Kultura kao talac politike ili obratno

Kolumna (lat. columna u prevodu znači stub) je u novinarstvu stubačni tekst pisan u prvom licu jednine s neskrivenom ironijom i čak satiričnim karakteristikama. Pisac kolumne je kolumnista.

Moderator: aquarius

Post Reply
User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Kultura kao talac politike ili obratno

Post by vrsta8472 »

Image

Замислимо један дан у коме бисмо били поштеђени новинских натписа и телевизијских извјештаја о паљењу комшијских застава, скрнављењу туђих цркава и мезарја, увриједљивом скандирању неке навијачке групе или гологузом салутирању химни сусједне државе.

Признаћете, само они најмаштовитији међу нама могу да замисле тако нешто. Горе наведене и сличне сцене, не само да су дио наше свакодневнице, већ смо до те мјере огуглали на њих да смо почели да их сматрамо нормалном појавом. Насупрот томе, ненормално или барем необично, било би када би наши медији проналазили и у свијет слали позитивне примјере националне и вјерске толеранције која постоји, ако не и у свим, онда сигурно у великој већини локалих заједница широм Босне и Херцеговине.

Међутим, ту постоји један проблем. Заправо два. Први је у томе што новинарски посао и није тако примамљив у материјалном смислу, па су стога новинари неријетко принуђени да, зарад редовног оброка, понекад напишу и објаве нешто што се коси са њиховим сопственим, али и са новинарским кодексом. У суштини, овај проблем се најчешће своди на питање, како гладан новинар може да буде професионалан, независан и објективан? Ту долазимо до другог проблема, односно до оних који ту несрећу срећно искориштавају. Срећно, наравно, само за себе, а све на штету друштва у цјелини. Погодићете, у питању су политичке елите. Медијски сумрак и манипулација увијек присутним, мање или више израженим страхом и неповјерењем између различитих етничких заједница, увелико доприносе груписању у националне торове над којима поменуте елите имају апсолутну контролу. Напросто, ако сте физички угрожени од стране србочетника, великосрпских агресора са једне, исламскофундаменталистичких вехабија са друге и(ли) неоусташких, профашистичких црнокошуљаша са треће стране, посљедње о чему ћете размишљати су банковни рачун(и) и вриједност имовине ваших политичких представника. У таквој атмосфери страха која се свакодневно подгријава сензационалистичким насловницама најтиражнијих новина, грађанска свијест бива потиснута, политичке елите лишене сваке контроле, а самим тим и одговорности за своје поступке. Ако се неко пак усуди да здраворазумски и објективно покуша да скрене пажњу на горуће проблеме, попут гломазне, неспособне и расипне јавне управе, рекордне незапослености или константног раста задужења према међународним финансијским институцијама, будите сигурни да ће се "независни" медији потрудити да у најкраћем могућем року тај неко заврши на стубу срама као издајник, страни плаћеник, масон, марсовац или нешто слично.

Него, оставимо се за сада медијског мрака и тенденциозних новинара. Независно од њиховог утицаја, наивно би било и помислити да су ране деведесетих потпуно зарасле и да су људи спремни да се суоче са сопственом прошлошћу, без предрасуда и оног неповјерљивог погледа према другом и друкчијем. А и како би, када се сопствено градило управо на рачун тог другог и другачијег. Нарцизам малих разлика, као настојање двије међусобно сличне групе да макар и насиљем створе идентитетске границе између себе, одавно је преовладао нашим просторима. Штавише, ставио се на располагање деструктивним политикама, тако да је та погубна спона културе и политике довела до тога да данас не можемо поднијети чак ни то што се међусобно савршено разумијемо. Језик, као средство комуникације које служи управо повезивању људи, код нас има сасвим супротну функцију, Берлинског зида. Религија, као једна од основних одредница културе и кохезивни фактор сваког друштва, пала је на властитом испиту из љубави, мира и толеранције. Не заборавимо да су православни попови са благословом испраћали српске "Рамбо" војнике и паравојнике у њихове крваве походе. Католички свештеници и дан-данас, као и деведесетих, служе мисе за "најбоље хрватске синове", који су лијепу њихову очистили од тзв "органске аномалије", тачније крајишких Срба. Уска повезаност Исламске заједнице са бошњачким ратним вођама у складу је са исламским начелом неодвојивости религије и политике, али и са доласком неколико стотина муџахедина из арапских земаља, који су убијали и скидали главе у име муслиманске вјере. У сва три случаја, религија је брутално злоупотребљена од стране оних који би требало да је проповједају у њеном најљепшем свјетлу.

Не треба да нас чуди што су распад бивше Југославије и грађански рат у Босни, Самјуелу Хантингтону послужили као школски примјер сукоба цивилизација, гдје су водеће земље западне, муслиманске и православне цивилизације активно подржавале или се солидарисале са својим вјерским истомишљеницима у бившој нам земљи. Сједињене Америчке Државе, Њемачка и Ватикан су, не бирајући средства, подржале католичку Словенију и Хрватску у њиховим сецесионистичким намјерама, које су касније и остварили. Муслиманске земље, попут Турске, Саудијске Арабије и Ирана, пружале су, како логистичку, тако и војну и материјалну помоћ муслиманима у Босни, док су се истовремено широм Русије и Грчке одржавале хуманитарне акције за помоћ српској православној браћи, са обије стране Дрине. Помоћ је на све три стране објеручке прихватана, па су тако Ватикан, Истамбул и Москва неријетко били ближи од комшијске куће, у којој се слави друкчији вјерски празник.

Оставимо ли по страни, уз лош утицај медија, и негативно историјско искуство из блиске и далеке прошлости, разлог за претјерано потенцирање сопственог културног идентитета у односу на остале можемо пронаћи и у све лошијој економској ситуацији којој свакодневно свједочимо. Незапосленост, минималне, нередовне плате, високе рате кредите и пензије недостојне човјека у комбинацији са константним растом цијена, многе људе доводе на ивицу егзистенције. Када човјек нема ништа и када није обезбијеђен у егзистенцијалном смислу, онда се најчешће хвата за оне идеје које могу да му објасне разлог лошег материјалног и економског стања у коме се налази. На тај начин, особа постаје лак плијен националистичких идеологија које ће му, упирући прстом у друге, на једноставан и њему сварљив начин објаснити због чега му је живот маћеха, а не мајка. Најсликовитији примјер лоше економске ситуације која је утицала на пораст националне нетрпељивост је свакако Њемачка 20их и 30их година прошлог вијека. Хитлер је, манипулишући фрустрацијом Нијемаца због лошег животног стандарда, успио да окриви Јевреје за тежак положај у коме се Њемачка нашла, што је за посљедицу имало Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Равенсбрик, Флозенберг и остале концентрационе логоре у којима је живот изгубило шест милиона Јевреја.

Не требамо изгубити из вида ни то да је и СФР Југославија постојала док су људи унутар њених граница били социјално збринути. Како се економско стање крајем 80их и почетком 90их погоршавало, тако су и републике почеле да упиру прстом једне у друге, што је касније резултирало распадом заједничке државе и највећим европским сукобом послије Другог свјетског рата. Да ли такав сценарио очекује и "малу Југославију", како су централну републику Босну и Херцеговину често називали, алудирајући управо на различитост унутар ње, отворено је, али и опасно питање. Оно што можемо да урадимо јесте да извучемо свјеже историјске поуке и никада више не дозволимо да нам искључиво сопствена култура буде призма кроз коју ћемо гледати свијет.


Саша Аулић
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

Post Reply