Вечерње новости wrote:Супротности око стратегије
Дражино хватање, суђење и ликвидирање представљало је највећу тајну бивше Југославије. Та тајна преживела је и Тита и његову партију и државу. Михаиловић је одбио Недића, али је прихватио преговоре с Титом
СУДБИНА је према главном јунаку овoг фељтона била више него сурова.
На почетку Другог светског рата проглашен је светском личношћу године, а на његовом крају постао је највећи планетарни ратни губитник.
Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је био први вођа покрета отпора у Европи, чију су главу уценили немачки нацисти, али први и једини вођа једног антифашистичког покрета који је осуђен за колаборацију с фашистима.
Исте године када је врховни нацистички заповедник окупиране Србије за његову главу нудио 100.000 рајхсмарака у злату, Михаиловићеви савезници, Енглези и Американци, пустили су га низ воду и оптужили да шурује са својим нацистичким џелатима.
Био је главна узданица југословенске избегличке владе у Лондону, а она је међу првима дигла руке од њега кад је требало да га одбрани од неоснованих оптужби за колаборацију.
За све време Другог светског рата чувао је и образ и трон последњег југословенског краља, а тај исти краљ ће пред крај рата позвати сву Михаиловићеву војску да пређе на страну његовог крвног непријатеља, вође југословенских комуниста Јосипа Броза Тита.
На крају тог рата Титови симпатизери су му убили сина, а преостало двоје деце су наговорили да јавно осуде оца. И да га се одрекну.
Син је, према писању београдске Политике, у јесен 1944. рекао:
- Желим да сперем љагу која је пала на мене издајничким радом мога оца.
Ћерка је, наводно, тражила чак и очеву главу:
- Морамо заборавити и наше најближе, морамо их извести пред суд да одговарају за своја дела.
Тако су генерала Михаиловића на крају његовог животног пута сви оставили на цедилу. И краљ у кога се клео, и војска коју је водио, и народ за чију се слободу борио, и деца коју је васпитавао.
Кад је изгубио све што је имао, генерал Драгољуб Михаиловић се одрекао и самог себе:
- Много сам хтео, много започео, али светски вихор разнео је мене и мој рад.
На почетку рата тај човек је Титу поштедео живот, а овај га је на крају рата осудио на смрт, а његове посмртне остатке тако добро сакрио да се ни данас не зна где се налазе.
Убијен је због сарадње с нацистима, а Сједињене Америчке Државе су га две године после његовог стрељања одликовале за борбу против Адолфа Хитлера.
Био је најодликованији, али и најсатанизованији официр у новијој историји Србије. Прокаженији и од набеђеног српског издајника Вука Бранковића. Његово хватање, суђење и ликвидирање представљало је највећу тајну бивше Југославије. Та тајна преживела је и Тита и његову партију и државу, и све његове наследнике и већину његових следбеника.
ТЕРЕН за први сусрет четничког и партизанског команданта припреман је од почетка септембра, када су се у Београду први пут срели њихови овлашћени представници.
Михаиловићев изасланик, пуковник Бранислав Пантић, саопштио је:
- Слом Хитлера је неизбежан. Совјети ће однети победу. Ми смо свесни да после тога овде долази руска војска. Но у крајњем случају могло би се десити да дође и војска њене савезнице - Енглеске. - Наша група осуђује данашњу (Недићеву) владу и саботираће је на сваком кораку. Осуђује такође и издају Косте (Миловановића) Пећанца (вође предратног четничког покрета који се приклонио Недићу) и с њим нема никакву везу. Али ми не одобравамо ни ваше акције, углавном не све. Сматрамо да још није време за крупније акције. Сада треба чинити припреме, па кад (Немци) буду потучени на Источном фронту. Сада се не исплати за једног Немца или једну (железничку) шину губити 50 Срба.
- Има случаја када партизани нападају и невине људе, Србе, као: неког кулака, жандаре и жандармеријске станице које и нама чине услуге, обавештавају нас итд. Спаљују се у општинама, поред осталог, и земљишне књиге тако да сељаци неће знати чије је шта. Све то, као и пљачка која цвета у последње време, јер пљачкаши искоришћавају име партизана, може и вама комунистима грдно нашкодити у народу.
Требало би да и ви одмах обуставите свакоје акције, па да заједнички очистимо земљу од пљачкаша, разбојника који су се појавили. Затим, да заједно вршимо припреме за моменат бежања Немаца.
ДВАДЕСЕТАК дана пре првог сусрета Михаиловића и Тита, Милан Недић је двојици блиских сарадника Драгољуба Михаиловића, мајору Александру Мишићу и потпуковнику Драгославу Павловићу, објаснио зашто је обукао кошуљу колаборационисте. Рекао је да је то учинио због претње Немаца да ће Србију, ако се настави устанак, збрисати с лица земље. Доделиће је својим балканским савезницима да је међусобно поделе.
Према оцени Хермана Нојбахера, специјалног немачког изасланика на Балкану, Недић је до краја рата био "шеф владе који није имао никакву извршну власт", а "свим својим срцем и душом био је српски националиста":
- У његовом бироу на зиду је висила слика краља (Петра Другог Карађорђевића), чија избегличка влада је представљала за Немачку непријатељску силу. Симбол напаћеног народа представљала је друга слика, која је показивала, са окрутном реалношћу, жену која је разапета као на крсту. Та жена је представљала мајку Србију.
Недић је преко Мишића и Павловића предложио Михаиловићу да са својим јединицама крене у Босну и Херцеговину да спасава Србе од усташких погрома, а да њему препусти да се обрачуна с комунистима.
Алтернативни Недићев предлог био је да Михаиловић, ако не жели да напусти Србију, заједно с њим координира акције против комуниста.
Михаиловић је игнорисао Недићеву понуду, али је прихватио иницијативу за преговоре с Титом.
ПРВИ њихов сусрет одржан је 19. септембра 1941. у кући војводе Живојина Мишића у Струганику.
Обојица су стартовали с великим захтевима. Тито да се без икаквог одлагања настави фронтална борба против Немаца, али и да му се Михаиловић потчини - да уђе у Врховни штаб партизанских одреда као начелник штаба под његовом командом.
Михаиловић је одбио оба захтева, тражећи да се борбе наставе као герилске акције и да се партизани ставе под његову команду.
Објаснио је да су Немци јаки, да напредују и у Совјетском Савезу, а да ни западни савезници нису кадри да предузму веће војне операције. Проценио је да је борба против Немаца могућа када почну да трпе веће поразе, а Тита је посебно опоменуо на могућност да Немци врше одмазде према цивилном становништву.
Тито је одбацио ову процену, али су се команданти двеју војски на крају начелно договорили да сарађују у заједничкој борби против окупатора, да успоставе заједничку власт на ослобођеној територији Србије, да људима препусте да слободно одлучују којој ће се војсци прикључити и да ратни плен деле на равне части.
http://bit.ly/1gC5tV2