iše: Dragan Bursać (tekst preuzimamo sa prijateljskog portala Buka)
Dosta je, rekao sam sam sebi još prošle godine kad sam kod Ante u B. 15 dana šenlučio, pecao, gradelisao, plivao, ronio, sunčao se i bevandisao!
Možda vam se čini kao neki lijep ljetnji provod, ali varate se. Ja sam, zapravo, sve vrijeme bio na mentalnoj straži. Hrvatska je to! A u Hrvatskoj samo gledaju kako da te prevare, zakinu, ogule i oderu. Naravno, tu je i čupanje brisača vozilima sa bosanskim tablicama. Doduše, to nisam vidio, ali pametan čovjek ne mora da vidi da bi znao. Dakle, bio sam „ispod radara“ i na oprezu 15 dana.
- To nije odmor, to je mučenje, rekoh ženi! Idemo u Grčku ove godine, da se i mi malo heladišemo. I heldaisali bi smo se da mi automobil-izdajica nije rekao svoje istorijsko NE. Preciznije, po majstor Pajinim riječima:
- Može vas odvesti do Makarske i nazad, a onda ga se kurtališite, konstatovao je Pajo, najbolji automehaničar mjesne zajednice Trn. A, on je bogotac za kola.
To je značilo samo jedno, zapravo dvoje. Prvo, na oči nisam smio izaći ženi, sa podatkom da nećemo mora vidjeti ove godine, a što je, opet impliciralo ono drugo, da idemo u Hrvatsku. Jeza me, evo sad prožima kad se sjetim tog trenutka. Ali kocka je bačena, Rubikon se mora forsirati i slične hopcupice, tek, i ove, kud’ i prošlih godina-pravac Jadran, onaj hrvatski.
Obaviješten kakav inače jesam, saznao sam da ove godine osim tradicionalne negostoljubivosti nasilja, bahatosti i osionosti, trebam muke Tantalove proći da bih prešao-granicu. Jer, to znate svi, ne ulazim ja više u Hrvatsku nego i u EU. A, granica je nešto poput kombinacije Mathauzena i Gvantanama - ko preživi, pričaće.
Tek, dođe i taj dan obogaćen putno-tremaroškom dijarejom. Granični prelaz Kamensko. Žena mi u znojavu ruku dodaje pasoše i saobraćajna dokumenta. Ispred nas se otegla kolona od čitava 3 auta. Prvi mučenik prije mene neki Novosađanin, sve sa malom djecom, pa još u „Skali 55“ . Za neupućene u „Stojadinu“. Dječica mi nehajno mašu iz stare šklopocije.
-Koji luđak, mislim se. Najebaće. Nije ni svjestan kako će najebati.
I dok se ja tako prsabiram u anagramskoj agoniji „Stojadina“ ni na vidiku. Kako li je samo prešao? Zašto ga niko nije zaustavio. Ta, Srbijanac je iz aviona se vidi. Samo oni imaju dovoljno ludosti da se zapute Stojadinom, ženom, djecom, suncobranima i hranom na more hrvatsko. Možda je klasična „susjedska korektnost“ On je prošao, a ja ću najebati.
Na mene je red.
Minuti kao godine. I poslije bjesomučnog čekanja od 6 minuta, mrski carinik kaže - samo prolazi.
Ali to je varka drugari! Riječ je o BiH cariniku, koji vas samo uvodi u traku strave koja je namijenjena NE-EU građanima. Brzinom svjetlosti kolaju mi po glavi misli.
-Šta ako se nešto desi, šta? Ništa nisam kupovao, ni hrane ni pića. Samo vodu. Hrvatsku „Janu“. Sigurica. Opet na zadnjem sjedištu ispod peškira imam kutiju napolitanki. Ali „Soko Štarkovu“ , a ne „Krašovu“. Koja sam ja nepripremljena budala. A, ženina šteka Ronhila u torbi? Najebaćemo sigurno!Tek, prenu me muški glas
Sad već izbezumljeno drhtavom rukom pružam hrvatskom policajcu dokumenta. Nehajno mi ih vraća i prilazi njegov kolega. Glavom i obrijanom bradom-zli carinik:
- Imate li šta prijaviti, pita tobože ljubazno, a znam da nešto smjera. Hoće me navući izvještačenim osmijehom.
- Nemam, osim žene ništa, pokušavam biti ubavo duhovit, našto me ošinu bič od pogleda sa desne strane i opet carinikov smiješak sa lijeve.
- Ništa, onda mi imamo nešto za Vas. Sačekajte malo tu, sad će doći koleginica, reče osmjehujući se EU Hrvat.
- Gotovo je! Znao sam! Stiže i koleginica, koja će mi ženu na golo, a kolega će mene... Grčim se u tamnoj prostoriji, dok me pitaju za porijeklo „Štarkovih“ napolitanki i Ronhila. Misli se paranoično roje...Agonija je čil-aut za ovo.
- Evo izvolite, iznenda će koleginica plavuša i pruži mi brošuru sa pravilima i saobraćajnim propisima koji važe za strance prilikom boravka u Hrvatskoj. Hvala vam najljepše i lijep provod!
Uzeh dokumenta, brošuru i krenuh. Sigurno je neka varka, opsjena, obmana. Ovako se ne ulazi u EU, u Hrvatsku. Gdje je pretres, gdje su dvojica brkajlija koja će me istresti iz gaća? Kamo raštimavanje auta i kidanje tapacirunga, kamo zavirivanje u novčanik i potraga za eurima?
- Majku mu, namiještaljka podvrisnuh na ženu, na šta se ona samo nasmija i zapali cigaretu.
- Ajde ćuti i vozi, k’o i svaki put, reče i ispuni dimom Ronhila unutrašnjost.
Ali znam ja da je to samo jeftin trik, što bi pojci rekli. Znam da će me već u Gornjim Brelima presresti kakva EU patrola, da me pita đe sam pošao...
Elem, Hrvati su se pokazali mnogo perfidniji nego što sam očekivao. Nisu postavili zasjedu u Brelima. Da me zbune. Ali spreman sam ja. Dolazim do dugogodišnjeg stanodavca Ante, za koga me mnogi ubjeđuji da mi je prijatelj, ali im ja ništa ne vjerujem. Smije se i on, ljubazno me dočekuje i iz zajebancije me ljubi tri puta u obraz. Znojim se. Šta je s ovim Hrvatima, smiju se ko mutavi na brašno i gledaju kako da me zajebu?!
- Ovaj tvoj opet paranoiše, prekinu Ante moj ingeniozni tok misli, dok se obraćao ženi u mene.
- A, znaš njega, stočna seoska marva, reče ona te se oboje zasmijaše.
- Slušaj Ante, prekinuh odsječno ovu šaradu, znam da ste vi sad u EU i da nema zajebancije i da mi svi prodajete finjak. Znam i da ste digli cijene do neba, nisam iz šume sišao. Ono, jesam ali sad je to nebitno. Evo tebi odmah pogodba. 50 ojra po danu. Znaš ti Ante da ja nisam fukara i neću da budem dužan bilo kome! Bićemo 7 dana ove godine. Takva vremena. Za toliko imamo.
- 35 eura, ni centa više, kroz smijeh će opet Ante, i kod mene ostaješ 15 dana, nisi ti na poluodmoru!
- Nisam predvidio, smušeno ću. A i nemam toliko novaca.
Žena me po navici ošinu laktom u pleksus.
- Eto sad je predviđeno, od mene imaš sedmicu gratis za onih prvih deset godina. ’Ajmo sad na bevandu, pa ćemo vidjeti kamo dalje, a žene mogu i na kupanje.
- Opet sitne podvale, roje mi se misli. Hoće me uzeti na put, vrućinu i alkohol. Napada Ante na mozak, jetru i pankreas, a ja se slabo branim na tim neuralgičnim tačkama.
Uglavnom, mi smo kao i svake godine kod zlih Hrvata proveli dvije nedjelje u rahatluku, mezetluku i svakovrsnim zgodacijama. Malo jedrili, malo ronili, i sve po redu k’o što je gore negdje navedeno. A, za cijene me ne pitate - Pa kolju, braćo! 20% skuplji od naše jedine BiH i to u špicu sezone. Sramota! I opet sam se pretvarao da se „provodim“. Kakav crni provod. Hrvatska je to. Pa još u EU. Sad moram da pitam smijem li ostaviti bakšiš konobaru na plaži. Da ne ispadnem balkanski mulac.
Plaže čistije, more mirnije nego ikad. A, opet ja stalno oblijećem oko auta i gledam nije li se neki Hajdukov deran ispotpisivao po mojoj pokretnoj nekretnini. Nije u ovih prvih deset godina ali ’oće jednom, znam ja. Doći ću i ja na red lokalnom ustaši.
Permanento sam bio oprezan, rođaci. Što nije nimalo jednostavno, dok brstite pršutu, uz vino i gradele. Oprezan sam bio i u Antišinim vinogradima, dok nam je pokazivao ovogodišnje čokote i dok sam jeo smokve na terasi, sa koje se vide ostrva ta i ta. Samo me more debelo znalo prevariti, pa umjesto da se brinem, kao što i dolikuje, ja krenem brojati katamarane, slušati kakofoniju cvrčaka, sljubljivanje talasa o pješčano žalo..ma zajebem se, opustim se previše. Znate već kako to ide.
-Idemo zajebavati Čehe, tek će meni Antiša jedno jutro.
-Kako, zblanuto ću?
-A, kako kako, isto ka i lani! Kad ih ćujemo da prićaju, podviknemo, a oni se ućute, a posli se idemo pišati od smiha kako ulaze u vodu sa opancima i šlaufom. Šta ti je, pa to radimo svake godine, šta se gubiš, podviknu mi Ante.
-Ma, znam, samo ove godine EU, i propisi. Neću da seljačim.
-Šta ti je, ajmo poć' odmah.
I tako smo i ove godine zajebalavli Čehe, kao i svake. Onda smo zajebavali Slovake, objašnjavajući im da su i oni Česi. Isto smo radili i Poljacima. Ne mogu reći da mi nije bilo lijepo kao i svake godine kad se zezamo sa zapadnim Slavenima, otkrivajući koliko ih je „Rus utrenir'o za 50 godina“. Ali ove godine, sam to radio sa povećanim oprezom.
Na povratku mi stanodavac i kako vele, prijatelj, natovari pokretnu nepokretnost sa bocunom vina, litrom loze, pola gajbe friških smokava i još reče - Ne brini, niko te neće pregledati!
-Aaaa, to li je Antiša kolega moj provjereni! Čekao si kraj da mi šukneš, mislim se u sebi.
Opet Kamensko, samo sa suprotne strane. Ista agonija, samo ovaj put opravdane prirode, rekli bi zlobnici. Kao da ona prva nije bila opravdana. Ovaj put nema nikoga. Sam ja i EU-BIH, carinici. Dva na jednoga. Usporavam nepokretnost, i opet znojavom rukom guram dokumenta.
- Ne treba ništa, srećan put reče mi mladić iz kućice. To isto mi ponovi i BiH kolega. Sad vaistinu odahnuh.
- Vidiš li ti zla i jada u ove dvije sedmice, upitah drčno ženu? Ne pada mi na pamet da više ikad idem u Hrvatsku na ljetovanje! Ovo je pakao, a ne odmor.
- Ti definitivno moraš na liječenje, odbrusi draga, a miomiris Ronhila opet osupnu auto.
Radiosarajevo.ba
e baš sam se ismijala ovom tekstu . Ovako se i mi osjećamo kad ptujemo u lijepu njihovu
Meni je sad najbitnije prosvjetliti strance (ako imam priliku) koji dođu u Sarajevo ,da je ovo bio nekad i srpski grad . DA SARAJEVO NIJE BILO POD OPSADOM (na šta kupe turističke poene) već Sarajevo okružuju planine koje su vjekovima bile srpske i dan danas su hvala Bogu . Grad, kao i svaka čaršija u Bosni ,bio je sa većinskim muslimanskim stanovništvom,što vuče korijene od turske vladavine . Po mom skromnom mišljenju opsade nije ni bilo --svako je otišao u svoj tor kad je Alija došao na vlast. Mnogi nesrećnici su i ostali u gradu , oni su im kopali onaj tunel spasa --Srbi koji su vjerovali u Titin režim i u svoje komšije. 
ја сам тек један професор језика а без посла. На кућној листи ми нико не ради + два четверогодишња члана која траже своје... Мени је најбитнији " крух наш свагдањи" , без њега се не живи. Мени би било највеће искуство у животу кад би уписала тај босански у Сарајеву. То би била глума уживо сваки дан , а ја волим драму... 
(nalazi VAqm se na prvoj stranici ove teme) , i kaže čovek:
(ovo samo za novinara Bataka)
