Prnjavor.info Forum

regeman wrote:Su bilii snorkijevci, vec neko pomenuo? Cini mi se da sam imao taj album..

emanuela wrote:Stari film "Sjaj u travi"

emanuela wrote:. Radije šetam pored Vrbasa.
.

Психо(за) због туша
Педесет година после премијере „Психа”, и даље се прича о томе да ли је под тушем све време била Џенет Ли и ко је, маскиран периком, забадао нож

Крв је била само чоколадни сируп и нож се зарио у лубеницу, а не у тело. Ипак, чувена филмска сцена из трилера „Психо“, у којој главни лик психопата Норман Бејтс убија гошћу мотела у купатилу, изазвала је жмарце код публике широм света и благу језу при самој помисли на туш-кабину. Глумица Џенет Ли је наводно престала да се тушира.

Један отац је написао огорчено писмо Хичкоку да се пожали да се његова ћерка није купала у кади откако је 1954. у француском филму „Дијаболици“ видела дављење у купатилу, а да после „Психа“ неће ни под туш. Хичкок му је наводно одговорио: „Пошаљите је на хемијско чишћење“.

Шеснаестог јуна обележено је пет деценија откако су Њујорчани први пут гледали „Психо“ и затим данима чекали у дугим редовима да купе карте. Био је то најисплативији филм у Хичкоковој каријери – донео му је више од 11 милиона долара.

Јубилеј је повод да се подсети на неке мање познате детаље сцене из купатила која је у разним анкетама проглашена за најбоље филмско убиство. Нажалост, нису међу живима ни Ентони Перкинс, коме је улога Нормана Бејтса обележила каријеру, ни Џенет Ли, у улози беспомоћне Мерион Крејн коју Бејтс убија док се тушира. Тих четрдесет пет секунди проглашено је „ремек-делом унутар ремек-дела“, мајсторијом монтаже и манипулације.

Сцена снимана седам дана у децембру 1959. већ је много пута анализирана међу студентима режије и филмофилима широм света. И даље има спорења око тога да ли се нож зарива у тело или је то само чудно преламање светлости.

Још неки детаљи голицају знатижељу. Недавно се појавила књига „Девојка под тушем Алфреда Хичкока“, у којој аутор тврди да је глумица у чувеној сцени имала дублерку, извесну Марли Ренфро, иако је Џенет Ли за живота то више пута негирала.

Многи такође не знају да, док је Џенет Ли вриштала уз оригиналну музику Бернарда Хермана, испод перике убице није био Ентони Перкинс. На то је ових дана у интернет магазину „Салон“ подсетио новинар Стив Норт, који је од глумца ишчачкао признање у једном интервјуу 1988, четири године пре него што је Перкинс умро од сиде.

Супротно причама да је у време снимања морао да буде у Њујорку на некој проби, Перкинс је открио да је његово одсуство било смишљено.
Један отац пожалио се Хичкоку да његова ћерка више неће под туш, а Хичкок му је одговорио: „Пошаљите је на хемијско чишћење”

„Хичкок се бринуо да ће се двострука природа Нормана Бејтса разоткрити уколико се ја појавим. Бринула га је препознатљивост моје мршаве силуете са широким раменима“, рекао је Перкинс и објаснио да је тиме славни редитељ прекршио своје старо правило да не обмањује гледаоце.

Причало се још да је Џенет Ли у једном тренутку поливена хладном водом да би њен врисак био аутентичнији, али је глумица и то негирала.

Да је „Психо“ генерално променио понашање људи у купатилу слаже се угледни филмски историчар и критичар Дејвид Томсон, али он каже да то није једини његов ефекат. У књизи „Како је Алфред Хичкок научио Америку да заволи убиство“ Томсон говори о томе како су „секс и насиље били спремни да избију у први план“ и да се цензура „сломила као стари кишобран“, јер до тада није било могуће приказати ни тоалет на филму. „Психо“ је, тврди Томсон, означио крај формалне цензуре, јер се до краја шездесетих на филму могло видети и радити било шта.

regeman wrote:Тих четрдесет пет секунди проглашено је „ремек-делом унутар ремек-дела“, мајсторијом монтаже и манипулације.

Sjećanje na maestra komike
Datum: 21.07.2010 17:37
Autor: Nevena Vržina

Neprevaziđeni majstor improvizacije koji je oduševljavao pozorišnu publiku, često stvarajući utisak da je sam čitavo pozorište, srpski glumac Zoran Radmilović umro je na današnji dan prije 25 godina.
Sjećanje na maestra komike

Tim povodom predstavnici gradske opštine Vračar i Pozorišta "Atelje 212" u srijedu su postavili spomen-ploču na kući u kojoj je Radmilović živio sa svojom porodicom, u Mileševskoj ulici broj 38 u Beogradu.

Legenda za života, upamćen je po nizu briljantnih uloga poput kralja Ibija, Radovana III, Trigorina u "Galebu", Laze Kostića u "Santa Maria della Salute" i Molijera u istoimenom komadu Mihaila Bulgakova.

Po očevoj želji upisao je pravo u Beogradu, potom studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu, uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD-u "Ivo Lola Ribar", potom upisao i postepeno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.

Glumačku karijeru započeo je kao student 1960. godine u Beogradskom dramskom pozorištu, a 1964. godine je prešao u "Atelje 212".

Igrao je u mnogim filmovima i TV serijama između ostalih u filmovima "Čudna devojka" Jovana Živanovića, "Glineni golub" Svetomira - Tome Janića, "Ram za sliku moje drage" Mirze Idrizovića, "Srećna porodica" Gordana Mihića, "Maratonci trče počasni krug" Slobodana Šijana i "Priče iz radionice" Zdravka Šotre.

Sve te uloge ostale su u sjenci njegovog tumačenja kralja Ibija u predstavi "Ateljea 212" sa kojom je uspješno gostovao u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji, razotkrivajući izuzetnu glumačku nadarenost i sposobnost nevjerovatne improvizacije.

O tome koliko je fascinantan bio scenski, filmski i televizijski život Radmilovića pokazuje i činjenica da i današnje generacije rastu uz Radovana III, Ibija i Bilija Pitona.

Govorio je da je manje-više sve u životu komično i treba da bude komično, da sve "ima jednu divnu i neprekidnu komičnu nit koja se kroz sve naše postupke provlači, svakodnevno, kroz cijeli naš život".

"Čak i kad to nećemo, to dobija moć da postane još komičnije. Čak ni najozbiljnije razmišljanje ne vodi ničemu ako se ne zakiti nečim što je komično, što je ljupko...", rekao je jednom prilikom vrhunski komičar srpskog glumišta.

Radmilović je preminuo 21. jula 1985. godine u Beogradu, a njemu u čast od 1991. godine dodjeljuje se nagrada "Zoranov brk" najboljem glumcu na manifestaciji "Dani Zorana Radmilovića", koja se održava svake godine u njegovom rodnom Zaječaru.
Zalažem se za laž"

Izdavačka kuća "VBZ Beograd" krajem prošle godine objavila je knjigu o Zoranu Radmiloviću pod naslovom "Zalažem se za laž" koju je priredila kćerka ovog velikana Ana Radmilović.

Knjiga ima fragmentarnu strukturu sastavljenu od biografije Zorana Radmilovića, njegovih pjesama i priča, odlomaka iz dnevnika, pisama, intervjua, bilješki i zapisa, odnosno, cijeli jedan literarni svijet na osnovu kojeg možemo saznati za nepoznate unutrašnje svjetove velikog umjetnika. Ti svjetovi otkrivaju koliko je, u stvari, bila složena njegova umjetnička figura.

"Postoje tu dvije ličnosti, kao kod svakog glumca", kaže Radmilović u jednom intervjuu, "samo je kod mene to možda malo izraženije, ta neka pocepanost na dva dela ili više delova".

U intervjuu leksikonu, jednom od bisera knjige, čitaoci imaju priliku da upoznaju duhovitost potpuno drugačiju od one koju su viđali u slavnim predstavama.
Filmovi

* 1962 - Čudna devojka
* 1964 - Marš na Drinu
* 1964 - Pravo stanje stvari
* 1965 - Gorki deo reke
* 1966 - Glineni golub
* 1968 - Ram za sliku moje majke
* 1969 - Veliki dan
* 1971 - W.R. Misterije organizma
* 1978 - Paviljon 6
* 1978 - Pogled u noć
* 1979 - Radio Vihor zove Anđeliju
* 1979 - Usijanje
* 1980 - Majstori, majstori
* 1980 - Srećna porodica
* 1981 - Šesta brzina
* 1982 - Maratonci trče počasni krug
* 1983 - Šećerna vodica
* 1985 - Držanje za vazduh
* 1985 - Otac na službenom putu
* 1986 - Šmeker

aquarius wrote:Na Pink BH krenula repriza "Alo-Alo"

nofel wrote:A Mishel iskoci i kaze : Listen very carefull; I'll say this only once!!!!!!!