U Prnjavoru su danas obilježene 82 godine od oslobođenja ovog mjesta u Drugom svjetskom ratu. Kod spomen bista i kod centralnog spomen obilježja posvećenog poginulim borcima NORs-a i žrtvama fašističkog terora položeni su vijenci.
Prije tačno 82 godine, u Prnjavor je došla sloboda. U noći sa 9. na 10. jul 1943. godine, akcijom Prnjavorskog partizanskog odreda i Pete kozaračke udarne brigade, Prnjavor je oslobođen. Iako je rođen četiri godine nakon ratnih dešavanja, Mladen Jotanović i danas prepričava sjećanja boraca.
“Živi borci su rekli da je Prnjavor oslobođen 1943. godine i to da ga je oslobodila peta Kozaračka brigada, prnjavorska srednjobosanska brigada i borci koji su bili na području opštine Prnjavor. Inače, Prnjavoru se pripisuje da je grad u BiH koji je najduže vremena bio slobodan grad. Međutim, ipak je povremeno neprijatelj napadao i nakon 1943. godine, a konačno oslobođenje desilo se godinu dana kasnije, 1944. godine, povlačenjem Nijemaca i drugih neprijatelja sa drugih opština”, rekao nam je Mladen.
Deseti jul važan je datum za istoriju Prnjavora, koji ne smije biti zaboravljen, poručeno je sa obilježavanja Dana oslobođenja. U znak zahvalnosti za slobodu koju su borci izvojevali, položeni su vijenci na spomen-bistu heroja Narodno- oslobodilačkog rata i na Spomenik junacima grada.
“Bilo je, mislim negdje oko 700 žrtava fašističkog terora, a ukupno je bilo 4.500 boraca, dok je 1.200 ranjeno”, rekao je predsjednik SUBNOR-a Prnjavor Rade Radonjić.
Tih ratnih godina, nasušna potreba bila je da se grad oslobodi, a tadašnji narod, prema kojem nije bilo milosti, što prije spasi.
“Ustaške horde koje su ovdje harale nisu imale milosti, o čemu govore i masovne grobnice u samom Prnjavoru, na potezu od Gradskog groblja do Srednjoškolskog centra. I mislim da je to bio jedan veliki podvig. Mi smo u toj zemlji živjeli nekih 50-ak godina. Imamo obavezu da njegujemo sjećanje na ta vremena, jer ako dozvolimo da izblijede vremena u vezi NOR-a, gdje su naši djedovi , stričevi ili ujaci stradali, dozvolićemo da izblijede i sjećanja na posljednji, odbrambeno-otadžbinski rat”, kaže predsjednik Boračke organizacije Prnjavor Perica Đumić.
“Obilježili smo danas 82 godine od oslobođenja Prnjavora u Drugom svjetskom ratu. Njegovati kulturu sjećanja, obaveza je budućih generacija, kaže predsjednik SKupštine grada Prnjavor Dražen Mikić.
Vijenci su položeni i na spomen obilježju posvećenog palim borcima NOR-a i žrtvama fašističog terora.
(Tekst i foto: TV K3
Највећа лаж и превара Другог свјетског рата је прича о Народно-ослободилачком, или партизанском покрету са КПЈ и браваром на челу, и Србима који су у њему били најбројнији. Срби, већи број, умјесто да се ставе на располагање званичној војсци своје државе, ЈВуО на челу са Дражом Михајловићем, су прихватили идеологију КПЈ, једног непознатог хоштаплера – ЈБ Тита и његову злочиначку организацију. Циљ КПЈ, Тита и друштва био је рушење државе и да се докопају власти. Срби су му у томе здушно помогли, на властиту штету. КПЈ и бравар су успјели а из свих догађаја Срби су извукли “најдебљи крај” са преко милион настрадалих и распадом државе за коју су дали највеће жртве.
Распад државе још није завршен. Данас је то остатак Србије, руши се и нестаје пред нашим очима, у организацији комунистичких синова и унука – Вучић Александра, Дачић Ивице, Марка Ђурића (прапраунук Николе Пашића!) и екипе.
СУБНОР Прњавора наставља да његује сјећања на НОП/НОР, по њима – славну прошлост: раде то са пуно труда и сваке године, али им је прича измишљена и зато неувјерљива.
Ових дана обиљежавају Дан особођења Прњавора, 10.јул 1943.г.
Прњавор има три датума ослобођења! Први је 15. јануар 1943. године када су га “олободиле” Први краљевачки и Други црногорски батаљон, оба из састава Прве пролетерске бригаде. Како су они дошли из Источне Босне је посебно питање, тек Прњавор су “ослободили” да метка нису опалили и да житељи града нису ништа чули! Дупло бројније усташе и домобрани су се не само повукли ка Дервенти него су оставиле доста технике, муниције и осталих потребштина. Опос “ослобођења” се налази у књизи Митра Митровића “Под заставом Прве пролетерске”, коју је издала Народна књига, Београд, 1983.г. У сјећањима на догађај нигдје нема спомена и учешћа Прве прњаворске партизанске чете!
Друго ослобођење је било 10. јула 1943. године у организацији Прве прњаворске партизанске чете и Пете козарачке бригаде. Ко је кога и како напао СУБНОР не говори, нема писаних трагова! Само се зна да је Чета имала 4.500 припадника, да их је 700 погинуло а 1.200 рањено! Списак припадника Чете не постоји а Чета је формирана октобра 1941. године на планини Љубић, двадесетак и нешто километара од Прњавора. Први комадант био је Новак Пивашевић а политички комесар Живојин Прерадовић Живо.
Треће “ослобађање” Прњавора било је 18. јануара 1944. године. У нападу на град учествовала је 14. средњебосанска бригада заједно са 12-ом славанском бригадом. Ту се већ говори о губицима – 200 усташа/домобрана и 19 партизана.
Има у свему овом много “цака”, података и “незгодних” питања, али је то немогуће постићи у једном коментару.
Што се тиче такозваних народних хероја, ту се тек види лаж, недоследност и митови, измишљотине НОР/НОП-а.
Новак Пивашевић. Потиче из сиромашне породице, обичан шумски радник, без школе и знања. Кажу да је организовао отпор окупатору у Борју и Црном врху, на Љубићу гдје ниједан окупатор није био! Али је малтретирао Србе околних села па је заглавио каријеру у Старој Дубрави, почетком јула 1942. године! По свим људским мјерилима био је обичан јајара и зликовац.
Рада Врањешевић. Потиче из породице свјештеника Ђорђа. У своје доба била је толико “напредна” да је ходала од Бањалуке, Прњавора и Дервенте до Скопља, Никшића и Дрвара! Била је учесник Првог засједања ЗАВНОБИХ-а, у Мркоњић Граду. Обављала је многе функције у УСАОЈ-а и АФЖ. Животну каријеру је наводно завршила у Бихаћу, на рођендан друга Старог и на свој рођендан у 26 години.
Живојин Прерадовић. Потиче из породице свјештеника. Први политички комесар Прњаворске чете. И он је прогонио и малтретирао Србе, на Љубићу и у околним селима. Погинуо је 18. 1прила 1942. године у српском селу Чечава. Једна улица у Прњавору и данас носи име овог зликовца.
Станко Вукашиновић је, исто тако, био “напредни” трговачки раднил. Био је задужен за пропаганду партизанског покрета. Борио се против Срба а посебно се истакао у борби у српском селу Хрваћани! Погинуи је у трећем ослобађању Прњавора, јануара 1944. године.
Вид Њежић. “Напредни” обућарски радник. Био је “специјалиста” за стварање НОО. И он је, као и остали “народни хероји” малтретирао Србе. Четници су га неколико пута заробљавали па пуштали али је завршио животну каријеру марта 1945. године у српском селу Блатница код Теслића.
Година 1942. била је кобна и за неке друге “народне хероје”, као Здравка Челара, фр Младена Стојановића. Челар је погинуо у српском селу (Велика) Илова, а др Стојановић у српском селу Јошавка; оба од стране Срба. За др Стојановића је интересантно то да је проглашен за народног хероја 7. августа 1942. године. Тако се је друг Стари ослобађао конкуренције, убије конкурента па га прогласи народним херојем и то више од двије године од завршетка рата!
Све у свему – тужне српске приче. Држава за коју су се борили распала се у грађанско-вјерском рату. Жали Боже жртава и глупости које су и данас присутне.