3. maj 1992. Lijep, proljećni, majski dan. Ali teško da je ko u njemu uživao. Prvi taktovi sukoba u Bosni i Hercegovini uveliko su dobovali. Odjekivali Sarajevom. Dug konvoj kamiona JNA ubrzo je krenuo iz kasarne. Vojska se povlačila. Međutim, u Dobrovoljačkoj ulici, uprkos dogovoru, kolona je napadnuta. Pucali su sa svih strana, sa krovova, prozora. Pucano je i na obilježeno sanitetsko vozilo. Oficire su izvlačili iz vozila i hladnokrvno ubijali. Prema podacima MUP-a Srpske, 2. i 3. maja ubijeno je 42 vojnika i civila, od čega pet oficira, 73 ranjenih, a 215 zarobljenih ili otetih. Jedan od ubijenih vojnika bio je i Perica Nović, devetnaestogodišnji mladić iz Prnjavora.
Tri decenije kasnije, Dobrovoljačka je samo jedan u nizu slučajeva oko kojih su zaraćene strane u Bosni i Hercegovini saglasne samo da su se dogodili i ništa više. Tri decenije kasnije, razgovaramo sa majkom djeteta koga je poslala u vojsku. Tih dana iščekivala ga je u zagrljaju, a ne u sanduku.
Perica je jedno od ukupno sedmoro djece Milivoja i Milice Nović. Rođen je 1972. godine. U avgustu 1991. godine odlazi na služenje vojnog roka. Sve je, kaže baka Milica moglo nekako i da bude, da toj generaciji vojske ne biva produžen vojni rok na ukupno još 90 dana. Tada su se već našli u vrtlogu rata, iako su bili već na kraju službe. Ali sudbina je tako htjela da Perica bude prebačen u Sarajevu, gdje je, samo dva dana nakon što je trebao krenuti put rodne grude, izgubio život.
A, nakon ovog strašnog događaja, rat je nastavio da bukti. Dešavala su se najstrašnija iživljavanja. Strahote, nedaće i crni dani, kojima, čini se, nije bilo kraja.
Danas, ulica koja vodi do kuće baka Milice nosi naziv Perica Nović. Poginuo kao pripadnik JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, piše na hladnoj mermernoj ploči. Baš uoči Ilindana, njihove krsne slave, osvanu njegovo ime na ulici, kao vječni podsjetnik.
TV K3
Рат у Сарајеву почео је почетком марта 1992.године, али је то била само “генерална проба“, да се види распоред локалних снага, утврде пропусти! Мјесец дана касније, 4. априла 1992.године, настала је тотална блокада кретања; стао је аутобуски и жељезнички саобраћај. Настао је тотални пакао, немилосрдна борба за сваку улицу или педаљ земље.
Трећег маја из Сарајева излази колона ЈНА. Договор о изласку постигнут је између генерала JNA Милутина Кукањца, Бранилаца Сарајева са Ејупом Ганићем и Стјепаном Кљуићем на челу и комадантом снага УН, тзв. УНПРОФОР-ом на чијем је челу био канадски генерал Мекензи. „Браниоци града“ су прекршили постигнути договор па су у улици Добровољачка „пресјекли“ колону ЈНА тако што су предњи дио колоне постили да продужи кретање а задржали су већи дио другог дијела са људством и техником. У нападу на колону нарочито су се истакли генерал Јован Дивљак, Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић. Напад је био бруталан – на лицу мјеста убијена су 42 припадника ЈНА, 73 су рањена а ко 215 је заробљено.
Треба истаћи да је већи дио збивања директно преносила РТВ Сарајево. Догађај је сниман уживо и једно вријеме био је постављен на интернету. Међутим, касније су га измјенили и дотјерали на штету стварног дешавања на терену.
Генерал Мекензи је у својим мемоарима описао истину али то није одговарало бошњачкој страни те су га они оптужили да је био просрбски наклоњен и да је силовао неколико бошњачких ханума! У Сарајеву је,током рата, било 126 логора за Србе, што државних, што приватних! Убиства, тешка премлаћивања и силовања била су свакодневница. О овим логорима причао је Славко Јовичић Славуј који је био заточен у једном од најзлогаснијих, онај у касарни Виктор Бубањ. Страдања Срба била су посебно окрутна у Казанима (Бистрик), Храсници, у Силосу у Пазарићима…
У Сарајеву је, према истраживању проф. др Миливоја Иванишевића, са сарадницима, утврђено – именом и презименом, 7.428 убијених Срба. О томе нико од српских политичара ништа не прича, Бошњаци ћуте, а за злочине нико одговарао није! Професор Иванишевић је написао књигу “Досије Сарајево”. Један од доказа,ОВДЈЕ: https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=317225
Професор Иванишевић је истражио и страдање Срба у Сребреници и околним селима; ОВДЈЕ: https://pdfslide.net/documents/milivoje-ivanisevic-srpska-zgarista-srebrenickog-kraja.html?page=5
У Сарајеву је прије рата било око 200.000 Срба; данас око 10.000!
Теза о опкољеном Сарајеву је чиста измишљотина, лаж контролисаних средстава информисања. Многи не знају да је Сарајево у једној долини, с обе стране Миљацке. Сва околна села (или како их они описују као „брда“) су била насељена Србима, старосједиоцима и власницима имања. Зар су Срби требали да напусте своја имања да Сарајево “продише”.
Сарајево је деблокирано тек послије Дејтонског споразума и чудне активности и одлуке Момчила Крајишника, ратног профитера и великог пријатеља Алије Изетбеговића! Стално су били у контакту, током рата. Тако је и Крајишниково имање остало ФБиХ, у Забрђу, код Рајловца. Овог злочинца посебно је “испрескакао” познати сарајевски новинар, србомрзац, Сенад Хаџифејзовић и њихов разговор може се наћи на интернету (који је 3.5.1992.г. из студија РТВ Сарајево водио директан пренос из Добровољачке улице!).
Шта рећи? Злочини тзв. Армије БиХ над Србима у Сарајеву, у Тузли, Броду, Коњицу, Брадини, Сребреници и многим другим мјестима нису санкционисани. Један млади живот, двадесетогодишњака Перице Новића је насилно угашен без икаквог разлога или само због вјековне душманске мржње – био је Србин. Слава му! ШаринчанИН
Шаринчанине,sve je to tako,mnogi mi to znamo,mržnja iz njih izvire kao vrelo Amazona ,mržnja im je u svakoj izgovorenoj riječi ali to je dobro jer će ih to same pojesti,i one hodže i sve koji su takvi a većinom su takvi.A ko da kazni zločince? Neki “sud bih” ? Ne zezaj se,od njih ne treba ništa očekivati,u dobrom su pravcu krenuli u propast što je dobro za nas ali oni tako hoće i samo neka nastave sa američkim nazovi prijateljima i neće daleko stići. Ameri ih koriste kao topovsko meso za sve i svašta. Oni ih vjerno slušaju. Toliko o njihovoj inteligenciji,čast izuzecima koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke! Imamo mi jače prijatelje i ako bi nešto pokušali koja vaspitna će biti poslana na nekoliko strana mada mislim da nema od toga ništa.
Oni jesu američko topovsko meso u svakoj prilici pa i sada a druge narode ponajviše Srbe pa i Hrvate ,najviše Srbe ne smatraju ljudima. Sami sebe smatraju da su Bogom dati ! Hrvatima se boje puno suprostavljati jer se boje Amerike,Pape,EU,natoa itd.Što se tiče Srba, Srbi su za njih obična ..vna i naravno da to neće svi javno priznati.Srbi za njih nisu ljudi ali kad se okrene globalna situacija ne treba ih prihvaćati,ne treba ih primati ni za živu glavu u svoju državu i neka idu sa svojom amer. braćom isto kao i Opozicija nazovi srpska, tj antisrpska SDS,PDP,Luda Vukanović…….
U to vrijeme muslimani su imali vjetar u leđa od SAD-a da krenu u rat nakon potpisivanja Sporazuma o miru dok još rat nije bio ni počeo. Možda je bio negdje neki pokolj srpskij civila kao i u II svjetskom ratu prije potpisivaja ovog Sporauma za Mir u februaru 1992,godine.Mislili su da će pobiti sav srpski narod i imati svu BiH za sebe što i danas pokušavaju drugim sredstvima.Kriminala je bilo svagdje i ima ga svagdje i biće ga svagdje i ne treba to da čudi. Ispod mene govore i o kriminalu u vezi ovog događaja, vjerovatno njima niko nije stradao.Niko ne kaže kako je se moglo objaviti ko je poginuo,da li je tu bilo i nekih drugih problema već samo kao po običaju što na umu to na drumu.
Momak otišao da služi vojsku u Jugoslaviji,Alija počeo rat,mnogi životi izgubljeni,ljudi raseljeni,postali invalidi,bolesni,siromašni,najbitnije da su ljiljani itd SAD je uspjela uništiti narode uz pomoć Alije koji je jedva čekao podršku a mislili su i on i Tuđman da će nato sve Srbe da za godinu dana pobije i tu su oba doživjeli psihički slom kad su vidjeli da su ustvari ispušili jer Amerika je htjela nešto drugo a ne da uništi sve i jednog pojedinca u jednom od naroda.A ubrzo nakon rata službe su otrovale i Aliju i Tuđmana jer im više nisu bili potrebni , oba su se razboljeli od klica bolesti koje su pojeli ili popili i oba su crkli kao zadnje mrline.U Sarajevu i dan danas na zgradi Vijećnice piše..srpski fašisti itd i oni u tome uživaju a ako im ukažeš na to ubili bi te u ime jedine ispravne religije ,jedine prave,zadnje objave i sličnih gluposti kao što su rezali glave kako oni kažu nevjernika i u tome su uživali.
Sva je ova prica je jako zalosna. Pogotovo sto za to nikad niko nije odgovarao ako je vec bilo dogovoreno povlacenje vojske.
Jos zalosnija stvar je da niko nije nasao za shodno da obavijesti porodicu nego se vijest vrtila satima ranije na Radio Prnjavoru. To nije jedini slucaj gdje su mlatimudani iz vojnog odsjeka ( koji nikad nisu vidjeli ratiste) sjedili i ispijali kaficu i nisu radili svoj posao. To nije bio samo slucaj sa ovom porodicom nego sa vise njih koji su to culi sa radija ili tv . A bilo je x slucajeva da su se udostojili da dodju kuci mozda samo par sati pre nego poginuli vojnik bude dovezen mrtav kuci. Znaci pokupe ga saborci, izvuku, dopreme do Prnjavora i oni tek oko 4 h idu lupaju na vrata da kazu da ce biti dovezen u 6 ili 8 ujutro.
Necu iz postovanja prema poginulima i ljudima koji su to prosli da pominjem ime. A oni koji svoj posao nisu radili kako treba nek se postide svojih djela
Ovi ,,mlatimdani,, opisani u tekstu nisu samo to! Oni su krimosi koji su debelo naplaćivali svoj rad. Ali ni to nije mogao svako raditi! Za ne mobilizaciju se u prvim mjesecima odmah uzimalo po osobi 500DM do evenualno 1000 DM, ako se nekoga moglo zavrnut! Isti ti krimsi odlučunu i danas. Od građevinskih paketa koji su trebali biti isporućeni porodicama poginulih boraca koji su izbjegli električar je napravio sebi kuču! Od tog njegovog prokletstva đavo je odnio tu kuću! Morao ju jeprodat jer je imo dug! Ona gara što je radila u Boračkoj je u Štrpcima od građevinskih paketa napravila dvije kuće! Ima ona dva sina pa otela od sirotinje da skući sinove! Jad smo mi ko nas je vodio i ko je o nama odlučivao! Sad možemo bar ove prozivat!!
Po tebi znači ako se uradi nešto što eventualno nije bilo dogovoreno odmah treba pucati i ubiti drugog? Primjer,neko hoće da te nešto na ulici pita a ti popi.diš i jednostavno izvadiš pištolj i ubiješ ga. Za koji moj K postoje Sudovi.