Широм затворених очију

Kolumna (lat. columna u prevodu znači stub) je u novinarstvu stubačni tekst pisan u prvom licu jednine s neskrivenom ironijom i čak satiričnim karakteristikama. Pisac kolumne je kolumnista.

Moderator: aquarius

Post Reply
User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Широм затворених очију

Post by vrsta8472 »

Пут до аплауза

Поводом 20. премијере нашег позоришта

Поштована публико,

Заузели сте своја мјеста и чекате да се свјетла искључе.

Image

Почиње још једна сценска чаролија.

Прије тога, узећемо неколико тренутака вашег времена да вас упознамо са тим који пут смо прешли до вашег аплауза.

Прескочимо причу о формирању групе, школи глуме, раду са сваким полазником у жељи да га упознамо појединачно, и ето, некако, предвидимо у коликој мјери његове потенцијалне способности могу, или опет не могу да се остваре у раду на конкретном лику и конкретној представи.

Правимо се за тренутак да је овај мукотрпни посао иза нас.

На почетку, шта радимо?

Читамо, читамо, читамо. Копамо као рудари у потрази за најбољим могућим текстом у том тренутку. Понекад у очају, текст напишемо и сами.

Шта значи адекватан текст? Зар није сваки текст за дјецу „адекватан текст“? На жалост није! Ако испричана прича дјеци није јасна, ако су им неразумљиви поступци ликова, нелогични и натегнути дијалози, вјештачки исфорсирана радња, шта онда? И то је драмски текст за дјецу. Можда сама прича није актуелна или није занимљива данашњем дјетету. Како онда да очекујемо да се дијете уживи у лик са којим се не може поистовијетити, у причу коју не може доживјети. При том мислимо на дјецу са обје стране сцене. Колико некад хваљених и извођених текстова су данас само илустрација прошлих система или идеологија. Слажемо се, свакако, да су права умјетничка дјела универзална, свевременска и да увијек отварају врата новим интерпретацијама.

Чиме се онда руководимо?

Првенствено умјетничким квалитетима, успјелом драматиком, примјереном темом, занимљивим и разиграним ликовима.

Даље, у замишљању мизансцена размишљамо могу ли технички услови сале изнијети замисли режисера? Хоће ли добар текст бити ускраћен сиромашном сценском поставком? Губи ли се нешто на тексту нашим условима и неусловима? Све прво ријешимо у виртуелном свијету знаном као глава режисера.

Надаље, пазимо да управо тренутни састав полазника има квалитет да изнесе захтјеве улога и текста. Када су дјеца већ неко вријеме код нас, лакше је донијети одлуку о избору текста.Колико сати размишљања траже одлуке о подјели улога без фаворизовања, са једнаким приликама, водећи рачуна о претходним остварењима и напредовању полазника.

Колико добрих текстова је остало да чека боља времена и глумачки састав коме ће више одговарати!

Читајући, замишљамо своје глумце у датим улогама, покушавамо да уобзиримо осим њиховог глумачког талента и друге параметре који могу бити и пресудни: савјесност, озбиљност приступу, специфичне таленте, подршку родитеља...

Напокон!

Изгледа да смо прве препреке пребродили. Имамо добар текст, добру подјелу улога и добра режијска рјешења!

Ту је крај!

Не!

Ту је почетак!

Шта сад почиње, питате се ви?

Почињу читаће пробе.

Ко није радио наш посао не зна са колико пажње, стрпљења, знања и љубави треба водити читаће пробе.

Ишчитати интерпретативно, а опет ненаметљиво одабрани текст, прво комплетан, па по логичким цјелинама. Образложити све што требају знати и одговорити на све недоумице и дилеме код почетног ишчитавања текста. Објаснити логику поступака, реплике, емоције и унутрашњу мотивацију ликова. Безброј пута изнова вратити читање ријечи и реченица уз неуморно исправљање акцената. И тако мјесецима. Обазриво их водимо на путу креирања нове личности у њима самима.

Успјешне пробе смјењују се са лошим, кризе са тренуцима одушевљења и вјере у сопствене способности. Осјећај неуспјеха малих глумаца и питање видовитости режисера самом себи, са осјећајем савлађивања препрека и тријумфа наше мале групе.

Савладана је и сљедећа препрека!

Сви знамо сав текст и логику драмске радње.

Након дугог и монотоног сједења, жељно ишчекујемо постављање представе на сцену. Томе се увијек радујемо.

До сада смо могли да радимо и у помоћним просторијама, учионицама па и по кућама ако нема бољег рјешења. Сад морамо да се уклапамо у распоред кориштења сале. У малом граду сала је једна, а аматерских друштава, надати се , много више.

Ако и нисмо размишљали о томе, сад видимо да је битно и у којој смјени су глумци у школи. Пробе можемо организовати у терминима када су сви слободни, када је сала слободна, у договору са осталима и самим собом јер наравно, никад не радимо само једну представу у датом тренутку.

Имамо и термин! Солидан!

Почиње најзабавнији дио! Постављање представе на сцену.

Шта ту има да се ради, мислите ви?

Покажеш глумцима одакле да изађу и гдје да стану, да гледају право у публику, не окрећу леђа и говоре што гласније.

Јесте, али да радимо са роботима!

Све оно о чему смо причали на читаћим пробама сад треба да оживи на сцени. Прича, ситуације, лик, карактер, међусобни односи, емоције које их прате..

Сад замислите да то требате објаснити дјетету које има 15, 12 или можда девет година и једина његова кривица је у томе што је пожелио да буде – његово величанство глумац! Њежно, обазриво, са разумијевањем сачекамо сазријевање лика у њему самом без претјераног и непотребног наметања својих рјешења. То је најтеже.

Малтретирање, помислићете. Ако нећемо да глуматамо или глумимо дилетанте, ово је једини начин.

Креће машинерија!

С почетка опрезно, пипаво, образлажући сваки детаљ уклапамо наш мозаик приче коју желимо испричати да бисмо се на крају опет из широке слике готовог комада враћали на завршне детаље.

Ми знамо колико пута се понови свака сцена док не фиксирамо коначно рјешење, како маркирамо практикаблама, кутијама, столицама будућу сценографију.

Колико смијеха, али и очаја и сумњи произведе свака грешка коју нам ваља исправити. Учимо да је грешка ништа друго него нова прилика-прилика да научимо нешто ново!

Гурамо даље јер, није ред оставити посао на пола, незавршен, а и рокови чекају, без разумијевања за оно што нас на путу омете.

Срећни, и сами увиђамо да се ближимо крају још једног пројекта. Научили смо много тога новог, одрасли, сазрели.

Ево га, напокон крај!

Па стварно, има ту посла око тих представица, признајете већ.

Али, није баш крај-крај. У ствари, никад није крај-крај јер представа остаје да живи и изван сцене у сјећањима свих нас, а и вас који сте провели тај један сат у заједничкој имагинацији позоришне представе.
Практично, на сцену сад ступају сарадници. Треба урадити сценографију, реквизите, костиме, шминку, музику, техничке елеменете са свјетлима и ефектима.

Са неким сарадницима је лако. Радили сте многе ствари заједно и знате да се можете ослонити на њих. Знате колико ће разумјети ваше идеје или ће ипак урадити по свом. Објасните ви столару, машинцу или кројачици како то њихов дио посла треба да буде у функцији атмосфере, карактеризације лика, емоционалних стања или поруке представе. Углавном климају главом и ураде оно што технички и могу да ураде. На крају крајева, ово друго и није њихов поса, него наш.

Што се тиче сарадника остаје да их на вријеме довучемо на неку нашу пробу и убиједимо их да њихов дио посла треба да буде завршен прије саме премијере јер су то дјеца и неколико пута требају пробавати са комплетном поставком. Неки су сјајни и својим идејама унаприједе цијели посао. Неки су нужно зло. Људски фактор је увијек дио посла. Зашто бисмо ми били изузетак?

Ту је и практично питање. Ко ће то да плати? Ко ће платити метре материјала, дрво и остало од чега правимо костиме, сценографију и реквизите? Ко ће платити вријеме вриједних људи уложено у наше „будалаштине“? И то је прича за себе. Платићемо углавном ми-од вашег новца захвални што сте платили улазницу за нашу представу. Понекад имамо покровитеља или спонзора са ове или оне стране, из овог или оног сектора. Сјајни људи који препознају и финансијски потпомажу рад људи који помјерају границе-промовишући свој град на најљепши начин. Тако ћемо можда и отпутовати на неки фестивал и представити се и публици у другим градовима. Тамо ће можда неки стручни жири наградити наше остварење и опет ће нас дочекати честитке и ваш аплауз. Вјечити круг.
Напокон имамо све!

Умјесто да смо опуштени и задовољни, тензије расту! Ускоро ћемо резултате пређеног пута представити вама, поштованој публици!

Када?

Изабраћемо адекватан термин, када су сви глумци на располагању, далеко од осталих догађања, близу нашег термина због генералне пробе...

Потом ћемо обавијестити медије, на фејзбук профилу нашег позоришта направити догађај и позвати 1012 фејзбук пријатеља и надати се да ће бар један број вас имати жељу да погледа гдје нас је довео пут од претходних неколико мјесеци. Прије тога смо у штампарији припремили плакате за оне који их уопште погледају.

Генерална проба је оваква или онаква. Сутра ћемо показати сву сјајност свога рада. Бићемо овакви или онакви. Запамтићемо или заборавити лекције са наших проба. Само ми знамо колико хладних, врелих или прљавих сати по салама и гардеробама нас дијели од једног вашег аплауза.

Дошли смо један сат или више, прије вас. Поставили смо сценографију, припремили технику, обукли костиме и још једном шминком обојили своја лица. Неко по први пут.

Вријеме је да се мали глумци повуку иза сцене јер наше путовање је скоро на циљу.

Неко од наших ће продавати улазнице, дочекивати госте. Неко ће вам понудити нама драгоцјену књигу утисака на потпис. Ту ћемо послије залијепити фотографије са представе. Уз ваше коментаре.

Фотограф и камерман ће радити свој посао. А ми?

Ми ћемо покушати да будемо што бољи можемо бити!

Прешли смо још један, дугачак, дугачак пут!

Ово је тренутак када ћемо бити дио ваших живота!

Добро дошли у свијет аматерског позоришта!

Молимо искључите мобилне телефоне-почиње позоришна представа!

У Прњавору, 24.4. 2014. године

Бранкица Радоњић
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

Post Reply