота.
1818. године штампа први Српски ријечник.
Сакупљање књига из српских манастира и цркава је посебна Вукова активност. У препродаји тих књига Вук је зарадио огромне паре. Данас, те “сачуване” књиге, широм Европе, могу се добити копиране, не у оригиналу! У Сакупљању се истичу још два Вука – Вук Врчевић и Вук Поповић, оба из Котора, свјештеници.
Вук је све више увиђао да је језик Срба и Хрвата сродан, да су они и Бошњаци један народ и, као таакви, требају да имају једну књижевност, једно писмо. Он и Ђура Даничић (Ђорђе Поповић) у Бечу – у име Срба, 1850. године, потписују тзв. Бечки споразум. Текст споразума је написао Ђура Даничић. на латиници. Те године биће изабран за дописног члана Берлинске академије наука а аустријски цар га је одликовао Витешким крстом Фрање Јосифа! Године 1861. именован је почасним грађанином Загреба! Из “штовања” према њему, повеља је написана ћирилицом! Прије тога (1848.г.) изабран је за члана Царске академије наука у Бечу!
Лажов и мутикаша какав је био Вук је 1847. године штампао Горски вијенац у Трсту, без знања Петра Петровића Његоша (Његоша је “олакшао” и Иван Мажуранић који му је присвојио еп смрт Смаил Аге Ченгића).
Још пикантерија о Вуку:
Срби прије Вука нису знали ни писати, нити говорити.
Покупио је србуље из многих манастира – за “оца” наше писмености нису значиле ништа али су их странци добро плаћали.
Имао је личну библиотеку са преко 1.000 наслова.
Имао је личног секретара; имао је личног доктора (др Шкода).
Умро је у Бечу, у недељу, 07.02.1964. године, а сахрањен у Бечу, у уторак увече. Поворка је носила буктиње, а карј ковчега су била два стола; на једном његове књиге, а на другом одличја његова!
Мој, и не само мој, закључак: сујетан, ташт, искомплесиран, славољубив, лаком за новац, врло необразован и интелектуално ограничен – фатална комбинација са далекосежним последицама по Србе и српски национални корпус, или пион у рукама језуите Копитара. Тако су Срби, 23.03.2022. године, подигли у сред Београда споменик Јернеју Копитару, а Словенци Вуку Караџићу!