Iz prošlosti Prnjavora
(10. jul 1943. godine)
Piše: Dario Topić, profesor istorije
Zavičajni muzej Prnjavor
Prije 80 godina, 10. jula 1943. godine, akcijom Prnjavorskog partizanskog odreda i V kozarske udarne brigade koja je nešto prije toga došla na teren sela Kokori, Vršani, Vijačani i Devetina, partizanska vojska je ušla u Prnjavor. U vrijeme postojanja socijalističke Jugoslavije, ovaj datum je obilježavan i proslavljan kao dan oslobođenja Prnjavora u II svjetskom ratu.
Odmah po ulasku u Prnjavor pristupilo se formiranju i organozovanju tzv. narodne vlasti, odnosno Narodnooslobodilačkih odbora, a 1. avgusta 1943. godine formirana je Komanda mjesta Prnjavor. Prvi komandant Komande mjesta Prnjavor bio je Mitar Polovina, za prvog predsjednika Narodnooslobodilačkog odbora Prnjavor postavljen je Ilija Herla, a za sekretara Džemal Mahmutćehajić. Nakon formiranja Komande mjesta Prnjavor dolazi do uspostavljanja vojnih partizanskih radionica. Radionice je formirala Komanda mjesta u Prnjavoru, a uspostavljene su sljedeće radionice: puškarska, bravarska, limarska i kovačka radionica, zatim krojačka, obućarska, sedlarska, kožarska, brijačka, stolarska, kolarska, pekarska, a takođe uspostavljeni su mlinovi, električna centrala i gater. Puškarske, bravarske, limarske i kovačke radionice nalazile su se u radionicama vlasništva majstora Molnar Štefana, Volak Ivana i u gradskom mlinu u Prnjavoru. Radionice su vršile opravku oružja, motornih vozila, pisaćih mašina, izradu zvjezdica za činove i za kape, opravku garabitnih lampi, buradi za parenje odjeće, kupatila sa tuševima, opravku konjskih vozila iz nadležnosti kovačke radionice itd.
Prnjavor je nakon 10. jula 1943. godine uglavnom bio pod kontrolom partizanskih snaga. Kratkotrajno zauzimanje Prnjavora od strane drugih vojnih, partizanima suprotstavljenih snaga, desilo se u januaru i avgustu 1944. godine.
Evo kako je u to vrijeme Radio „Slobodna Jugoslavija“ izvijestio o tom događaju: „Oslobođeni su Prnjavor i Prača. U centralnoj Bosni jedinice naše XII divizije, vodeći uporne bojeve i koristeći se taktikom noćnih bojeva, zauzele su grad Prnjavor. Zaplijenjena je velika količina ratnog materijala i životnih namirnica“.
Аутор овог текста, о 10-ом јулу 1943. године који се узима као званични Дан ослобођења Прњавора у Другом свјетском рату, је свјесно или не присталица бечко-берлинске школе, идеолошки настављач комунистичке идеологије, буквално пуки преписивач. Овакав наратив слушамо 80 година, гомилу лажи који многи још слиједе и поштују као неспорне чињенице. Узмимо да је све наведено тачно, остају дилеме и “незгодна” питања на која се одговор чека 80 година!
Основна непознаница је опис самог “ослобођења” Прњавора. То да су га “ослободили” Прњаворски партизански одред (чета) уз помоћ Пете козарске ударне бригаде само по себи не значи ништа, као неспорна историјска чињеница лишену било каквих сумњи и питања.
Аутор “ослобађање” описује овако: “… 10. jula 1943. godine, akcijom Prnjavorskog partizanskog odreda i V kozarske udarne brigade koja je nešto prije toga došla na teren sela Kokori, Vršani, Vijačani i Devetina, partizanska vojska je ušla u Prnjavor”.
Овдје се постављају питања, као нпр.: Гдје се налазио Прњаворски партизански одред – Вијаци, Околици, Мравици, Гаљиповцима или је дошао са Карача? Ко је командовао овим одредом, да ли је и колико било губитака или рањених припадника? Из Кокора, Вршана, Вијачана и Деветине куда је у град надирала Пета козарска ударна бригада? Питања следе као и за Одред.
Оно најважније, које се намјерно крије читавих 80 година, је податак која је војна (окупациона) сила била у Прњавору; Нијемци, усташе, домобрани, четници или ванземаљци?!
Даље аутор наводи: “Prnjavor je nakon 10. jula 1943. godine uglavnom bio pod kontrolom partizanskih snaga. Kratkotrajno zauzimanje Prnjavora od strane drugih vojnih, partizanima suprotstavljenih snaga, desilo se u januaru i avgustu 1944. godine”.
Аутор наводи термине “углавном био (под контролом)”, те “краткотрајно” и опет не наводи које су то биле “партизанима супростављене снаге” које су “краткотрајно” запосјеле Прњавор!
Углавном све је релатизовано: ето десило се, Прњавор је ослобођен од јаких војних снага, партизанских “ослободилаца”, од којих је само Прњаворски партизански одред имао око 4.500 припадника? Само са том војном силом могли су да ослободе пола Босне и Херцеговине и да од досаде учествују на Првим партизанским спортским (олимпијским) играма, у Фочи, почетком маја 1942. године!
Професор историје “дугује” податке о саставу Прњаворског партизанског одреда (чете), поименични списак припадника, тзв. ратни пут Одреда, ко их је формирао на Љубићу октобра 1941. године (зашто баш на Љубићу!), гдје је толики број припадника био смјештен, како се хранио и снабдјевао опремом и материјално-техничким средствима… и како “народни хероји” изгубише главе већ почетком 1942. године (Новак Пивашевић, Живојин Прерадовић, Здравко Челар, др Младен Стојановић, Данко Митров…).
Професоре, на основу чега су проглашени за народне хероје др Младен Стојановић и Здравко Челар, почетком августа 1942. године?!!! Да ли је партизански покрет био толико видовит те је знао исход рата готово двије године прије његовог завршетка?!
Професоре, како се партизански покрет налазио на територији НДХ, од 1942. до половине 1944. године, а да нема писаних трагова о борби између партизана и окупатора, или усташа, домобрана…
Занимљиво је да је Бравар, читаво вријеме боравка на територији НДХ, имао теренски џип који су њемачки војници “заробили” у офанзиви Десант на Дрвар!!!
Све у свему – тужне приче за наивне и лаковјерне Србе! ШаринчанИН