Turska kao (ne)legitiman medijator mira na Balkanu
Posted: 23.12.2012. 16:49
Почетком седмице, Мала Европа је имала част да угости турског амбасадора у Босни и Херцеговини, Ахмета Јилдиза.
Том приликом, амбасадор је скренуо пажњу на константан, десетогодишњи раст турске привреде, из кога наша земља може много да научи, а који Турску полако али сигурно, поново уводи у ред великих сила.
Поред тога, присутни су током скупа могли да чују како је Турска једна модерна и просперитетна земља, која гаји добросусједске односе и која нема проблема са државама у окружењу.
Све у свему, прилика да се Турска представи у најљепшем могућем свјетлу није пропуштена, а присутни су могли бити задовољни оним што су чули о њој.
Међутим, како и свака прича, тако и ова има двије стране медаље. Неоспорно је то да је Турска данас велика војна и економска сила, те да је, након готово једног вијека и распада Османског Царства, поново постала регионални лидер. Паралелно са тим, нарасли су и апетити за ширење зоне утицаја. Фрустрација због немогућности уласка у Европску Унију се надокнађује све већим утицајем на Балкану, у виду трилатералних састанака предсједника Турске, Србије и БиХ, мирења Исламске заједнице Србије са Зукорлићевом тзв. Исламском заједницом Санџака, те све гласнијих позива за улазак преосталих балканских земаља у НАТО пакт и Европску Унију. Да, исту ону Унију у чијој се чекаоници Турска налази преко 20 година, и у којој ће, по свему судећи и остати. Имао сам прилику да присуствујем предавању Ролана Жила, француског амбасадора у БиХ, који је, одговарајући на питање о турским евроинтеграцијама, прилично јасно и атипично за дипломатску реторику рекао да су врло мале шансе да Турска досања свој европски сан. Ако европски пут Турске буде стагнирао као и до сада, утицај на Балкану ће, под смоквиним листом имплементације мира, сасвим сигурно расти.
У чему је проблем да једна тако велика и јака држава буде гарант мира, упитаће неко. Прије свега, да бисте могли да промовишете мир, толеранцију и остале демократске вриједности, онда бисте морали бити узор који у својој кући поштује те исте вриједности, што се за Турску ни у ком случају не може рећи. Довољно илустративан примјер за то је положај Курда, народа који је под сталним ударом турских власти и који је, чак и ван граница Турске, на територији Ирака, често изложен бомбардовању турске авијације. Само у посљедњих 30ак година, у сукобима Радничке партије Курдистана са турским властима, страдало је неколико десетина хиљада Курда. Поред тога, Турска је недавно добила једно "признање" од Комитета за заштиту новинара, којим се никако не би могла похвалити. Наиме, резултати поменуте њујоршке невладине организације говоре да се од 232 новинара, заточених широм свијета, у Турској налази чак 49, по чему је она водећа земља свијета. Међу њима је највише курдских новинара, оптужених за тероризам и уроту против власти. Посебна мудрост нам није потребна да закључимо да је у питању узурпација основих демократских начела и да земља у чијим се затворима налази толико новинара, ван својих граница не би могла промовисати та иста начела.
Како тек да протумачимо постављање и размјештање њемачких, америчких и холандских ракета типа "Патриот" дуж границе са Сиријом? Да ли су то они добросусједски односи о којима је у нашем граду говорио амбасадор Јилдиз? Добросусједски или не, ако постављању ракета додамо и чињеницу да је Турска главни транзит за наоружавање, снадбијевање, али и убацивање плаћеника и терориста, који за новац долазе из многих муслиманских земаља како би се борили против сиријске војске и предсједника Башара Ал Асада, онда са сигурношћу можемо рећи да се Турска, подржавајући насилно свргавање сиријског режима, најактивније мијеша у крвави грађански рат, који Сиријом бјесни више од 20 мјесеци. Самим тим, држава Турска несумњиво сноси велики дио одговорности за страдање сиријског народа, на шта пажњу скрећу и сами грађани Турске на све чешћим антиратним демонстрацијама, на којима својим властима поручују да се држе по страни и да престану потпиривати ватру у сиријском сукобу.
С друге стране, ако неко мисли да Турска земље Балкана, укључујући и БиХ, гледа као своје равноправне партнере, нека мало врати филм уназад. Прије пар мјесеци, сви медији у региону су на својим насловницама пренијели изјаву турског премијера Ердогана, према којем је "Босна осамдесет и прва провинција Турске", те је "његова дужност као премијера да брине о Сарајеву". Ништа мање скандалозно није ни Ердоганово "свједочење", по којем му је први предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић, непосредно прије смрт, "оставио Босну у аманет", јер је она, по Изетбеговићевим ријечима, "оставштина Османлија". Сличан дипломатски скандал је недавно изазвао и министар спољних послова Турске, Ахмет Давутоглу, рекавши да је Турска на Балкан дошла на коњима и да се сада поново враћа.
Случајне или не, овакве изјаве ни на који начин не доприносе миру и стабилности региона, па би тако званична Анкара, уколико заиста жели да буде истински посредник у помирењу на (не само) овим просторима, морала да припази, како на ријечи, тако и на своја дјела.
Саша Аулић