Vjera, shvatanja
Moderator: vrsta8472
Slucajno sam naisao na ovaj tekst. Mislim da je zanimljiv, i da govori da ce za stotinjak godina nazalost nestati hriscanstva, i ostati samo muslimani i budisti! Zalostan tekst, ali vrijedi procitati, iako dosta rijeci ne razumijem. Da se odmah razumijemo, apsolutno nemam nista protiv drugih vjera!
o krščanki što je primila islam
Rodjena sam 1977. godine, u pobožnoj katoličkoj obitelji u Tuzli. U djetinjstvu sam pohadjala redovnu katoličku vjeronauku i proučavala Bibliju i mnoge stvari u Starom Zavjetu, tj. 5 knjiga Mojsijevih. Naravno kao Kršćani i Katolici morali smo naučiti 10 Zapovijedi i prva od tih zapovijedi je da je Gospod Bog jedan i da mu se klanja (licem na tlo pada i služi). Druga stvar ili zapovijed je: "Ne gradi sebi lika rezana onog sto je na nebu ni na zemlji nit mu se klanjaj nit mu sluzi", itd.
Čovjek kad se nalazi u crkvi i pogleda oko sebe, šta vidi? Vidi ikone likova Isusova i Marijina i križeve i njima se molitve obavljaju. Zapitala sam se gdje je tu logika? Druga stvar koja je spomenuta je ta o padanju licem na zemlju, a mi smo obavljali molitvu stojeći; opet pitanje zašto ne padamo licem na tlo prilikom molitve? Zatim doktrina Trojstva koja uopće nema logike, zatim predskazanje u knjizi proroka Izaije koja govori o viziji u kojoj vidi dva jahača, jahača na magarcu, a iza njega jahača na DEVI!!! Ta vizija se odnosila na Isusa Krista, tj. na Isaa a.s. jer je on u Jerusalemu ili Qudsu ujahao na magarcu, međutim iza njega se pojavljuje jahač na devi i pitanje je tko je taj poslanik iza Krista? Ja kao Kršćanka sam tada učila da je Isus ili Isaa a.s. pečat poslanika, da iza njega nema poslanika, medjutim proročanstvo kaže da ima - jahač na devi.
Razmišljala sam o tome i postavila pitanje svećeniku na šta mi je bilo odgovoreno - 'sveta tajna'. Nakon toga, naravno čitajući Bibliju detaljno, uvidjela sam proturiječnosti u Novom Zavjetu (Matej, Marko, Luka, Ivan) i kad bi se nabrajalo mozda bi se knjiga o tome mogla napisati. Željela sam se ispravno moliti Bogu, a u svojoj religiji to nisam našla, jer sam vidjela da nešto nije u redu. Čovjek ako malo razmisli, postavlja sebi mnoga pitanja na koja tu ne nalazi odgovora...
A Allah uputi onoga koga On hoće. Allahu Ekbar!
Bio je mjesec Ramazan i otišla sam kod prijateljice koja je bila muslimanka. Sjedili smo u dnevnom boravku i na polici sam ugledala knjigu na čijim koricama je bila slika dva čovjeka (jahača na devi) u sahari, a iznad njih je velikom slovima pisalo: MUHAMMED A.S. Pogled mi se zadržao na toj knjizi, u glavi mi je bila misao: JAHAČ NA DEVI!
Zamolila sam prijateljicu da mi pozajmi knjigu, a ona je bila jako iznenađena. Tad sam se zvala Nataša. Rekla mi je: "Nataša, to je knjiga o Islamu, ne znam jesi li sigurna da želiš da je čitaš?" Odgovorila sam: "Da, molim te da mi je pozajmiš." Uzela sam knjigu i krenula k doma i tu noć sam je pročitala. Knjiga je govorila o životu našeg časnog Poslanika s.a.w.s. SubhanAllah!
Odgovori na moja pitanja! Našla sam odgovor na pitanje ko je iza jahača na magarcu (Isaa a.s.) jahač na devi: Muhammed s.a.w.s. Zatim, molitva Allahu dž.š. padanjem licem na tlo (sedžda), zabrana ikona i slika... Da, da, da, to je to što tražim, to je prava vjera.
Nakon toga je počelo moje proučavanje islama. Učila sam namaz, posjećivala mesdžid, srce mi se svakim danom sve više otvaralo ka islamu. Napustila sam crkvu i roditeljima navela neki izmišljeni razlog. Učila sam Islam tajno. Bilo mi je oko 17 godina i plašila sam se njihove reakcije. Pomagao mi je jedan imam i učio me islamskim šartovima. 1995. sam zvanično primila islam i stavila hidžab. Nakon toga roditelji su me naprosto izbacili iz kuće zato što sam stavila hidžab i napustila vjeru svojih predaka. Sjetila sam se iskušenja kroz koja je prosao naš Poslanik s.a.w.s, koji je bio odbačen od najbližih zato sto je svjedočio o Islamu. Da, muslimani su imali jaka iskušenja i bili odbačeni od najbližih. A hidžab je farz, ja volim Allaha i kako da izlazim bez hidžaba i da ne udovoljim Allahovim propisima? Nisam mogla podnijeti da zanemarim taj farz i stavila sam hidžab i bila izbacena iz doma. A Allah ne ostavlja njemu predane robove! Nakon toga sam prešla u Sarajevo. Pomogla mi je jedna muslimanska obitelj, bila sam kod njih k doma. Nakon toga Allah mi je dao da nađem posao i mognem da iznajmim sobu. Učila sam o islamu sve više i naravno imala sam i dalje teška iskušenja nakon kojih mi se iman sve vise povećavao. Pokušala sam stupiti u kontakt sa roditeljima jer mi Allah dž. š. propisuje da poštujem roditelje iako nisu muslimani. A islam je i to da musliman svojim ponašanjem pokaže ljudima islam. Rekla sam sebi: ako im se ne javim reći će da me tako moja vjera uči, a ako im se javim i pokušam možda, možda da počnu razmišljati o islamu. Uglavnom, bilo je problema, ali sam uspjela stupit sa njima u kontakt. Danas se alhamdulillah nalazim u Jordanu. Allah mi je dao blagodat koju sam uvijek željela, a to je ta da naučim jezik Kur'ana kako bi više naučila o islamu. Hvala Allahu koji ne zaboravlja niti ostavlja svoje robove, a nas džihad je u tome da se borimo za islam pa makar morali ostavit svoje zemlje i roditelje na tom putu. Allah mi je, elhamdulillahi, dao i familiju koja me pomaže i kod kojih sam trenutno i koji me školuju, da ih Allah nagradi nagradom koju najviše žele. Molim Allaha dž. š. da uputi sve one koji su zalutali i da očvrsti iman onih koji su se vratili Islamu i da ojača i sačuva sve muslimane u svijetu i uputi one koji su zalutali. Promijenila sam ime Nataša u Sadžida (Ona koja na sedždu pada) i tim imenom sam označila svoju pripadnost Islamu.
Sadžida Mohammad Yahya
Ja prosto ne mogu da vjerujem! Ova slicica je avatar jednom od clanova! Ima jos toga na www.kozarac.com
Uzas!
o krščanki što je primila islam
Rodjena sam 1977. godine, u pobožnoj katoličkoj obitelji u Tuzli. U djetinjstvu sam pohadjala redovnu katoličku vjeronauku i proučavala Bibliju i mnoge stvari u Starom Zavjetu, tj. 5 knjiga Mojsijevih. Naravno kao Kršćani i Katolici morali smo naučiti 10 Zapovijedi i prva od tih zapovijedi je da je Gospod Bog jedan i da mu se klanja (licem na tlo pada i služi). Druga stvar ili zapovijed je: "Ne gradi sebi lika rezana onog sto je na nebu ni na zemlji nit mu se klanjaj nit mu sluzi", itd.
Čovjek kad se nalazi u crkvi i pogleda oko sebe, šta vidi? Vidi ikone likova Isusova i Marijina i križeve i njima se molitve obavljaju. Zapitala sam se gdje je tu logika? Druga stvar koja je spomenuta je ta o padanju licem na zemlju, a mi smo obavljali molitvu stojeći; opet pitanje zašto ne padamo licem na tlo prilikom molitve? Zatim doktrina Trojstva koja uopće nema logike, zatim predskazanje u knjizi proroka Izaije koja govori o viziji u kojoj vidi dva jahača, jahača na magarcu, a iza njega jahača na DEVI!!! Ta vizija se odnosila na Isusa Krista, tj. na Isaa a.s. jer je on u Jerusalemu ili Qudsu ujahao na magarcu, međutim iza njega se pojavljuje jahač na devi i pitanje je tko je taj poslanik iza Krista? Ja kao Kršćanka sam tada učila da je Isus ili Isaa a.s. pečat poslanika, da iza njega nema poslanika, medjutim proročanstvo kaže da ima - jahač na devi.
Razmišljala sam o tome i postavila pitanje svećeniku na šta mi je bilo odgovoreno - 'sveta tajna'. Nakon toga, naravno čitajući Bibliju detaljno, uvidjela sam proturiječnosti u Novom Zavjetu (Matej, Marko, Luka, Ivan) i kad bi se nabrajalo mozda bi se knjiga o tome mogla napisati. Željela sam se ispravno moliti Bogu, a u svojoj religiji to nisam našla, jer sam vidjela da nešto nije u redu. Čovjek ako malo razmisli, postavlja sebi mnoga pitanja na koja tu ne nalazi odgovora...
A Allah uputi onoga koga On hoće. Allahu Ekbar!
Bio je mjesec Ramazan i otišla sam kod prijateljice koja je bila muslimanka. Sjedili smo u dnevnom boravku i na polici sam ugledala knjigu na čijim koricama je bila slika dva čovjeka (jahača na devi) u sahari, a iznad njih je velikom slovima pisalo: MUHAMMED A.S. Pogled mi se zadržao na toj knjizi, u glavi mi je bila misao: JAHAČ NA DEVI!
Zamolila sam prijateljicu da mi pozajmi knjigu, a ona je bila jako iznenađena. Tad sam se zvala Nataša. Rekla mi je: "Nataša, to je knjiga o Islamu, ne znam jesi li sigurna da želiš da je čitaš?" Odgovorila sam: "Da, molim te da mi je pozajmiš." Uzela sam knjigu i krenula k doma i tu noć sam je pročitala. Knjiga je govorila o životu našeg časnog Poslanika s.a.w.s. SubhanAllah!
Odgovori na moja pitanja! Našla sam odgovor na pitanje ko je iza jahača na magarcu (Isaa a.s.) jahač na devi: Muhammed s.a.w.s. Zatim, molitva Allahu dž.š. padanjem licem na tlo (sedžda), zabrana ikona i slika... Da, da, da, to je to što tražim, to je prava vjera.
Nakon toga je počelo moje proučavanje islama. Učila sam namaz, posjećivala mesdžid, srce mi se svakim danom sve više otvaralo ka islamu. Napustila sam crkvu i roditeljima navela neki izmišljeni razlog. Učila sam Islam tajno. Bilo mi je oko 17 godina i plašila sam se njihove reakcije. Pomagao mi je jedan imam i učio me islamskim šartovima. 1995. sam zvanično primila islam i stavila hidžab. Nakon toga roditelji su me naprosto izbacili iz kuće zato što sam stavila hidžab i napustila vjeru svojih predaka. Sjetila sam se iskušenja kroz koja je prosao naš Poslanik s.a.w.s, koji je bio odbačen od najbližih zato sto je svjedočio o Islamu. Da, muslimani su imali jaka iskušenja i bili odbačeni od najbližih. A hidžab je farz, ja volim Allaha i kako da izlazim bez hidžaba i da ne udovoljim Allahovim propisima? Nisam mogla podnijeti da zanemarim taj farz i stavila sam hidžab i bila izbacena iz doma. A Allah ne ostavlja njemu predane robove! Nakon toga sam prešla u Sarajevo. Pomogla mi je jedna muslimanska obitelj, bila sam kod njih k doma. Nakon toga Allah mi je dao da nađem posao i mognem da iznajmim sobu. Učila sam o islamu sve više i naravno imala sam i dalje teška iskušenja nakon kojih mi se iman sve vise povećavao. Pokušala sam stupiti u kontakt sa roditeljima jer mi Allah dž. š. propisuje da poštujem roditelje iako nisu muslimani. A islam je i to da musliman svojim ponašanjem pokaže ljudima islam. Rekla sam sebi: ako im se ne javim reći će da me tako moja vjera uči, a ako im se javim i pokušam možda, možda da počnu razmišljati o islamu. Uglavnom, bilo je problema, ali sam uspjela stupit sa njima u kontakt. Danas se alhamdulillah nalazim u Jordanu. Allah mi je dao blagodat koju sam uvijek željela, a to je ta da naučim jezik Kur'ana kako bi više naučila o islamu. Hvala Allahu koji ne zaboravlja niti ostavlja svoje robove, a nas džihad je u tome da se borimo za islam pa makar morali ostavit svoje zemlje i roditelje na tom putu. Allah mi je, elhamdulillahi, dao i familiju koja me pomaže i kod kojih sam trenutno i koji me školuju, da ih Allah nagradi nagradom koju najviše žele. Molim Allaha dž. š. da uputi sve one koji su zalutali i da očvrsti iman onih koji su se vratili Islamu i da ojača i sačuva sve muslimane u svijetu i uputi one koji su zalutali. Promijenila sam ime Nataša u Sadžida (Ona koja na sedždu pada) i tim imenom sam označila svoju pripadnost Islamu.
Sadžida Mohammad Yahya
Ja prosto ne mogu da vjerujem! Ova slicica je avatar jednom od clanova! Ima jos toga na www.kozarac.com
Uzas!
Milan Đurđević - Đuka
Милан Ђурђевић - Ђука
Милан Ђурђевић - Ђука
Djuka postavi ovo na taj forum Kozarac.
Od čega je čovjek stvoren? Krvi, gline, zemlje ili ničega?
U Kur'anu se nalaze svaka od dole navedenih izjava:
" stvara čovjeka od ugruška krvi." (96:2)
"Mi smo stvorili Adema od ilovače, od blata ustajalog." (15:26)
"Isaov slučaj je u Allaha isti kao i slučaj Ademov: od zemlje ga je stvorio, a zatim rekao: "Budi" - i on bi." (3:59)
"Mi od vode sve živo stvaramo." (21:30)
"A zar se čovjek ne sjeća da smo ga još prije stvorili, a da nije bio ništa." (19:67)
Da li, po Kur’anu, postoji ili ne postoji prisila u vjeri?
U Kur'anu stoji:
"U vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti - pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj koji ne vjeruje u Šejtana, a vjeruje u Allaha - drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. - A Allah sve čuje i zna." (2:256)
"I proglasi od Allaha i njegovog poslanika ljudima na dan velikog hadždža: "Allah i Njegov poslanik ne priznaju mnogobošce." Pa ako se pokajete, to je za vas bolje; a ako se okrenete, znajte Allahu nećete umaći! A nevjernike obraduj kaznom nesnosnom." (9:3)
"Kada prođu sveti mjeseci, onda ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je." (9:5)
"Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov poslanik zabranjuju i ne ispovjedaju istinsku vjeru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i smjerno." (9:29)
Da li je prvi musliman bio Muhamed, Ibrahim, Jakub ili Musa?
Kur'an veli:
''Meni (Muhammedu) se naređuje da se klanjam Allahu iskreno Mu ispovjedajući vjeru i naređuje mi se da budem prvi musliman.'' (39:12)
''I kad Nam Musa dođe u određeno vrijeme, i kada mu Gospodar njegov progovori, on reče: ''Gospodaru moj, ukaži mi se da te vidim!'' - ''Ne možeš me vidjeti - reče - ''ali pogledaj u ono brdo, pa ako ono ostane na svom mjestu vidjet ćeš me!'' I kad se Gospodar njegov na onom brdu otkri, On ga sa zemljom sravni, a Musa se onesvješćen strovali. Čim se osvjesti reče: ''Hvaljen neka si! Kajem ti se, ja sam vjernik prvi!'' (7:143)
Da li se Allahove objave mijenjaju ili ne?
Kur'an također sadrži sljedeće navode u kojima se često pokušava istaknuti navodna kontradikcija:
''A poslanici su i prije tebe lažnim smatrani, pa su trpjeli što su ih u laž nagonili i mučili sve dok im ne bi došla pomoć Naša - a niko ne može Allahove riječi izmjeniti - i do tebe su doprle o poslanicima neke vijesti.'' (6:34)
''Riječi Gospodara tvoga su vrhunac istine i pravde; njegove riječi niko ne može promijeniti i On sve čuje i sve zna.'' (6:115)
''Mi ni jedan propis ne promijenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?'' (2:106)
''Kada mi jedan ajet dokinemo drugim, - a Allah najbolje zna šta objavljuje, - oni govore: 'Ti samo izmišljaš!' A nije tako, nego većina njih ne zna.'' (16:101)
Da li se faraon udavio u Crvenom Moru ili nije?
Iz sljedećih ajeta se također nastoji izvuću kur'anska kontradikcija jer, tobože, ne može biti da se faraon i udavio i nije udavio:
''I mi prevedosmo preko mora sinove Israelove, a za petama su im bili faraon i vojska njegova progoneći ih ni krive ni dužne. A on kad se poče daviti, uzviknu: 'Ja vjerujem da nema boga osim onoga u kojeg vjeruju sinovi Israilovi i ja se pokoravam!' 'Zar sada, a prije si neposlušan bio i razdor sijao?! Danas ćemo izbaviti samo tvoje tijelo da bi bio poučan primjer onima poslije tebe' - ali mnogi ljudi su ravnodušni prema našim porukama.'' (10:90-92)
''I Faraon odluči da ih iz zemlje istjera, pa mi potopismo i njega i one koji su bili s njim - sve.'' (17:103)
Da li je konzumiranje vina dozvoljeno ili ne?
Kur'an također navodi sljedće:
''Pitaju te o vinu i kocki. Reci: "Oni donose veliku štetu, a i neku korist ljudima, samo je šteta od njih veća od koristi."'' (2:219)
''O vjernici, pijani nikako molitvu ne obavljajte!'' (4:43)
''O vjernici, vino i kocka i kumiri i strijelice za gatanje su odvratne stvari, šejtanovo djelo; zato se toga klonite da bi ste postigli ono što želite.'' (5:90)
''Zar je džennet, koji je obećan onima koji se Allaha boje - u kome su rijeke od vode neustajale i rijeke od mlijeka nepromijenjena okusa, i rijeke od vina, prijatna onima koji ga piju...'' (17:15)
''Dobri će zaista u nasladama uživati, sa divana gledati, na licima njihovim prepoznaćeš radost sretna života; njihova žeđ biće ugašena sa čistim vinom.'' (83:22 - 25)
U koliko vremenskih razdoblja je stvoren ovaj svijet?
O stvaranju nebesa i Zemlje Kur'an nudi sljedeće informacije:
''Gospodar vaš je Allah, koji je nebesa i Zemlju za šest vremenskih razdoblja stvorio.'' (10:3)
''Reci: "Zar, zaista, nećete da vjerujete u Onoga koji je u dva vremenska razdoblja Zemlju stvorio - i još Mu druge ravnim smatrate? To je Gospodar svjetova!" On je nepomična brda po njoj stvorio i blagoslovljenom je učinio i proizvode njezine na njoj odredio, sve to u četiri vremenska razdoblja - ovo je objašnjenje za one koji pitaju, zatim se nebeskim visinama uputio dok je nebo još maglina bilo, pa njemu i Zemlji rekao: "Pojavite se milom ili silom!" - "Pojavljujemo se drage volje!" - odgovorili su, pa ih u dva vremenska razdoblja, kao sedam nebesa, stvorio, i odredio šta će se u svakom nebu nalaziti. A nebo najbliže sjajnim zvijezdama smo ukrasili i nada njim Mi bdijemo. To je odredba Silnoga i Sveznajućega.'' (41:9-12)
Neka malo razbijaju glavu...
Od čega je čovjek stvoren? Krvi, gline, zemlje ili ničega?
U Kur'anu se nalaze svaka od dole navedenih izjava:
" stvara čovjeka od ugruška krvi." (96:2)
"Mi smo stvorili Adema od ilovače, od blata ustajalog." (15:26)
"Isaov slučaj je u Allaha isti kao i slučaj Ademov: od zemlje ga je stvorio, a zatim rekao: "Budi" - i on bi." (3:59)
"Mi od vode sve živo stvaramo." (21:30)
"A zar se čovjek ne sjeća da smo ga još prije stvorili, a da nije bio ništa." (19:67)
Da li, po Kur’anu, postoji ili ne postoji prisila u vjeri?
U Kur'anu stoji:
"U vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti - pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj koji ne vjeruje u Šejtana, a vjeruje u Allaha - drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. - A Allah sve čuje i zna." (2:256)
"I proglasi od Allaha i njegovog poslanika ljudima na dan velikog hadždža: "Allah i Njegov poslanik ne priznaju mnogobošce." Pa ako se pokajete, to je za vas bolje; a ako se okrenete, znajte Allahu nećete umaći! A nevjernike obraduj kaznom nesnosnom." (9:3)
"Kada prođu sveti mjeseci, onda ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je." (9:5)
"Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov poslanik zabranjuju i ne ispovjedaju istinsku vjeru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i smjerno." (9:29)
Da li je prvi musliman bio Muhamed, Ibrahim, Jakub ili Musa?
Kur'an veli:
''Meni (Muhammedu) se naređuje da se klanjam Allahu iskreno Mu ispovjedajući vjeru i naređuje mi se da budem prvi musliman.'' (39:12)
''I kad Nam Musa dođe u određeno vrijeme, i kada mu Gospodar njegov progovori, on reče: ''Gospodaru moj, ukaži mi se da te vidim!'' - ''Ne možeš me vidjeti - reče - ''ali pogledaj u ono brdo, pa ako ono ostane na svom mjestu vidjet ćeš me!'' I kad se Gospodar njegov na onom brdu otkri, On ga sa zemljom sravni, a Musa se onesvješćen strovali. Čim se osvjesti reče: ''Hvaljen neka si! Kajem ti se, ja sam vjernik prvi!'' (7:143)
Da li se Allahove objave mijenjaju ili ne?
Kur'an također sadrži sljedeće navode u kojima se često pokušava istaknuti navodna kontradikcija:
''A poslanici su i prije tebe lažnim smatrani, pa su trpjeli što su ih u laž nagonili i mučili sve dok im ne bi došla pomoć Naša - a niko ne može Allahove riječi izmjeniti - i do tebe su doprle o poslanicima neke vijesti.'' (6:34)
''Riječi Gospodara tvoga su vrhunac istine i pravde; njegove riječi niko ne može promijeniti i On sve čuje i sve zna.'' (6:115)
''Mi ni jedan propis ne promijenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?'' (2:106)
''Kada mi jedan ajet dokinemo drugim, - a Allah najbolje zna šta objavljuje, - oni govore: 'Ti samo izmišljaš!' A nije tako, nego većina njih ne zna.'' (16:101)
Da li se faraon udavio u Crvenom Moru ili nije?
Iz sljedećih ajeta se također nastoji izvuću kur'anska kontradikcija jer, tobože, ne može biti da se faraon i udavio i nije udavio:
''I mi prevedosmo preko mora sinove Israelove, a za petama su im bili faraon i vojska njegova progoneći ih ni krive ni dužne. A on kad se poče daviti, uzviknu: 'Ja vjerujem da nema boga osim onoga u kojeg vjeruju sinovi Israilovi i ja se pokoravam!' 'Zar sada, a prije si neposlušan bio i razdor sijao?! Danas ćemo izbaviti samo tvoje tijelo da bi bio poučan primjer onima poslije tebe' - ali mnogi ljudi su ravnodušni prema našim porukama.'' (10:90-92)
''I Faraon odluči da ih iz zemlje istjera, pa mi potopismo i njega i one koji su bili s njim - sve.'' (17:103)
Da li je konzumiranje vina dozvoljeno ili ne?
Kur'an također navodi sljedće:
''Pitaju te o vinu i kocki. Reci: "Oni donose veliku štetu, a i neku korist ljudima, samo je šteta od njih veća od koristi."'' (2:219)
''O vjernici, pijani nikako molitvu ne obavljajte!'' (4:43)
''O vjernici, vino i kocka i kumiri i strijelice za gatanje su odvratne stvari, šejtanovo djelo; zato se toga klonite da bi ste postigli ono što želite.'' (5:90)
''Zar je džennet, koji je obećan onima koji se Allaha boje - u kome su rijeke od vode neustajale i rijeke od mlijeka nepromijenjena okusa, i rijeke od vina, prijatna onima koji ga piju...'' (17:15)
''Dobri će zaista u nasladama uživati, sa divana gledati, na licima njihovim prepoznaćeš radost sretna života; njihova žeđ biće ugašena sa čistim vinom.'' (83:22 - 25)
U koliko vremenskih razdoblja je stvoren ovaj svijet?
O stvaranju nebesa i Zemlje Kur'an nudi sljedeće informacije:
''Gospodar vaš je Allah, koji je nebesa i Zemlju za šest vremenskih razdoblja stvorio.'' (10:3)
''Reci: "Zar, zaista, nećete da vjerujete u Onoga koji je u dva vremenska razdoblja Zemlju stvorio - i još Mu druge ravnim smatrate? To je Gospodar svjetova!" On je nepomična brda po njoj stvorio i blagoslovljenom je učinio i proizvode njezine na njoj odredio, sve to u četiri vremenska razdoblja - ovo je objašnjenje za one koji pitaju, zatim se nebeskim visinama uputio dok je nebo još maglina bilo, pa njemu i Zemlji rekao: "Pojavite se milom ili silom!" - "Pojavljujemo se drage volje!" - odgovorili su, pa ih u dva vremenska razdoblja, kao sedam nebesa, stvorio, i odredio šta će se u svakom nebu nalaziti. A nebo najbliže sjajnim zvijezdama smo ukrasili i nada njim Mi bdijemo. To je odredba Silnoga i Sveznajućega.'' (41:9-12)
Neka malo razbijaju glavu...
Postoji Rocky, ali pod određenim okolnostima i uslovima.... Crkva dozvoljava najviše tri braka sklopljena u Crkvi, ali pod određenim okolnostima.... Moraš se obratiti svome svešteniku, i on će ti najbolje sve to objasniti.... Svi mi ti možemo reći ovo ili ono, ali je tvoj sveštenik taj koji će ti najbolje reći pod kojim uslovima se možeš Crkveno razvesti...rocky wrote:Vrsta jel postoji mogucnost da se i crkveno razvede neko ko se vjencao u crkvi? Ako da, kako?
Rocky, u Pravoslavnoj crkvi su dozvoljena tri crkvena vjencanja s' tim da su ti isti brakovi crkveno razvdeni. To ide na Crkveni sud i oni onda daju ti pravo za ponovno vjencanje. Mislim da se za to pise molba. Ako si vjencan u Katolickoj crkvi, imas pravo na samo jedan brak, crkveni. Koliko sam upoznat papa Benedikt XVl je skoro izdao "bulu" kojom se zabranjuje primanje pricesti onima koji su razvedeni tj. izopstavaju se iz Crkve.
Kako se to primjenjuje danas u praksi nije mi poznato.
I kad ce vec jednom ta svadba Rocky
Kako se to primjenjuje danas u praksi nije mi poznato.
I kad ce vec jednom ta svadba Rocky
СВ. КОНСТАНТИН ЗГАРЈАНИНdjuka wrote:Slucajno sam naisao na ovaj tekst. Mislim da je zanimljiv, i da govori da ce za stotinjak godina nazalost nestati hriscanstva, i ostati samo muslimani i budisti! Zalostan tekst, ali vrijedi procitati, iako dosta rijeci ne razumijem. Da se odmah razumijemo, apsolutno nemam nista protiv drugih vjera!
Осамнаести век на заласку. Османска империја. Провинцијски градић Ипсихометопон. У једној сиромашној турској муслиманској породици родио се најмлађи син - будући свети Константин.
Аутор житија, највероватније свесно, није поменуо његово муслиманско име, желећи, очито, тиме да подвуче да је он свим бићем, потпуно постао хриш-ћанин... Претпостављамо да је такво надахнуће аутора житија водила и воља самога светога.
Детињство будућег мученика није било слатко. Тешка болест у младости, развод родитеља, други мајчин брак, сурови очух, други развод, сиромаштво, сталне промене места боравка... Могуће је да је управо лично подношење страдања припремило у његовом срцу тло за примање речи о Крсту. Један некадашњи гамбијски муслиман, и данас жив, писао је у својим мемоарима да су га Хришћанству привела управо размишљања о смис-лу страдања, којих је и у наше време препун живот просечних Африканаца, и којима је изобиловао и његов сопствени живот. Како није имао познанике међу хришћанима, тај човек је пришао Христу размишљајући само о ономе што Куран одриче у хришћанском учењу -да је Исус, кога хришћани називају Божијим Сином, био разапет. Таква размишљања су тог муслимана навела на закључак "о неопходности, убедљивости и истинитости крсних мука у светлости нашега реалног ж&вота"14...
Обревши се у Смирни после бројних пресељења, будући св. Константин се запослио као разносач зелениша и плодова у близини пијаце, и тако је често био у прилици да посећује митрополитов дом. Тамо се и упознао са Хришћанством и хришћанима. Убрзо је међу њима стекао пријатеље и помало научио грчки језик.
Приликом једне посете митрополитовом дому, замолио је свештеника да му нешто прочита из хришћанских књига. Он је испунио његову молбу. Речи Светог писма су оставиле необичан утисак на младог муслимана, и то је, вероватно, био већ последњи подстицај да донесе одлуку да постане хришћанин...
Ми који смо, без обзира на деценије безбожништва, ипак одрасли у окружењу хришћанске културе и од детињства упили хришћанске појмове и категорије, кроз сам језик, архитектуру, књижевност, сликарство и историју, тешко можемо у адекватној мери да осетимо сву грандиозну снагу јеванђелског текста. Да чујемо Благу Вест онако како су је чули први слушаоци и како ју је чуо свети Константин.
Први потпуни превод Новог завета на арапски језик објављен је тек 1860. године.15 Међутим, како сведочи Бесам Медани, савремени хришћански мисионар арап-ског порекла, "муслимани ретко имају прилике да чују Реч Божију на матерњем језику, а већина никада није видела Библију".!в Утолико је јачи утисак од непосредног дејства јеванђелског текста који се чује први пут. Сетимо се приче о преобраћењу једнога савременог Христовог исповедника из Египта - Малика, сина уваженога ученог шеика, школског инспектора за науку о исламу и ревносног члана организације "Браћа мусли-мани". То се такође догодило након што је Малик чуо од Хришћана јеванђелску причу о блудници којој је опроштено. Христово милосрђе и Његове речи пуне љубави дубоко су дирнуле душу младог муслимана и он је на све око себе почео да гледа у светлости тих речи.17 Нешто слично се догодило и са Константином.
Говорећи о преласку муслимана у Хришћанство, треба да имамо у виду да се такви људи срећу не само са социјалним него и, пре свега, са огромним психо-лошким тешкоћама. "Ако муслиман оставља своју стару веру, то није само велика срамота за сав његов род, него је то, у првом реду за њега самог - раскид са уобичаје-ним "ми" породице, за коју је везан свом својом душом. То је много дубљи и трајнији процес него што ми замишљамо, и код многих прозелита рађа искушење потпуне усамљености".18 Ономе ко је поверовао само искрена љубав према Христу и свеукрепљујућа благодат Господња могу помоћи да све то надвлада.
У житију се не говори директно о Константииовом раскиду са породицом након доношења одлуке да промени веру, али се он подразумева, а околности у којима је младић ухапшен указују да до раскида није дошло на његову иницијативу.
На примеру светог Константина види се колико је тешко било муслиману у Османској империји да прими св. Крштење. То је значило не само смртну казну за крштенога, него и велике невоље за онога који крштава.19 Због тога се хришћани из Смирне, без обзира на то што су познавали будућег св. Константина, нису усуђивали да га крсте, те га упућују на Атос.
Дошавши на Атос, будући мученик се обраћа обитељи св. Павла са молбом да га крсте. После саветовања, старци одбијају да то учине и шаљу га у Кавсокаливијски скит.
Скитски старци га, са своје стране, упућују у лавру св. Атанасија. Али ни у лаври, из страха од Турака, не смеју да крсте муслимана и шаљу га у Иверски манастир патријарху Григорију V, који је тамо пребивао у тиховању (доцније је и сам примио венац мучеништва). Дошавши код светитеља, младић му пада пред ноге и са сузама моли да га удостоји св. Тајне крштења. Међутим, ни патријарх не пристаје одмах. За Константина је то -морамо га разумети! - било равно шоку. Чинило се да је морао да искуси оно најневероватније: да буде одбачен од исламског света а да га хришћански свет не при-хвати... Текје искрено, горко ридање младића већ палог у очајање у последњи час дирнуло светитељево срце, и патријарх му наређује да се врати у Кавсокаливијски скит и да се припрема за крштење, које је кроз неколико дана сам обавио (!), преузимајући тиме на себе одго-ворност за све могуће последице.
Шта је свети Константин осетио после крштења? Шта осећа сваки човек који је одрастао и васпитан у мусли-манској култури и стекао истину Православља? Људима који су одрасли у претежно хришћанској култури тешко је да то разумеју. Већ поменути Ламин Санех овако је писао о својим осеВањима када се дефинитивно прео-братио из ислама у Хришћанство: "Тешко је речима исказати осећање потпуне слободе од парализујуће немоћи да се Бог умилостиви".20 А Господ је дух: а гдје је дух, ондје је слобода (2 Кор 3:17). Сва је прилика да је слично осећање свете и духовне слободе, у безмерном мору Божанске љубави које му се открило, осетио и будући мученик.
То море је било толико велико и безмерно да је све-томе, док је носио послушања у Кавсокаливијском скиту, више пута долазила на ум помисао да сопственом крвљу запечати своју љубав према Христу. Ипак, старац Гаврило, његов духовник, није му давао такав благослов, учећи да ће Господ Сам, ако Му тако буде угодно, једино Њему знаним путевима, испунити жељу Константинову.
Кроз неко време, по сопственој намери, измоливши од атонских стараца и патријарха благослов, свети Константин креће у Магнисију са циљем да своју сестру преобрати у Хришћанство. Узрок таквога духовног пори-ва Константиновог моћи ћемо да схватимо из животног примера већ поменутога савременог исповедника Малика. После св. Тајне крштења, запљуснут љубављу према целом свету, он је дирљивим речима, пуним одушевљења, писао родбини и жени о својој срећи што је постао хришћанин, о духовном препороду и љубави према Богу која досеже до жеље да умре за Њега, и о љубави према њима: "Ја сам увек волео све и свакога од вас. Али је сада - откако сам се потпуно, без остатка предао љубави према Христу - моја љубав према вама постала још дубља, још чистија, још нежнија. Не могу да искажем колико вас волим. Не могу да искажем своју срећу. Поделите моју радост из љубави према мени!"21
Очито је да је сличним осећањима био покретан и свети Константин... Ипак, није му било суђено да види сестру. На путу га у једној луци препознаје неки чиновник. Даље Константиново понашање представља здрав узорно-хришћански однос према мучеништву. Он не провоцира своје мучеништво и не подстиче мусли-мане на то, не желећи да тиме искушава Господа. Упитан да није случајно Турчин, Константин одговара:
"Не, тај човек је погрешио вероватно ме заменивши с неким другим, а ја сам - чисти хришћанин."
Одмах затим свети купује карту за најближи брод. И ево, ускаче у чамац, чамац се удаљује од обале, плови, већ готово сустиже брод... У тај час морнари добијају наређење да врате чамац и изруче Константина. Морнари се беспоговорно покоравају. Константина изводе пред агу (судију). Међу њима се развио овакав дијалог:
"Ко си ти, одакле долазиш и како се зовеш?"
"Издалека сам, путујем у Анадолију, исповедам хришћанску веру, а име ми је - Константин."
"А ако се нађе човек који ће те разобличити и доказа-ти да си Турчин?"
"Тешко да је тако нешто могуће, јер ја сам хришћанин."
У тај мах устаје агин чиновник, познаник Константиновог брата, и "разобличава" светога.
Тек тада Божији изабраник увиђа да му је Бог заиста приправио велики пут мучеништва за Христа и, препун храбрости, смело одговара:
"Да, истина је да сам био Турчин, али нисам дуго био у безаконој муслиманској вери, јер ме је Господ мој Исус Христос по Својој великој милости извео из таме и довео до истинске светлости, и ја сада одричем вашу веру са свим њеним обредима, јер она све своје следбенике води у вечну погибао."
Ове једноставне речи биле су у таквим условима изрицање пресуде самоме себи. Коначни прелазак мус-лимана у другу веру кажњаван је смртном казном. У случају таквог преласка он би аутоматски постајао мибох-идем, то јест лице које је свако имао право да убије.22 У зборницима ал-Бухаре и Муслима наводи се хадис који потиче од Ибн-Масуда, и који преноси следеће Мухамедове речи: "По закону, крв муслимана
(Н. Торнау. Принципи мусулиманского законодателвства. СПб., 1850; с. 470. То се, уосталом, односило само на лица мушког пола, док су жене биле осуђиване на казну доживотног затвора (тако је била кажњена света Аргира (30. април/12. мај)). Ако пак говоримо о реалном стању ствари, женама које су се преобратиле из ислама у Хришћанство смрт прети једнако као и мушкарцима. Тако нпр. Билкис Шејх као нешто сасвим уобичајено помиње случај једне па-кистанске девојке-муслиманке која се преобратила у Хришћанство. После неког времена, била је нађена мртва. Убио ју је рођени брат, желећи тиме да "спере љагу са породице" (Шеих Билкис, Шнаидер Ричард. Н осмелиласв назватв Его ОШцом. СПб., 1996 - с. 6). Међу нашим суграђанкама треба поменути монахињу Платониду која је живела у XIX веку и потицала из муслиманске породице, али се окренула Христу и одабрала равноангелски начин живота -монаштво. Њу су такође убили рођаци. У екатеринбуршкој Епархији Платониду поштују као свету, а на извору који је потекао на месту њених подвига до данас се догађају многа чудесна исцељења. Аналоган случај постоји у Бугарској са мученицом Хадиџом-Маријом, коју тамо изузетно поштују. Рођена у породици Бугара који су били исламизирани у неколико генерација, она се крстила и преко две године остала тајна хришћанка док њена фанати^а браћа нису дознала за то. Убили су је пред кућом на Велики пУгак, ујутро, и тело Христове мученице је неколико дана остало непогребено. Хадиџа-Марија је пострадала у XIX веку. (Тодоров Петко. "НовомЂчениците на бЂлгарскил роц"// Православно слово №. 5-6, 1997, с. 15).)
може бити проливена само у трима случајевима: прељу-ба, живот за живот, одрицање од религије и одлазак из заједнице".
Константина туку и затварају у тамницу, а судија у међувремену позива махсонисисијског пашу да пресуди у овој ствари. Паша предлаже мученику да се врати у ислам, обећавајући да ће га у том сл&
Паша предлаже мученику да се врати у ислам, обећавајући да ће га у том случају наградити великим богатством и почастима. Такав предлог никако није пашина лична иницијатива нити сведочанство његове нарочите дарежљивости зарад повратка "отпад-ника" у отачку веру. То је предвиђао шеријат. О таквој пракси говоре и муслимански извори. Све што је описано у житију дешавало се строго у складу са процесуалним системом који је поникао још на почетку Арапског кали-фата. Тако нпр. познати муслимански историчар ал-Кинди помиње случај који припада времену раних Фатимида: "Један хришћанин стар преко осамдесет година, који је у своје време прешао у ислам, поново је променио веру, а када му је понуђено да се преобрати у ислам, одбио је предлог. Кадија је о овом предмету известио калифа, он га је пак предао у руке шефа поли-ције, а последњи је послао кадију да одабере четворицу поротника, неопходних за његово преобраћање у ислам. Кадија треба да му обећа сто динара - ако се покаје, ако се, пак, буде противио, треба га погубити. Стари хришћанин је одбио, био је убијен а његово тело је бачено у Нил".23
Константин такође одбија да се врати у ислам и поно-во исповеда хришћанску веру. После тога га прво под-вргавају стандардним мучењима, тзв. фаланги (ударају га штаповима по петама), а затим, када ни то не доноси очекивани резултат, предају га џелату-добровољцу.
Подвргавање мучењима, као и обећавање награде, иако споља различити, слични су по томе што ни једно ни друго није последица личних склоности или пашине пристраности - то је такође прописивао закон. Чак и Абу Јусуф, аутор прве књиге из муслиманског права, која је за све постала хрестоматија, иако, у целини гледано, одриче могућност било каквог притиска на осумњиченога (укључујући и мучења), у случају прелас-ка муслимана у неку другу религију сматра мучења неопходнима ако на окривљенога не утичу ни обећања ни претње.21
Међутим, то што се паша није задовољио стандард-ним телесним казнама, него је предао Константина у руке "специјалисте" за мучења хришћана - представља чин његове личне свирепе воље. Као пример другачијега односа судије у оквиру истог законодавства може послужити мучеништво светога Георгија Милитинског (2/15. фебруар). И тамо је судија био приморан да осуди на смрт старца који се вратио хришћанској вери, али је то ипак учинио без очите жеље и употребе мучења, са сажаљењем. Често су судије које нису желеле да на себе приме крв хришћана проглашавале лудима мусли-мане који су им долазили и говорили о свом преобраћењу у Хришћанство, и на основу тога су их осуђивале на изгнанство (нпр. тако су судије први пут поступиле у случају преподобномученика Кипријана Новог (5/18. јули)). Чак се дешавало да су, не саглашавајући се са смртном казном коју би изрицао паша, судије тајно ослобађале заточене хришћане.
Онакве пак "ревнитеље" као што је био паша коме је допао Константин, Божија казна је, с времена на време, сустизала још за земаљског живота. Тако нпр. Михајло Сиријац наводи да је један такав "ревнитегв" из IX века, који је био одвећ усрдан у наношењу бола хришћанима преобраћеним из ислама, на крају крајева, по одлуци самог кадије, бачен у тамницу и убијен.26 "Од паша-тирана у једнакој мери су страдали и хришћани и мусли-мани"26, зато нису ретки случајеви када су на инсисти-рање самих муслимана овога или онога пашу пре или касније смењивали са дужности.
Дакле, Константина су предали џелату-садисти. Чудна је фигура тог човека. Он се среће као џелат-добровољац и у житијима других мученика, на пример, мученика Луке Новог. Код оних који, услед унутарњег несклада са савешћу, уништавају добро у себи, природ-но се појављује страсна жеља да униште добро у други-ма, и неизбежно, тежња да уништавају саме носиоце добра. Тако да морални лик таквог човека индиректно потврђује праведност оних које је мучио. Немогуће је читати без унутрашње грожње описе мучења којима је био подвргнут Константин. Али и на таквим мукама он је остао чврст у вери. И када су га измученог, изнемоглог и унакаженог, окованог у ланце довели пред пашу и упи-тали:
"Хоћеш ли нам сада рећи какве си вере?",
мученик је одговорио:
"Одвежите ми руке и видећете ко сам."
Када су га одвезали, свети се прекрстио и ускликнуо:
"Ево ко сам!" У овом снажном, експресивном поступку изражена је сва снага несаломиве воље мученика и сав жар огња саможртвене љубави према Христу.
После оваквог иступа, светога подвргавају бичевању, окивају у ланце и бацају у тамницу. У том тренутку се, како каже житије, за њега узносе молитве у свим помес-ним црквама Божијим.
Константинов предмет је био толико одговоран да се кидонијски градоначелник не усуђује да сам о њему донесе пресуду, него шаље мученика у Истанбул.
Тамо се он неко време налази у заробљеништву, а затим - поново ударци по петама, муке, заточење у там-ницу. У тамници га посећује свештеник, који, видећи пред собом тако младога исповедника и "плашеВи се неизвесности краја", како вели житије, каже светоме:
"Константине, добро је исповедати име Исуса Христа, али су турске муке ужасне. Размисли, ако те плаше мучења Турака, ми ћемо те уз Божију помоЋ изручити одавде."
"Шта то говориш, духовни оче?", са чуђењем одговара свети, "погледај моје тело."
И с тим речима он обнажује своје ране, од чијег је изгледа духовник уздрхтао и задивио се подвигу младог страдалника.
"Пази, оче!", каже му строго мученик, "немојте мисли-ти да ћете ме златом и поклонима откупити на слободу. Нека вас Бог сачува од тога. Кроз неколико дана ја ћу свршити свој подвиг, као што ми је казала Пресвета Богородица."
Тако и би. Сутрадан је поново позван да стане пред судију и, као упоран у свом "отпадништву", осуђен је на смрт вешањем. Пресуда је извршена 2. јуна 1819. године, четрдесет дана након његовога првог хапшења.
Вешање је тип смртне казне (катл), који се обично примењивао за преступнике осуђене за злочине типа худуд ("повреда Алаховог права"), као што су мужелоштво, инцест и одступање од вере. Прељуба је повлачила за собом казну типа реџм - убијање камењем. Убиство с предумишљајем (злочин типа кисас - "повреда права приватних лица") могло је повући право крвне освете или смртну казну извршену на исти начин као што је био убијен пострадали. То што су муслимани као казну за хришћанске мученике изабрали управо вешање, требало је, вероватно, да их у њиховим очима што више понизи и осрамоти."
"Како би ревнитељи избегли подвиге светога мученика и како пример Константиновог преобраћења у хришћанску веру не би утицао на друге, и како се хришВани не би хвалили да имају свете мошти мученика преобраћеног из мухамеданства, Турци никоме нису дозволили да узме његово тело, сматрајући срамотом за себе да хришћанска Црква поштује њиховога некадашњег истоверца, те су га тајно сахранили на мус-лиманском гробљу."
Дошавши у Истанбул, монах упућен из Кавсокали-вијског скита да прикупља сведочанства о подвигу све-тога у Кидонији, није могао да нађе место на коме је пресветли мученик сахрањен, али је ипак успео да откупи део одеће у којој је био погубљен. С њом се и вра-тио на Атос, где се доцније догодило неколико чудесних исцељења од дотицања те одеће...
Свети мучениче Константине, моли Бога за нас!
Има још много примера о преласку из ислама у ИСТИНУ ПРАВОСЛАВЉА.
Неки од Светитеља су:
1.Св. Ахмед Калфа(Турчин, Цариград)
2.Св. Омир(Турчин, Цариград)
3.Св. Абу Тбилиски(Арапин, Багдад-Тбилиси после)8. Век
4.Св. Варвар(Арапин,?)8. Век
5.Св.Антоније-Равах Дамаски(Арапин, Дамаск)
6.Св.Аврамије Бугарски(Бугарин, Поволшка)
Константин такође одбија да се врати у ислам и поно-во исповеда хришћанску веру. После тога га прво под-вргавају стандардним мучењима, тзв. фаланги (ударају га штаповима по петама), а затим, када ни то не доноси очекивани резултат, предају га џелату-добровољцу.
Подвргавање мучењима, као и обећавање награде, иако споља различити, слични су по томе што ни једно ни друго није последица личних склоности или пашине пристраности - то је такође прописивао закон. Чак и Абу Јусуф, аутор прве књиге из муслиманског права, која је за све постала хрестоматија, иако, у целини гледано, одриче могућност било каквог притиска на осумњиченога (укључујући и мучења), у случају прелас-ка муслимана у неку другу религију сматра мучења неопходнима ако на окривљенога не утичу ни обећања ни претње.21
Међутим, то што се паша није задовољио стандард-ним телесним казнама, него је предао Константина у руке "специјалисте" за мучења хришћана - представља чин његове личне свирепе воље. Као пример другачијега односа судије у оквиру истог законодавства може послужити мучеништво светога Георгија Милитинског (2/15. фебруар). И тамо је судија био приморан да осуди на смрт старца који се вратио хришћанској вери, али је то ипак учинио без очите жеље и употребе мучења, са сажаљењем. Често су судије које нису желеле да на себе приме крв хришћана проглашавале лудима мусли-мане који су им долазили и говорили о свом преобраћењу у Хришћанство, и на основу тога су их осуђивале на изгнанство (нпр. тако су судије први пут поступиле у случају преподобномученика Кипријана Новог (5/18. јули)). Чак се дешавало да су, не саглашавајући се са смртном казном коју би изрицао паша, судије тајно ослобађале заточене хришћане.
Онакве пак "ревнитеље" као што је био паша коме је допао Константин, Божија казна је, с времена на време, сустизала још за земаљског живота. Тако нпр. Михајло Сиријац наводи да је један такав "ревнитегв" из IX века, који је био одвећ усрдан у наношењу бола хришћанима преобраћеним из ислама, на крају крајева, по одлуци самог кадије, бачен у тамницу и убијен.26 "Од паша-тирана у једнакој мери су страдали и хришћани и мусли-мани"26, зато нису ретки случајеви када су на инсисти-рање самих муслимана овога или онога пашу пре или касније смењивали са дужности.
Дакле, Константина су предали џелату-садисти. Чудна је фигура тог човека. Он се среће као џелат-добровољац и у житијима других мученика, на пример, мученика Луке Новог. Код оних који, услед унутарњег несклада са савешћу, уништавају добро у себи, природ-но се појављује страсна жеља да униште добро у други-ма, и неизбежно, тежња да уништавају саме носиоце добра. Тако да морални лик таквог човека индиректно потврђује праведност оних које је мучио. Немогуће је читати без унутрашње грожње описе мучења којима је био подвргнут Константин. Али и на таквим мукама он је остао чврст у вери. И када су га измученог, изнемоглог и унакаженог, окованог у ланце довели пред пашу и упи-тали:
"Хоћеш ли нам сада рећи какве си вере?",
мученик је одговорио:
"Одвежите ми руке и видећете ко сам."
Када су га одвезали, свети се прекрстио и ускликнуо:
"Ево ко сам!" У овом снажном, експресивном поступку изражена је сва снага несаломиве воље мученика и сав жар огња саможртвене љубави према Христу.
После оваквог иступа, светога подвргавају бичевању, окивају у ланце и бацају у тамницу. У том тренутку се, како каже житије, за њега узносе молитве у свим помес-ним црквама Божијим.
Константинов предмет је био толико одговоран да се кидонијски градоначелник не усуђује да сам о њему донесе пресуду, него шаље мученика у Истанбул.
Тамо се он неко време налази у заробљеништву, а затим - поново ударци по петама, муке, заточење у там-ницу. У тамници га посећује свештеник, који, видећи пред собом тако младога исповедника и "плашеВи се неизвесности краја", како вели житије, каже светоме:
"Константине, добро је исповедати име Исуса Христа, али су турске муке ужасне. Размисли, ако те плаше мучења Турака, ми ћемо те уз Божију помоЋ изручити одавде."
"Шта то говориш, духовни оче?", са чуђењем одговара свети, "погледај моје тело."
И с тим речима он обнажује своје ране, од чијег је изгледа духовник уздрхтао и задивио се подвигу младог страдалника.
"Пази, оче!", каже му строго мученик, "немојте мисли-ти да ћете ме златом и поклонима откупити на слободу. Нека вас Бог сачува од тога. Кроз неколико дана ја ћу свршити свој подвиг, као што ми је казала Пресвета Богородица."
Тако и би. Сутрадан је поново позван да стане пред судију и, као упоран у свом "отпадништву", осуђен је на смрт вешањем. Пресуда је извршена 2. јуна 1819. године, четрдесет дана након његовога првог хапшења.
Вешање је тип смртне казне (катл), који се обично примењивао за преступнике осуђене за злочине типа худуд ("повреда Алаховог права"), као што су мужелоштво, инцест и одступање од вере. Прељуба је повлачила за собом казну типа реџм - убијање камењем. Убиство с предумишљајем (злочин типа кисас - "повреда права приватних лица") могло је повући право крвне освете или смртну казну извршену на исти начин као што је био убијен пострадали. То што су муслимани као казну за хришћанске мученике изабрали управо вешање, требало је, вероватно, да их у њиховим очима што више понизи и осрамоти."
"Како би ревнитељи избегли подвиге светога мученика и како пример Константиновог преобраћења у хришћанску веру не би утицао на друге, и како се хришВани не би хвалили да имају свете мошти мученика преобраћеног из мухамеданства, Турци никоме нису дозволили да узме његово тело, сматрајући срамотом за себе да хришћанска Црква поштује њиховога некадашњег истоверца, те су га тајно сахранили на мус-лиманском гробљу."
Дошавши у Истанбул, монах упућен из Кавсокали-вијског скита да прикупља сведочанства о подвигу све-тога у Кидонији, није могао да нађе место на коме је пресветли мученик сахрањен, али је ипак успео да откупи део одеће у којој је био погубљен. С њом се и вра-тио на Атос, где се доцније догодило неколико чудесних исцељења од дотицања те одеће...
Свети мучениче Константине, моли Бога за нас!
Има још много примера о преласку из ислама у ИСТИНУ ПРАВОСЛАВЉА.
Неки од Светитеља су:
1.Св. Ахмед Калфа(Турчин, Цариград)
2.Св. Омир(Турчин, Цариград)
3.Св. Абу Тбилиски(Арапин, Багдад-Тбилиси после)8. Век
4.Св. Варвар(Арапин,?)8. Век
5.Св.Антоније-Равах Дамаски(Арапин, Дамаск)
6.Св.Аврамије Бугарски(Бугарин, Поволшка)
како је на "оном " свету
чудесно сновиђење искушенице текле
свети авва јустин ћелијски
текла је била искушеница
тихвинског ваведењског манастира а виђење је имала петог децембра 1902. год.
петог децембра 1902. године, после светог причешћа текла, искушеница тихвинског ваведењског манастира, у новгородској губернији, у русији, спавала је двадесет и по сати, од пола десет пре подне до шест сати изјутра следећег дана. дошавши из цркве после свете литургије у келију, она осети неку слабост и спопаде је необичан дремеж, и она једва скиде једну чарапу, и тако заспа. но, чим заспа, она се поче трзати и страшно јечати; сузе су јој текле из очију; притом се силно тресла, као од неког опасног страха; с времена на време она је обамирала, те се једва примећивало да дише, а по лицу јој је избијао зној. многе монахиње дођоше да је обиђу, и све оне мишљаху да она неће доживети сутрашњи дан. у 11 сати ноћу би позван лекар; он нађе да је код ње пулс нормалан, али је не могаде пробудити; покушавао је да јој отвори очне капке, али се капци нису дали отворити; уста јој је такође немогуће било отворити; стављао јој је онишадорен алкохол под нос; али се она није дала пробудити. онда је тако оставише, док се сама не пробуди. од три сата по подне до шест она се осмехивла; по каткад се трзала, али се видело да је то не од страха већ од радости. у току та три сата она је трипут громко узвикнула: „господе!" и притом се смешкала. затим је пружила руке као да хоће нешто да дохвати, и громко је рекла: „о, царице небеска!" после тога она је опет лежала мирно, и непрестано се осмехивала. онда је још једном рекла гласно: „господе!" — и пробудила се.
ова искушеница текла живи у манастиру 17 година; скоро је неписмена; једва чита псалтир; читаве дане проводи на манастирским послушањима; живи веома побожно; ревносна је на раду; кротка је и скромна; једном речју: живи у страху божјем. сада јој је 33 године. неколико година је провела поред болесне старице и служила јој усрдно и без роптања. о уделу праведника и грешника у ономе свету она је мало знала.
пошто се пробуди из другога сна, искушеница текла стаде казивати ово што следи:
„када заспах, ја видим к мени иде моја рођена сестра пелагија, која је пре тринаест година умрла од јектике као девојка у својих деветнаест година. сва је обучена у бело; а на глави јој венац; и она ми са осмехом рече: хајде са мном. — и ја пођох с њом. ишле смо пољем право, и стигосмо до једног страховито мрачног места, где и с једне и с друге стране беху провалије. у једну од тих провалија падаху монаси, а у другој излажаху. утом моје сестре нестаде, а к мени прођоше два светла дивна младића, каквих на земљи нема, и они ми рекоше: хајдемо! — и ја их онда упитах: зашто ови монаси падају у провалију? младићи ми одговорише: због лењог живљења свог у манастиру. они падају и устају опет, јер нема сада на земљи наставника и руководитеља, и спасаваће се само патњама и невољама.
„тада једног од ових младића нестаде, а други остаде са мном и рече ми: пази и крсти се! и хајде са мном напред! — и он ме чврсто узе за руку, и ми кренусмо. место је било мрачно, тесно; он је ишао врло брзо, те сам с муком хитала за њим. одједном се појавише страшила, демони: у рукама им беше велика хартија, сва исписана крупним словима; они ми ту хартију принесоше к очима, и ја угледах на њој све своје грехе, записане од младости. у том тренутку појави се други младић; он имађаше крила, и ја по томе познах да је то мој анђео чувар. он строгим гласом рече демонима: не смете данас плашити ову душу; она је причесница, и не излазите нам пред очи. — тада је угледах: хартија она постаде потпуно чиста, сви греси моји бише избрисани; и страшила оних нестаде.
после тога ја с првим младићем пођох напред, а ангела чувара мог нестаде. пут беше врло тесан, и ја сам с великом муком једва ишла за својим путовођом по лествици у мраку; страшила су се појављивала, али ме нису дарнула. тако с младићем стигосмо пред три огромне пећи. око њих су врвила страшила са кукама и вилама; у пећима су на решеткама би-ла као дрва која су горела, а страшила су извлачила из пећи као неке главње и секли их секиром, и одједанпут се свака од тих главњи претварала у човека, и човек се са језивим урликом поново бацао у пећ. гледајући то, ја се страховито уплаших, јер се побојах да и сама не упаднем тамо; но младић се осмехну и рече ми: крсти се! и хајдмо даље!
„када се одмакосмо, ја упитах младића: зашто су ти људи вргнути у оне страшне пећи? — младић ми одговори: у те пећи западају они хришћани који су само по имену били хришћани, а чинили су недолична дела, нису држали празнике, говорили су рђаве речи, пировали су од ранога јутра. — мени пак младић рече: стражи и крсти се! — и ми кренусмо даље. а када стигосмо до једног врло мрачног места, ја угледах две дугачке лествице и на њима веома много демона; с једне стране тих лествица беше провалија а с друге огроман казан, пун кипеће смоле; у тај казан бацише човека који је силно јечао, а около казана бејаше много народа. ја упитах младића: за што ове људе бацају у казан? — он ми одговори: за зло и за гордост; за клевету и осуђивање.
„идући даље тим истим тесним путем ми дођосмо до зграде која не имађаше крова. из ње се разлегала силна вика и писак. када уђошмо у зграду, ја угледах мноштво људи. неки од њих беху одевени врло бедно; други потпуно голи сеђаху окренути један другоме леђима, као да не виде један другога. одједном се та зграда заљуља и заклокота. ја упитих младића: откуда то? — младић одговори: отуда што је амо стигла грешна душа. — а на моје питање, због чега ти људи седе и не виде један другога, младић одговори: ти су људи живели на земљи немарно, није се говорило о њима ни рђаво ни добро, и сада се за њих не врше помени; вршењем пак помена, они би могли бити искупљени, али нема ко да врши помене за њих.
„изишавши из ове зграде, ми опет иђасмо неким уским путем, и ја још издалека чух хуку и писак. а када стигосмо опет до једне грађевине, ја видех у њој врло много народа: сви су седели дубоко погнуте главе. ту ме мој путовођа младић остави. ја се веома уплаших угледавши страшилне демоне који ме почеше плашити; својим дугачким рукама они су хтели да ме шчепају и баце на теразије које стајаху усред грађевине и на којим мераху добра и рђава дела. сва преплашена, ја свим бићем стадох дрхтати; утом се појави мој ангео чувар носећи моју марамицу коју ја некада дадох просјаку, баци марамицу на теразије и она превагну сва моја рђава дела. ја се обрадовах, и изађох из те грађевине. а ангела чувара опет нестаде. но утом наиђе мој путовођа младић.
„и ми кренусмо даље. но младић иђаше тако брзо, да ја не бејах у стању да га пратим, и почех малаксавати. а он ме бодраше говорећи: крсти се и буди бодра! — ја се стадох крстити, и би ми лакше. ми опет наиђосмо на зграду, око које бејаше смрад и писак. у тој згради ја угледах жену: седела је на средини, хаљина јој сва умрљана крвљу; око главе јој се као венац савила змија шарка; по глави јој гамиже мноштво разноврсних црва; око врата јој се такође обавила змија, чељушћу се својом упила у њене усне а репом је бије по ушима; друга огромна змија увила јој се око ногу, а чељушћу се упила у њене груди. та жена ме руком својом зваше к себи и мољаше да јој помогнем. близу ње беше завезан као ован, али са човечијим лицем. мене спопаде страшна мука, и ја молих мога путовођу: зашто је та жена у таквим мукама ту? — он ми одговори: то је блудница; она се на земљи сва предала страстима, а овде добија уздарје за дела своја.
чудесно сновиђење искушенице текле
свети авва јустин ћелијски
текла је била искушеница
тихвинског ваведењског манастира а виђење је имала петог децембра 1902. год.
петог децембра 1902. године, после светог причешћа текла, искушеница тихвинског ваведењског манастира, у новгородској губернији, у русији, спавала је двадесет и по сати, од пола десет пре подне до шест сати изјутра следећег дана. дошавши из цркве после свете литургије у келију, она осети неку слабост и спопаде је необичан дремеж, и она једва скиде једну чарапу, и тако заспа. но, чим заспа, она се поче трзати и страшно јечати; сузе су јој текле из очију; притом се силно тресла, као од неког опасног страха; с времена на време она је обамирала, те се једва примећивало да дише, а по лицу јој је избијао зној. многе монахиње дођоше да је обиђу, и све оне мишљаху да она неће доживети сутрашњи дан. у 11 сати ноћу би позван лекар; он нађе да је код ње пулс нормалан, али је не могаде пробудити; покушавао је да јој отвори очне капке, али се капци нису дали отворити; уста јој је такође немогуће било отворити; стављао јој је онишадорен алкохол под нос; али се она није дала пробудити. онда је тако оставише, док се сама не пробуди. од три сата по подне до шест она се осмехивла; по каткад се трзала, али се видело да је то не од страха већ од радости. у току та три сата она је трипут громко узвикнула: „господе!" и притом се смешкала. затим је пружила руке као да хоће нешто да дохвати, и громко је рекла: „о, царице небеска!" после тога она је опет лежала мирно, и непрестано се осмехивала. онда је још једном рекла гласно: „господе!" — и пробудила се.
ова искушеница текла живи у манастиру 17 година; скоро је неписмена; једва чита псалтир; читаве дане проводи на манастирским послушањима; живи веома побожно; ревносна је на раду; кротка је и скромна; једном речју: живи у страху божјем. сада јој је 33 године. неколико година је провела поред болесне старице и служила јој усрдно и без роптања. о уделу праведника и грешника у ономе свету она је мало знала.
пошто се пробуди из другога сна, искушеница текла стаде казивати ово што следи:
„када заспах, ја видим к мени иде моја рођена сестра пелагија, која је пре тринаест година умрла од јектике као девојка у својих деветнаест година. сва је обучена у бело; а на глави јој венац; и она ми са осмехом рече: хајде са мном. — и ја пођох с њом. ишле смо пољем право, и стигосмо до једног страховито мрачног места, где и с једне и с друге стране беху провалије. у једну од тих провалија падаху монаси, а у другој излажаху. утом моје сестре нестаде, а к мени прођоше два светла дивна младића, каквих на земљи нема, и они ми рекоше: хајдемо! — и ја их онда упитах: зашто ови монаси падају у провалију? младићи ми одговорише: због лењог живљења свог у манастиру. они падају и устају опет, јер нема сада на земљи наставника и руководитеља, и спасаваће се само патњама и невољама.
„тада једног од ових младића нестаде, а други остаде са мном и рече ми: пази и крсти се! и хајде са мном напред! — и он ме чврсто узе за руку, и ми кренусмо. место је било мрачно, тесно; он је ишао врло брзо, те сам с муком хитала за њим. одједном се појавише страшила, демони: у рукама им беше велика хартија, сва исписана крупним словима; они ми ту хартију принесоше к очима, и ја угледах на њој све своје грехе, записане од младости. у том тренутку појави се други младић; он имађаше крила, и ја по томе познах да је то мој анђео чувар. он строгим гласом рече демонима: не смете данас плашити ову душу; она је причесница, и не излазите нам пред очи. — тада је угледах: хартија она постаде потпуно чиста, сви греси моји бише избрисани; и страшила оних нестаде.
после тога ја с првим младићем пођох напред, а ангела чувара мог нестаде. пут беше врло тесан, и ја сам с великом муком једва ишла за својим путовођом по лествици у мраку; страшила су се појављивала, али ме нису дарнула. тако с младићем стигосмо пред три огромне пећи. око њих су врвила страшила са кукама и вилама; у пећима су на решеткама би-ла као дрва која су горела, а страшила су извлачила из пећи као неке главње и секли их секиром, и одједанпут се свака од тих главњи претварала у човека, и човек се са језивим урликом поново бацао у пећ. гледајући то, ја се страховито уплаших, јер се побојах да и сама не упаднем тамо; но младић се осмехну и рече ми: крсти се! и хајдмо даље!
„када се одмакосмо, ја упитах младића: зашто су ти људи вргнути у оне страшне пећи? — младић ми одговори: у те пећи западају они хришћани који су само по имену били хришћани, а чинили су недолична дела, нису држали празнике, говорили су рђаве речи, пировали су од ранога јутра. — мени пак младић рече: стражи и крсти се! — и ми кренусмо даље. а када стигосмо до једног врло мрачног места, ја угледах две дугачке лествице и на њима веома много демона; с једне стране тих лествица беше провалија а с друге огроман казан, пун кипеће смоле; у тај казан бацише човека који је силно јечао, а около казана бејаше много народа. ја упитах младића: за што ове људе бацају у казан? — он ми одговори: за зло и за гордост; за клевету и осуђивање.
„идући даље тим истим тесним путем ми дођосмо до зграде која не имађаше крова. из ње се разлегала силна вика и писак. када уђошмо у зграду, ја угледах мноштво људи. неки од њих беху одевени врло бедно; други потпуно голи сеђаху окренути један другоме леђима, као да не виде један другога. одједном се та зграда заљуља и заклокота. ја упитих младића: откуда то? — младић одговори: отуда што је амо стигла грешна душа. — а на моје питање, због чега ти људи седе и не виде један другога, младић одговори: ти су људи живели на земљи немарно, није се говорило о њима ни рђаво ни добро, и сада се за њих не врше помени; вршењем пак помена, они би могли бити искупљени, али нема ко да врши помене за њих.
„изишавши из ове зграде, ми опет иђасмо неким уским путем, и ја још издалека чух хуку и писак. а када стигосмо опет до једне грађевине, ја видех у њој врло много народа: сви су седели дубоко погнуте главе. ту ме мој путовођа младић остави. ја се веома уплаших угледавши страшилне демоне који ме почеше плашити; својим дугачким рукама они су хтели да ме шчепају и баце на теразије које стајаху усред грађевине и на којим мераху добра и рђава дела. сва преплашена, ја свим бићем стадох дрхтати; утом се појави мој ангео чувар носећи моју марамицу коју ја некада дадох просјаку, баци марамицу на теразије и она превагну сва моја рђава дела. ја се обрадовах, и изађох из те грађевине. а ангела чувара опет нестаде. но утом наиђе мој путовођа младић.
„и ми кренусмо даље. но младић иђаше тако брзо, да ја не бејах у стању да га пратим, и почех малаксавати. а он ме бодраше говорећи: крсти се и буди бодра! — ја се стадох крстити, и би ми лакше. ми опет наиђосмо на зграду, око које бејаше смрад и писак. у тој згради ја угледах жену: седела је на средини, хаљина јој сва умрљана крвљу; око главе јој се као венац савила змија шарка; по глави јој гамиже мноштво разноврсних црва; око врата јој се такође обавила змија, чељушћу се својом упила у њене усне а репом је бије по ушима; друга огромна змија увила јој се око ногу, а чељушћу се упила у њене груди. та жена ме руком својом зваше к себи и мољаше да јој помогнем. близу ње беше завезан као ован, али са човечијим лицем. мене спопаде страшна мука, и ја молих мога путовођу: зашто је та жена у таквим мукама ту? — он ми одговори: то је блудница; она се на земљи сва предала страстима, а овде добија уздарје за дела своја.
Русија - православље
22-01-2008 09:21:11
НАЈДУЖА ЛИТИЈА НА СВИЈЕТУ СТИГЛА У НОВОСИБИРСК
НОВОСИБИРСК, 22. ЈАНУАРА /СРНА/ - Учесници најдуже литије на свијету, посвећене уједињењу Руске православне цркве, прешли су за осам мјесеци више од 6 000 километара.
У литији је 23 вјерника, који се крећу из Владивостока и Јакутска ка Москви, јавио је Радио ''Светигора''.
Литија је за Божић била у Кемерову, док је на Крстовдан, 18. јануара, стигла је у Новосибирск.
Један од учесника навео је да мразеви не ометају кретање, да се нико од учесника није разболио, а када је литија улазила у Новосибирск, на небу су се појавили сунце и велика дуга.
Дио пута крстоходци прелазе транспортом, а у близини насељених мјеста, по градовима и селима иду пјешке, носећи иконе и барјаке.
Они кроз цијелу Русију носе многобројне светиње, које су им стигле из Свете Горе, Јерусалима, Кипра и Русије - чудотворне иконе, крстови-моштаници, ковчези с моштима.
Литија је кренула по благослову патријарха московског и све Русије Алексија Другог, а у оквиру Међународног духовно-просвјетитељског програма "Под звијездом Богородице".
У оквиру тог програма планирано је осам литија, које симболизују луче "звијезде Богородице".
Ове литије, које се крећу из шест руских градова Владивостока, Јакутска, Барнаула, Архангелска, Ростова на Дону, Санкт Петербурга и из два центра васељенског православља Јерусалима и Атоса, у јуну ће се срести у Москви.
Литија из Владивостока кренула је 20. маја прошле године, а 14. августа у граду Сковородино, Амурске области, ова литија се срела са литијом из Јакутска.
У марту крећу литије са Атоса, из Јерусалима и Барнаула, у априлу из Архангелска и Ростова на Дону, а у мају из Санкт Петербурга. /крај/тб/дп
22-01-2008 09:21:11
НАЈДУЖА ЛИТИЈА НА СВИЈЕТУ СТИГЛА У НОВОСИБИРСК
НОВОСИБИРСК, 22. ЈАНУАРА /СРНА/ - Учесници најдуже литије на свијету, посвећене уједињењу Руске православне цркве, прешли су за осам мјесеци више од 6 000 километара.
У литији је 23 вјерника, који се крећу из Владивостока и Јакутска ка Москви, јавио је Радио ''Светигора''.
Литија је за Божић била у Кемерову, док је на Крстовдан, 18. јануара, стигла је у Новосибирск.
Један од учесника навео је да мразеви не ометају кретање, да се нико од учесника није разболио, а када је литија улазила у Новосибирск, на небу су се појавили сунце и велика дуга.
Дио пута крстоходци прелазе транспортом, а у близини насељених мјеста, по градовима и селима иду пјешке, носећи иконе и барјаке.
Они кроз цијелу Русију носе многобројне светиње, које су им стигле из Свете Горе, Јерусалима, Кипра и Русије - чудотворне иконе, крстови-моштаници, ковчези с моштима.
Литија је кренула по благослову патријарха московског и све Русије Алексија Другог, а у оквиру Међународног духовно-просвјетитељског програма "Под звијездом Богородице".
У оквиру тог програма планирано је осам литија, које симболизују луче "звијезде Богородице".
Ове литије, које се крећу из шест руских градова Владивостока, Јакутска, Барнаула, Архангелска, Ростова на Дону, Санкт Петербурга и из два центра васељенског православља Јерусалима и Атоса, у јуну ће се срести у Москви.
Литија из Владивостока кренула је 20. маја прошле године, а 14. августа у граду Сковородино, Амурске области, ова литија се срела са литијом из Јакутска.
У марту крећу литије са Атоса, из Јерусалима и Барнаула, у априлу из Архангелска и Ростова на Дону, а у мају из Санкт Петербурга. /крај/тб/дп
„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, ako se domognu vlasti, kvare vlast“ - George Bernard Shaw
Papina lekcija srpskoj crkvi
Papa Benedikt XVI osudio pedofiliju u američkoj katoličkoj crkvi
blic.co.yu
Autor: S. Tuvić | 20.04.2008 - 00:02
Hrabrost Pape Benedikta XVI, koji je tokom posete SAD-u otvoreno govorio o problemu pedofilije unutar katoličke crkve, trebalo bi da bude opomena i našoj pravoslavnoj crkvi da se s ovim problemom mora suočiti jer on udara same temelje crkvenog ustrojstva - kaže za „Blic nedelje“ Mirko Đorđević, sociolog religije.
- Pojava pedofilije i raznih drugih nakaznosti nije strana ni u našoj pravoslavnoj crkvi, ali se o tome uglavnom ćuti. U tom prećutkivanju učestvuje i država. Napravljene su fatalne greške kada su u pitanju slučajevi monaha Ilariona iz manastira Hopovo i vladike Pahomija. Naša crkva nije imala hrabrosti da o tome javno progovori, kao ni da sazove duhovni sud. Zatajilo je i državno pravosuđe pod pritiskom sekularne moći političkih partija u državi. Pravobranilaštvo nije do kraja dovelo nijedan proces, tako da oslobađajuća presuda za vranjskog vladiku Pahomija nije umirila crkvenu i laičku javnost, jer se to vidi po tome što je ministar pravde celu stvar vratio na početak - dodaje Đorđević.
Đorđević kaže da ova pojava kod nas nije masovna kao u katoličkoj crkvi, ali ni da slučajevi koji su dospeli u javnost nisu jedini.
- Bilo masovno ili ne, srpska pravoslavna crkva mora s problemom da se suoči. Onaj ko prihvati da služi crkvi, mora da prihvati disciplinu najvišega reda jer ovakve pojave ruše temelje crkve kao institucije. Prema tome, ove kritike pape Benedikta trebalo bi da budu opomena i nama pravoslavnima. Našoj braći rimokatolicima moramo odati priznanje što se u tom pogledu otvoreniji i hrabrije suočavaju s naopakim pojavama koje ruše crkvu - kaže Đorđević, i dodaje da pedofilija nije jedina negativna pojava unutar naše crkve, što potvrđuje nedavno hapšenje kaluđera zbog droge.
U Evropi je zbog pedofilije raščinjeno na stotine i stotine sveštenika, dok kod nas nije poznat nijedan slučaj. Prema rečima Đorđevića, to prećutkivanje može da donese, odnosno već donosi našoj crkvi ogromnu štetu i što se duže bude ćutalo, biće sve gore.
Kulturolog Ratko Božović kaže da je veoma važno za katoličku crkvu što se sa najvišeg mesta - Svete stolice, govori o problemu pedofilije.
- Tako kritičkim odnosom se crkva brani. Razumno i umno se odnose prema grehovima iz svojih redova, jer nije sveštenik svet po principu Boga. Ovo je dobar primer kako treba govoriti o problemu u svim sferama. Jer ako crkva ne brani svetost i sveto, onda ko će da ga brani? - dodaje Božović.
Bludničenje Ilariona
Arhimandrit Ilarion, starešina manastira Hopovo, optužen je za bludne radnje nad maloletnicima. Plaćao je deci da ga dodiruju i onanisao pred njima. Smenjen je sa mesta starešine manastira, a protiv njega je pokrenut postupak pred sudom za zlostavljanje deset mališana.
Osuđen je na godinu dana zatvora 2006. godine, ali je tu presudu poništio Vrhovni sud. Novi postupak nije vođen jer je slučaj zastareo.
Slučaj „Pahomije“
Vladika Pahomije našao se pred sudom zbog bludnih radnji nad četvoricom dečaka koji su bili učenici Bogoslovske škole. Slučaj je vođen u vranjskom i niškom sudu. Postupak je odugovlačen, sve do zastarevanja slučaja. Vrhovni sud je čak priznao da je u procesu protiv vladike Pahomija bilo ozbiljnih propusta u radu. Pahomije je i dalje vladika vranjski.
Papa Benedikt XVI osudio pedofiliju u američkoj katoličkoj crkvi
blic.co.yu
Autor: S. Tuvić | 20.04.2008 - 00:02
Hrabrost Pape Benedikta XVI, koji je tokom posete SAD-u otvoreno govorio o problemu pedofilije unutar katoličke crkve, trebalo bi da bude opomena i našoj pravoslavnoj crkvi da se s ovim problemom mora suočiti jer on udara same temelje crkvenog ustrojstva - kaže za „Blic nedelje“ Mirko Đorđević, sociolog religije.
- Pojava pedofilije i raznih drugih nakaznosti nije strana ni u našoj pravoslavnoj crkvi, ali se o tome uglavnom ćuti. U tom prećutkivanju učestvuje i država. Napravljene su fatalne greške kada su u pitanju slučajevi monaha Ilariona iz manastira Hopovo i vladike Pahomija. Naša crkva nije imala hrabrosti da o tome javno progovori, kao ni da sazove duhovni sud. Zatajilo je i državno pravosuđe pod pritiskom sekularne moći političkih partija u državi. Pravobranilaštvo nije do kraja dovelo nijedan proces, tako da oslobađajuća presuda za vranjskog vladiku Pahomija nije umirila crkvenu i laičku javnost, jer se to vidi po tome što je ministar pravde celu stvar vratio na početak - dodaje Đorđević.
Đorđević kaže da ova pojava kod nas nije masovna kao u katoličkoj crkvi, ali ni da slučajevi koji su dospeli u javnost nisu jedini.
- Bilo masovno ili ne, srpska pravoslavna crkva mora s problemom da se suoči. Onaj ko prihvati da služi crkvi, mora da prihvati disciplinu najvišega reda jer ovakve pojave ruše temelje crkve kao institucije. Prema tome, ove kritike pape Benedikta trebalo bi da budu opomena i nama pravoslavnima. Našoj braći rimokatolicima moramo odati priznanje što se u tom pogledu otvoreniji i hrabrije suočavaju s naopakim pojavama koje ruše crkvu - kaže Đorđević, i dodaje da pedofilija nije jedina negativna pojava unutar naše crkve, što potvrđuje nedavno hapšenje kaluđera zbog droge.
U Evropi je zbog pedofilije raščinjeno na stotine i stotine sveštenika, dok kod nas nije poznat nijedan slučaj. Prema rečima Đorđevića, to prećutkivanje može da donese, odnosno već donosi našoj crkvi ogromnu štetu i što se duže bude ćutalo, biće sve gore.
Kulturolog Ratko Božović kaže da je veoma važno za katoličku crkvu što se sa najvišeg mesta - Svete stolice, govori o problemu pedofilije.
- Tako kritičkim odnosom se crkva brani. Razumno i umno se odnose prema grehovima iz svojih redova, jer nije sveštenik svet po principu Boga. Ovo je dobar primer kako treba govoriti o problemu u svim sferama. Jer ako crkva ne brani svetost i sveto, onda ko će da ga brani? - dodaje Božović.
Bludničenje Ilariona
Arhimandrit Ilarion, starešina manastira Hopovo, optužen je za bludne radnje nad maloletnicima. Plaćao je deci da ga dodiruju i onanisao pred njima. Smenjen je sa mesta starešine manastira, a protiv njega je pokrenut postupak pred sudom za zlostavljanje deset mališana.
Osuđen je na godinu dana zatvora 2006. godine, ali je tu presudu poništio Vrhovni sud. Novi postupak nije vođen jer je slučaj zastareo.
Slučaj „Pahomije“
Vladika Pahomije našao se pred sudom zbog bludnih radnji nad četvoricom dečaka koji su bili učenici Bogoslovske škole. Slučaj je vođen u vranjskom i niškom sudu. Postupak je odugovlačen, sve do zastarevanja slučaja. Vrhovni sud je čak priznao da je u procesu protiv vladike Pahomija bilo ozbiljnih propusta u radu. Pahomije je i dalje vladika vranjski.
-
seljak iz skakavaca
- Posts: 3642
- Joined: 16.11.2005. 18:15
- Location: Pureši
Ahaa... Sad kontam neke stvari, i sad kontam ovaj video na youtube http://de.youtube.com/watch?v=chcvv-ZOuAY
-
dogface_gremlin
- Posts: 976
- Joined: 12.10.2007. 02:19
- Location: Prnjavor
Gledao sam prije nekih godinu, dvije dokumentarac o pedofiliji među katoličkim sveštenicima. To je strašno. Sve zataškivano dabi se sačuvao ugled crkve. Sveštenike pedofile nisu izbacivali iz crkve već ih samo premještali u drugu parohiju i time im omogućavali da ponovo počine zločin. Taj novinar što je snimio taj dokumentarac je jednog od tih sveštenika upratio, i pribavio dokaze protiv njega. Ne sjećam se tačno, možda i više njih. Lik je stvarno unio emocije u film. Pred kraj filma "razgovara" s kamerom i priča o svojoj razočaranosti i nemoći da nešto promjeni. Dobar dokumentarac samo strašno depresivan.
Što kaže Mahatma Gandhi:"Sviđa mi se vaš Hrist, ali mi se ne sviđaju vaši Hrišćani."
Što kaže Mahatma Gandhi:"Sviđa mi se vaš Hrist, ali mi se ne sviđaju vaši Hrišćani."
Then I sit there gettin' mellow, stoned, groovy
And after while, I looked down the bar...
...at the bartender.
I said hey!
What do you want?
One bourbon, one skotch, one beer
And after while, I looked down the bar...
...at the bartender.
I said hey!
What do you want?
One bourbon, one skotch, one beer
Ne znam ni sama kako da gledam na sve to. Nije to samo problem crkve, nego cijelog ovog bolesnog i jadnog svijeta. Strasno je sta se desava i za svaku je osudu, ali to nema nikakve veze sa vjerom, nego sa ljudskom prirodom. Ne vjerujem u boga (ili Boga), ali smatram da, cak i ako ga ima, on nema nista s ovim, osim sto je stvorio covjeka onakvog kakav jeste.
Grozno je samo to sto se prikrivaju takve stvari da bi se zastitila crkva, kad bi trebalo na sva usta da se vice, da neko zastiti djecu od takvih ljudi. Imam utisak da ovdje (kod nas) moze da radi ko sta hoce, jer se o pedofiliji suti i ne zna puno. Mada, cini mi se da mi ovdje i nismo tako poremeceni kao oni na zapadu (ili se samo nadam da je tako).
U svakom slucaju, nema nikakve veze da li je to uradio neko ko ima veze sa crkvom ili ne, takve ljude treba zatvarati da cijeli zivot provedu u izolaciji i nemaju vise nijednu priliku da pogledaju, a jos manje da prilaze djeci.
I ovdje se opet vracamo na ono da vjera i crkva nemaju bas puno veze jedno s drugim. Ipak je crkva ljudska, zemaljska tvorevina, a mislim da je sasvim jasno kakvi su ljudi. Definitivno nema nista bozansko u njima, pa makar cijeli zivot radili u crkvi (naglasavam, RADILI U, a ne POSVETILI SE).
Stvarno se osjecam jadno kad samo razmisljam o takvim stvarima. Izdeprimiraju me.
Grozno je samo to sto se prikrivaju takve stvari da bi se zastitila crkva, kad bi trebalo na sva usta da se vice, da neko zastiti djecu od takvih ljudi. Imam utisak da ovdje (kod nas) moze da radi ko sta hoce, jer se o pedofiliji suti i ne zna puno. Mada, cini mi se da mi ovdje i nismo tako poremeceni kao oni na zapadu (ili se samo nadam da je tako).
U svakom slucaju, nema nikakve veze da li je to uradio neko ko ima veze sa crkvom ili ne, takve ljude treba zatvarati da cijeli zivot provedu u izolaciji i nemaju vise nijednu priliku da pogledaju, a jos manje da prilaze djeci.
I ovdje se opet vracamo na ono da vjera i crkva nemaju bas puno veze jedno s drugim. Ipak je crkva ljudska, zemaljska tvorevina, a mislim da je sasvim jasno kakvi su ljudi. Definitivno nema nista bozansko u njima, pa makar cijeli zivot radili u crkvi (naglasavam, RADILI U, a ne POSVETILI SE).
Stvarno se osjecam jadno kad samo razmisljam o takvim stvarima. Izdeprimiraju me.
You must not know 'bout me...