Bio je najbolji student generacije Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, uradio je preko 5000 operacija na srcu, član je najeminentnijih međunarodnih stručnih organizacija. Upravnik je Klinike za Kardiovaskularnu hirurgiju Instituta u Sremskoj Kamenici, redovni je profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Pored kardiohirurgije i medicine prof. dr Stamenko Šušak angažovan je i na polju bioetike, naročito na istraživanjima etičkih problema evtanazije, “moždane smrti” i transplantacije srca. Član je: Eparhijskog upravnog odbora pravoslavne eparhije bačke i novosadske, Sinodske komisije za bioetička pitanja SPC i Svepravoslavnog bioetičkog komiteta Vaseljenske patrijaršije u Carigradu (Istanbul), kao i Etičkog odbora Instituta za kardiovaskularne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici. Ima stav duboko verujućeg čoveka. Naš sagovornik je Profesor dr Stamenko Šušak – kardiohirurg.
U svojoj karijeri imali ste preko 5000 operacija na srcu i, prema Vašem golemom iskustvu, koliko takve „granične situacije” približe samog čoveka Bogu?
S.Š: Posao lekara, koji obavljam već punih 27 godina, posmatram samo kao deo moga ovozemaljskog poslanja. Kroz istu prizmu posmatram i sve operacije na srcu koje sam uradio svih ovih proteklih godina, koje i sada – slava Bogu – svakodnevno radim i koje ću – ako Bog dâ – raditi i u budućnosti. Moj poziv je, zaista, veoma zahtevan, jer polažem ruke na ljudsko srce. Sa jedne strane, operacija na srcu jeste – kako rekoste – „granična situacija”, jer ulazite u beskrajno polje, ipak, nedovoljno istraženog ljudskog organizma ali i svih mogućih i nepredvidivih komplikacija sa neizvesnim ishodom po pacijenta. Sa druge strane, pak, gledajući rutinu kojom se sada izvode hirurške intervencije, stečeno ogromno kolektivno iskustvo, ostvarene dobre dosadašnje rezultate, široku paletu pomoćnih aparata i tehničke podrške tokom operacija, velika većina lekara, na osnovu svoga dosadašnjeg iskustva i stečene veštine, operaciju na ljudskome srcu ne shvataju kao „graničnu situaciju”. Da bih u potpunosti odgovorio na Vaše pitanje, dozvolite mi prvo da krenem od lekara-hirurga koji vrši operaciju. Da li ona za njega, na bilo koji način, predstavlja „graničnu situaciju”? Dubokog sam uverenja da je stvar individualne prirode. Tu polazimo od svetonazora svakog od nas, tj. kako posmatramo čoveka, početak njegovog života, njegovo rađanje i život na zemlji, umiranje i smrt. Ukoliko celokupnu vidljivu i nevidljivu tvorevinu, uključujući i samoga čoveka, shvatamo kao plod Božanskog stvaranja ali i večnog Božijeg staranja, onda hirurg – shvativiši sve navedeno – u miru radi na svome ovozemaljskom poslanju i poslušanju. Jasno mu je da je sve u Božijim rukama i da je sa naše ljudske strane samo potrebno dati sve od sebe i prepustiti se Božijem promislu. Dakle, tu za njega nema nikakvih „graničnih situacija”, jer – zaista – „nema ništa novo pod suncem” (Knj. Prop. 1,9) i sve je u Božijim rukama (i hirurg, bolje rečeno ceo hirurški tim, i pacijent). Oni lekari, koji celokupnu tvorevinu, uključujući i život čoveka, posmatraju kao slučajnost ili na bilo koji drugi način koji se ne poklapa sa prethodnim stavom, njima je, verovatno, nisam siguran, sve, na neki način, „granična situacija”. Granica, po definiciji, predstavlja nešto što razgraničava dve strane. Ako je život na zemlji slučajnost i posle njega nema ništa, onda ta granica predstavlja prelaz u ništavilo, u nepostojanje. U tom slučaju, ako pred sobom gledate čoveka kojeg treba da operišete, sa njim pričate i saosećate, onda njegova smrt, njegov prelazak iz postojanja u nepostojanje, predstavlja ogromnu tragediju. Pogotovo, ako su takvog svetonazora i lekar i pacijent. Prvi, jer će u neopisivom strahu raditi operaciju (to se naročito vidi u slučaju nepredviđenih i smrtnih komplikacija tokom operacije), a drugi jer se našao pred licem večnog nepostojanja. Ukoliko je, pak, pacijent verujući, onda imamo sasvim drugačiju situaciju. Navešću jedan primer iz mog ličnog iskustva. Kao mlad lekar na specijalizaciji slušao sam jednog kardiohirurga kako pacijentu i njegovoj rodbini veoma samouvereno objašnjava sve šta ih čeka tokom i posle operacije. Na kraju im kaže: „Ništa ne brinite. Operisaću Vas i bićete dobro”. Muž pacijentkinje, na ovakvu izgovorenu podršku od strane hirurga, sasvim smireno izgovara sledeće reči: „Doktore, ja Vas molim da operaciju uradite najbolje kako znate i umete, a to da li će moja supruga biti dobro, sve to je samo u Božijim rukama”. E, vidite, to je po meni „granična situacija”, jer je toliko snažna da do tada neznavenog čoveka u deliću sekunde prevede iz jednog stanja prostog ovozemaljskog postojanja u stanje slovesnog bivstvovanja. Prostije rečeno, u tom trenutku doživljavate preumljenje. Sa te strane gledajući, ova „granična situacija” vrlo lako može da deluje isceljujuće ne samo prema pacijentu nego i prosvetljujuće prema samome lekaru. Iako pripadam onoj prvoj grupi lekara, sve što je suprug pacijentkinje izgovorio u tom trenutku, za mene, Bogu hvala, nije predstavljalo ništa novo, ali me je učvrstilo u saznanju koliko je bitna i ta druga strana, a ta strana je sâm pacijent i njegovi bližnji. Upravo zbog toga, a to često naglašavam pacijentima i studentima, pacijent nikako ne sme da bude objekat našeg delovanja. On je, upravo, subjekat. On je neponovljiva ličnost na ovozemaljskom prolaznom putu ka večnosti.
Da li biste se, u tom kontekstu razmišljanja, složili sa devizom da je „bolest Božija poseta”? I koliko, zapravo, ti ljudi nastave svoj odnos sa Bogom pošto opasnost prođe?
S.Š: Vaše pitanje se odnosi na nešto što je dobro poznato u svetootačkoj literaturi. I ja sam, Bogu hvala, svoje znanje crpeo iz tih knjiga koje su sada sveprisutne i koje najtoplije preporučujem svim ljudima, a – u ovom slučaju – posebno lekarima. Imao sam veliki blagoslov i da budem veoma blizu i u direktnom opštenju sa nekim od staraca koji su praktikovali strog podvižnički život i koji su obeležili vreme naše skorije prošlosti i od kojih sam mogao čuti mnoga svedočenja Božije posete bolešću, ali i čudotvornih isceljenja. Vaše, dakle, prvo pitanje ima dubok teološki smisao i značaj, a ja – kao što znate – nisam teolog. Na ovo pitanje se ne može prosto-naprosto odgovoriti sa naučne strane, jer nauka izučava čoveka samo sa somatske, a velikim delom i sa psihičke strane. Čovek za nauku predstavlja psiho-somatsko biće, dok je sa strane hrišćanske antropologije čovek trihotomno biće, spoj tela, duše i duha, neponovljiva ličnost. Duboko verujem da se pravi odgovor na Vaše pitanje može dobiti jedino asketskim opitnim iskustvom u sozercanju i neprestanoj molitvi, a nikako naučnim dualističkim razmatranjem i proučavanjem čoveka kao psiho-somatskog bića.
Vaše drugo pitanje, nećete mi zameriti, više je usmereno ka iskusnom sveštenom licu-duhovniku.
Koliko prisustvo kapele u bolničkom kompleksu, i sveštenika samim tim, pozitivno utiče na pacijente?
S.Š: I na ovo pitanje Vam mogu odgovoriti isključivo na osnovu ličnog iskustva kao lekara, verujućeg hrišćanina. Bio sam, boravio i radio, u mnogim bolnicama širom naše planete, kako u hrišćanskim, tako i u islamskim zemljama, ali i u zemljama Dalekog Istoka. U većini tih ustanova uvek sam nailazio na kapele unutar bolnice, ali i na velelepne Crkve i druge bogomolje u dvorištu same bolnice. Po hodnicima bolnicâ i u sobama pored postelje pacijenata uvek možete videti svešteno lice. Nekada bolnica miriše samo tamjanom, a ne specifičnim „bolničkim mirisom” na koji smo uglavnom navikli. Svega toga smo i mi bili svedoci u najtežim trenucima, kako onim davnim (tokom proteklih ratova i bombardovanja), tako i sada tokom borbe sa epidemijom.
U poslednje dve decenije u skoro svim bolnicama možemo naići na diplomirane psihologe. Prepoznata je potreba i nužnost da je čoveku potrebna ne samo telesna pomoć, nego i duševna. Samim tim, potrebna je i duhovna podrška i pastirska briga od strane sveštenog lica, jer čovek – kao što malopre spomenuh – nije samo psihosomatsko biće. Čovek je nerazdeljivo trodelno biće, koje predstavlja spoj tela, duše i duha. Njegovom lečenju se uvek mora pristupati holistički, dakle sa telesne, duševne i duhovne strane. Upravo zbog toga, logično se može zaključiti da prisustvo bogomoljâ i duhovnikâ u bolnicama predstavlja nasušnu potrebu za svakoga, ne samo za pacijente već i za nas lekare i ostale medicinske radnike.
Svakako, Vi ste jedan integrisani hrišćanin i lekar, kardiohirurg, te stoga kako komentarišete stav isihasta da je potrebno „spustiti um u srce” sa najnovijim otkrićima (otkriveno 1991, objavljeno 1994) da sam organ srce ima oko 40.000 neurona i samim tim autonomni sistem pamćenja i rasuđivanja?
S.Š: Od nauke i naučnikâ, ponovio bih još jedanput, ne treba tražiti takve odgovore. Pokušaću sve to i da objasnim. Suštinski gledajući, podatak koji ste naveli da srce ima određeni broj neuronâ nema nikakvog duhovnog značaja. Još od prastarog vremena se znalo da srce ima svoj autonomni nervni sistem. Nauka je izvršila i određena ispitivanja na simpatičkom i parasimpatičkom nervnom sistemu srca i zaustavila se u određenoj tački njene spoznaje. Neki naučnici navode da je srce isključivo pumpa koja obezbeđuje cirkulaciju krvi kroz naš organizam. Drugi naučnici navode da srce ima i velikog značaja u duhovnom životu čoveka i pokušavaju srcu dati prednost u odnosu na druge organe. Isto tako, ogroman broj naučnika tu prednost daje mozgu. Dubokog sam uverenja da su takva učenja i pristupi čoveku veoma pogrešni i opasni. Čoveka uvek moramo gledati kao jednu celinu. Ako ga parčamo na organe, ulazimo u opasno redukcionističko učenje. Tako se, danas, prvenstveno na zapadu, a po ugledu na Dekartov iskaz „mislim dakle postojim”, već mogu čuti izjave nekih naučnika poput „naš mozak, to smo mi”, „mozak kao centar ljudskog bića” i sl. Svi organi su sastavni delovi ljudskog organizma. Ako pluća prestanu sa radom, čovek umire, a niko nikada – koliko je meni poznato – nije rekao „naša pluća, to smo mi”. Dakle, jedan organ je deo jedne celine, a ta celina je ljudsko telo. Ljudsko telo, opet, predstavlja samo jedan deo celine, a ta celina jeste ljudsko biće. Telo zajedno sa dušom i duhom nerazdeljivo čini ljudsku ličnost. Ako nema jednog od ta tri nasušna dela, čovek nije živ. Dakle, čoveka moramo posmatrati isključivo na ovakav način. Nažalost, savremena nauka je praktično nastala iz orfističko-platonističkog metempsihotičnog učenja i teško će joj biti da u budućnosti transcendira iz tog dualističkog kaveza i počne da posmatra čoveka u svoj svojoj punoti.
U Vašem pitanju ste naveli i stav isihasta. Nešto što decenijama ispunjava moju pažnju i celo moje biće, kako već rekoh, jeste svetootačka literatura. Nju izučavam kao laik bez sistematskog teološkog znanja i sve moje odgovore na pitanja sa duhovnim karakterom treba shvatiti u tom kontekstu. Dakle, u svetootačkoj literaturi stalno se nailazi na pojmove poput umno-srdačne molitve, da je srce mesto gde se ljudska duša sastaje sa Gospodom, da um svoj treba spustiti u srce, da tokom izgovaranja Isusove molitve glavu treba pognuti ka centru grudi itd. Naravno, sa druge strane, nigde se decidno ne navodi da se tu radi o našem organskom srcu. Čitalac u svojoj svesti više dolazi do spoznaje da se tu radi o metafizičkom srcu, kao centru našeg bića. Istočnjačke religije uče o postojanju čakri, a među njima naročito se ističe značaj solarnog pleksusa koji takođe zauzima poziciju blizu anatomskog središta ljudskog organizma. Ako logički posmatramo anatomiju ljudskoga tela, centar ljudskoga bića jeste sredogruđe, kao tačka gde se spajaju horizontalni i vertikalni deo našeg tela. I, zaista, na tom mestu se i nalazi naše organsko srce. Na taj način, verovatno, radi se o istom organu koji, dakle, nema samo telesni značaj, nego i duhovni. Takvo srce, ovo je veoma važno naglasiti, može da opšti sa okolinom i sa Bogom nevezano za broj neurona iz Vašeg pianja (koji ga okružuju, ulaze ili izlaze iz njega), njihovu autonomnost i sve ono što možemo naći u stručnoj literaturi. Čoveku za opštenje sa Bogom nije potrebna nekakva antena ili poseban anatomski organ, nego samo čisto srce. Očistiti srce čoveka ne označava potrebu za primenom medicinskih mera asepse i antisepse, nego označava nevidljivu duhovnu borbu u kojoj ne učestvuje samo naše telo ili, ne daj Bože, samo jedan organ. U tom podvigu učestvuje celo naše biće.
Veoma slično je sv Grigorije Palama tvrdio još u 15 veku sa praksom Isihazma kao realnog postignuća te koherencije tela, srca i uma. Šta Vi kao kardiohirurg sa golemom praksom imate da kažete na tu temu?
S.Š: Skromnog sam mišljenja da sam sa laičke strane velikim delom već dao odgovor na ovo Vaše pitanje.
Nakon svega rečenog, u čemu je krucijalna, da ne kažemo kardinalna, uloga Srpske Crkve u srpskom narodu? I koliko zapravo taj isti narod ima svoju bitnu ulogu u razvoju svoje Crkve? Odgovornost za taj razvoj, da tako kažemo.
S.Š: Ako, dakle, čoveka posmatramo sa stanovišta spoja tela, duše i duha, lako donosimo sledeći zaključak: za naše telesno zdravlje potrebno je da se hranimo zdravo, da sprovodimo redovne fizičke aktivnosti i da imamo dovoljno sna da se naše telo odmori. Takav stav zauzima i savremena nauka. U slučaju pojave telesne bolesti, potrebno je da se obratimo lekaru koji će sprovesti sve potrebne dijagnostičko-terapeutske mere u cilju ozdravljenja i potpunog telesnog oporavka. Ako pogledamo na duševni život, većina ljudi pod tim podrazumeva odlaske u pozorišta, bioskope, koncerte, a ništa manje i odlaske u prirodu, na letovanje, skijanje i sve ono što čini duševnu ovozemaljsku radost čoveka. U slučaju pojave duševne patnje i bolesti, većina ljudi odlazi kod psihijatra i/ili psihologa koji će različitim pristupima pokušati da prodru u dubinu njihove duše i da odagnaju svaku njihovu bol i patnju. Sada dolazimo i na duhovni aspekt ljudske ličnosti. On se odnosi na ono potencijalno „vertikalno” u nama. To „vertikalno” podrazumeva našu sposobnost da nadiđemo sebe, svoje ja, i uzdignemo se u neslućene duhovne visine još ovde na zemlji. U svetlu toga, čovek može da bude totalno indiferentan i da ništa ne čini na duhovnom planu ili – sa druge strane – da krene putem duhovnog usavršavanja. Na tom putu ga čekaju mnoga iskušenja i zbog toga mu je potrebna pomoć kako njegova putanja duhovnog podviga ne bi promašila cilj. U tome je nama hrišćanima, pravoslavnim hrišćanima, neophodna Crkva sa svim Njenim Tajnama. U Njoj se čovek nevidljivo susreće sa celokupnim svojim bićem i sa spoznajom da je stvoren po liku i podobiju Božijem. Eto tako vidim i rasuđujem čoveka i narod i njegov uticaj i ulogu na „razvoj” Crkve. Bogu Crkva ne treba! Ona je potrebna nama ljudima ovde na zemlji. Ona je lađa koja će nas – prema rečima Svetog Isaka Sirina – „prevesti po smradnom moru života, upravljajući ga ka Božanstvenom pristaništu koje je Ljubav“.
Kako komentarišete tu uvreženu podelu na narod i crkvu? I idemo li ka prevazilaženju te opasne iluzije?
S.Š: Iskreno, nepoznata mi je ta podela.
Kakva je Vaša reakcija na izbor novog Patrijarha naše Crkve?
S.Š: Aksios! Aksios! Aksios!
Korona je učinila našu povodljivost očiglednijom. Međutim pitanje bez odgovora je: Da li ćemo naučiti nešto iz ovoga? Kakvo je Vaše mišljenje po tom pitanju?
S.Š: Na početku našeg razgovora pitali ste me o bolesti kao „Božijoj poseti” i o tome kako se čovek ponaša kada ta opasnost prođe. U svetlu datog odgovora na ta pitanja, mogu samo da konstatujem da je korona ozbiljna bolest koja je pogodila celokupno čovečanstvo.
Da li smo kao narod sazreli da na vlastitim greškama učimo?
Ako se u svetu nešto čini, onda to ne čini narod. To čine ljudi, pojedinci. Plod tog činjenja može da bude nešto što je dobro, ali i nešto što je loše. Posmatrajmo čoveka kao sejača koji svakodnevno sadi različita semena, čiji će plodovi – na određeni način – biti konzumirani i od onih koji nisu učestvovali tokom setve. Ako, dakle, seme koje smo zasadili daje dobar plod, onda će on biti na zdravlje i na spasenje svih koji ga okuse. U suprotnom, ako smo zasadili loše seme, ono će dati loš plod koji će naštetiti ne samo sejaču nego i onima koji nisu učestvovali u setvi. Dakle, odgovoriću Vam pitanjem. Da li smo kao ljudi (ne kao narod) sazreli da na vlastitim greškama učimo i – dodao bih – da li smo spremni da greške ispravljamo i da ih nikada više ne ponavljamo?
Be the first to comment