Kratke duhovne pouke, price

Budimo ljudi

Moderator: vrsta8472

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

"О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост".

Св. Јован Златоуст
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Изношење хране на гробове је погрешно!!

Изношење хране на гробове предака је својствено многобожачким религијама, не приличи православним Србима, нити то данас ради иједан други народ на свету. Сутра, на Задушнице, на хумке почивших ваља понети жито, вино, свећу, тамјан и молитве, а све друго није у духу православља.
Ову поруку, дан уочи великог православног празника, понавља и Владе Капларевић, презвитер на служби у Чачку, који је теологију студирао у Москви.

– Верници у Србији акценат стављају на обичаје који су у вези са одласком на гробље и, уместо о молитви, размишљају о храни, пићу и цигаретама које ће изнети на гробове својих упокојених. Тако бацају велики новац на штету, не на корист предака. Црква и свештенство СПЦ небројено пута говорили су о овом феномену у Срба, али се још одржао – каже Владе Капларевић за „Политику”.

Свештеник подсећа да типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније богослужбено правило које користи већина помесних цркава, прописује да се у одређеним данима посебне службе певају у храму, за покој, помен и спасење упокојених предака наших, свакако православних верника који су припадали заједници цркве и учествовали у њој. Тако је установљено да се обавезно четири пута годишње ове службе обављају у храмовима, у једну од субота пред сваки пост. Изузетак је велики (васкршњи) пост када се у другу, трећу и четврту суботу пева служба за упокојене. Суштина ових служби је заједничка молитва верника који су окупљени на светој литургији и на парастосу и који се моле за „покој, олакшање, блажену успомену и спасење душа“ верних који су се упокојили пре нас, доносећи кољиво (кувану пшеницу) и палећи свеће.

Међутим, у нашој традицији то је занемарено, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове.

Како се у сећању на мртве опходе други православни народи? Капларевић добро познаје прилике и навике међу руским верницима јер је теологију, по благослову епископа жичког Хризостома, као московски студент завршио 2008. године у Духовној академији Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је упућен у Тројице –Сергијеву лавру у Сергијевом посаду и ту, али и у Сретењском манастиру Пресвете Мајке Божије поред Кремља, проучавао богослужбене особености Руске православне цркве, што данас користи у приређивању неких богослужбених књига СПЦ.

– Код наше православне браће у Русији, највећој цркви после Јерусалима, Задушнице се обележавају искључиво молитвом. Људи се сабирају на литургији, доносе имена својих упокојених да би их свештеници поменули у молитви и сви после литургије одржавају парастос и пале свеће у храму, за покој душа и спасење. Веома је карактеристично да у градовима не посећују гробља већ се сабирају у црквама. На гробља иду углавном верници који живе у селима или мањим местима – истиче Капларевић.

Служе ли се храна и пиће на хумкама?

– Тамо нико не износи храну на гробља, чак ни кад су сахране. То би се у Русији сматрало као велико светогрђе јер за нас хришћане гробља су светилишта. Храна се може видети искључиво о Задушницама, и то после парастоса који се обавља, понављам, у храму. Након парастоса народ се окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње који су сада у милости Господњој.
Свештеник препоручује и нашим верницима да сутра дођу у храм, упале свеће и донесу имена упокојених предака и кољиво које ће свештенство освештати на парастосу за покој душа, па тек онда да оду на гробље. Он саветује да се храна остави код куће а на гроб донесу свеће, кадионица и тамјан. Ко је у прилици, може позвати и свештеника да очита помен и прелије гроб вином.

– Све остало је сувишно. Апсурдно је да се у 21. веку понашамо као да је учење Цркве мит и да више верујемо у паганске обичаје него у спасење душа наших сродника и нас самих. Сведоци смо тога, нажалост небројено пута, да се задушни дан претвори у пир неумесних људи који, због својих слабости, на гробљу изгубе страхопоштовање према овом месту па на хумкама, уз храну и пиће, пале цигарете поред свећа, збијају шале и непримерено се понашају. То свакако није на корист нашим упокојеним прецима а понајмање нама самима – наглашава презвитер из Чачка.

Г. Оташевић
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Да ли је литургијска обнова покрет?


Image

Данас се више говори о потреби литургијске обнове коју мало људи у потпуности разуме. Да ли је реч само о покрету за обнову древног литургијског предања и позиву на често причешћивање верника или о нечем другом?


- Статистике показују да већина нашег народа припада Православној цркви. Мали је проценат, међутим, оних који у потпуности познају своју веру и редовно учествују у литургијском животу Цркве. Најчешће, побожност се изражава кроз држање породичне славе и посећивање храма о Божићу и Васкрсу и можда још једнонедељним постом уочи ових празника. С обзиром на нашу, не тако давну безбожну, идеолошки антицрквену прошлост, морамо разумети ову традиционално-обичајну црквеност, али то није довољно, то није све. Вера у Бога није тек рационално уверење у постојање некакве више силе, поготово није фолклор, вера је живот који подразумева заједницу са Богом и потпуно предавање себе Богу.

Не само када смо у храму Божјем, него и када се бавимо питањима обичне свакодневице, ми не напуштамо свој поглед на свет. Ако смо доиста верни Богу онда се наша вера види у сваком нашем поступку и свакој речи, у сваком покрету. Литургијска и духовна обнова у нашем народу јесте императив вере и трагичног времена у коме живимо. Без литургијске обнове није могућа ни једна друга суштинска обнова: ни културна, ни национална, ни државна...

Духовни идентитет и самосвест јесу темељ на коме се зида сваки други идентитет. Само у литургији доживљавамо конкретну крстолику љубав, према Богу и према ближњима. Ту постајемо свесни себе, али препознајемо и непроцењиву вредност сваког другог, као нашег боголиког брата. Стога литургијска обнова представља неопходност, а она значи - од обичајног верника постати активан учесник у животу Цркве.

Миленко Пешић
Извор: политика, 06.01.2007.

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

"Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса..."
Св.Серафим Саровски
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Сви који нешто моле од Бога и не добијају, не добијају свакако из једног од ових разлога - или због тога што пре времена траже, или због тога што траже недостојно, или из сујете, или због тога штоби се погордили или олењили ако добију то што траже -

Св.Јован Лествичник
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Колико пута се причешћивати?

Image

Различита су мишљења чак и код духовника, обично Црква позива све људе на причешће и каже се, са страхом Божијим и вером приступите. Са царских двери епископ или свештеник или ђакон позива и ви приступате по својој савести Светој тајни причешћа а не по неким заслугама, а не по неком достојанству. Веровали или не, ако поштено гледамо нити смо заслужили нити смо достојни, ако ћемо искрено да говоримо, значи идемо по својој савести уздајући се у благодат Божију. Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже: дођи овамо! не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због "вас" а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже: "нисам ја за то, морам сачекати". Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.


Архимандри Стефан Вучковић
Манастир Велика Ремета


Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Карактери људи су промењиви

Карактери су код људи променљиви, има неко карактер који је јако оштар али не значи да не може да се промени, имате људи који мењају карактер на добро, имате да мењају на зло. У духовном смислу гледано мање је важан карактер, то је лична, урођена ствар, значи може се бити бољи, човек се може мењати. Неко је добре нарави и остаје такав, а неко се мења.

Рецимо, знамо да је човек имао добар карактер, позитиван, исправан али га је пореметио неким својим слабим владањем, рецимо алкохолизмом, дуваном, разбојништвом, насиљем, развратом итд. онда ми као православни хришћани а посебно Црква зове и пита, шта то би с твојим карактером, твој карактер није то, био си јако добар човек. Значи, карактери су променљиви.

А карактер изградити у човеку не може се тако велик и узвишен без благодати Духа Светога, без Цркве, без духовника. Значи, да би изградили карактер у човеку прави, свештени карактер који има у себи Бога, не може се осим оним путем који је установила Црква, значи путем исповести, причешћа. А кад појединац поправи себе, помоћи ће и многима око себе. Човек треба да има такав карактер да никога не саблажњава. Подигните ниво свога карактера.

Свети Серафим Саровски је говорио, ако смирите себе пред Богом и умирите се како Бог заповеда, ви сте мноштво људи спасили и ако се појавите као миран човек људи би некако да уђу у тај ваш мир и обратно, људи ће бежати од човека немирна и преког карактера. Бог нам је дао благодатну силу а то је превенствено покајање, исповест, причешће и ето спасоносног мира како нам је показао и Господ Исус Христос. У Господу је савршени мир и ако се ми причешћујемо и ако се он усељава у нашу душу у срце, Он је духовна храна која мења нашу свест, савест и постајемо бољи људи и као такви можемо очекивати да спасемо себе и некога крај себе, испред себе и иза себе.


Игуман Стефан (Вучковић)
Манастир Велика Ремета
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

"...Узак је наш православни човек, узак као зрак, и зато богат мраком и бременит тамом, и родиће поноћ, иза које нема подне. Острастили су своје православље, не Христово, острастили су га страшћу својом омиљеном - национализмом. Помињем старе дане, помињем старе хришћане и једва се зна, а за многе се не зна, коме је народу припадао који Мученик или св. Отац, или Исповедник. Отаџбина је њихова небо, дом њихов Црква, отац њихов - Бог, а род њихов сви христољубиви верни. Нема Јеврејина ни Грка у правом Православљу, нема Србима ни Руса, већ смо "сви једно у Христу Исусу" (Гал. 3, 28). А ви, ах ви - зар не поправљате Господа Христа, када Православље сводите на србизам? зар не карикирате Апостола Павла, када међама национализма омеђујете неомеђиву, јер вечну и апсолутну, јер свечовечанску и свебожанску, Истину Христову? Распарчавају живо тело богочовечанске истине, у име чега? О, да је бар у име Апостола Павла, или Петра, или Аполоса? - Није ли национализирано православље болест, и то болест на смрт, ако што пре не потражимо лека од Онога, Који има лекове за све болести, и за саму смрт? То је страшан сигнал, иза кога тутње страшне унутрашње катастрофе, које Православље трпи у нашој души. Замисли, шта би у њој нашао св. Атанасије Велики, или св. Златоуст Превелики, када би сунчану буктињу своје вере зарио у њену мрклу поноћ? Шта св. Павле? - Сузили смо православно чувство, сузили смо православно сазнање и идеологију; где је васељенскост, где саборност, где апостолност нашег православног сазнања, наше православне идеологије? Парализована је саборност, парализована васељенскост, парализована - национализмом..."
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
просвјета
Posts: 2392
Joined: 03.05.2013. 12:54
Location: Прњавор, Република Србска
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by просвјета »

Један човек је отишао код фризера да се ошиша и обрије. Како је фризер почео да ради, почели су разговарати. Разговарали су о много ствари и о различитим темама, да би се на крају дотакли и теме Бога.

Фризер рече Ја не верујем да Бог постоји.
Зашто то кажете? Упита га муштерија.
Знате, довољно је да изађете на улицу и схватите да Бог не постоји. Реците ми, ако Бог постоји, да ли би било толико болесних људи?

Да ли би било толико напуштене деце? Ако Бог постоји, не би било ни патњи ни бола. Не могу замислити Бога који би дозволио све ове ствари.

Муштерија промисли на моменат, али не одговори ништа, не желећи започињати расправу.
Фризер заврши са својим послом и муштерија напусти радњу. Само што је изашао из радње, виде на улици човека са дугом, непочешљаном, прљавом косом и необријаном брадом, изгледао је прљаво и запуштено.

Муштерија се врати назад у радњу и рече фризеру: Знате шта? Фризери не постоје.
Како можете то рећи? Упита изненађени фризер. Ја сам ту, и ја сам фризер, и управо сам вас шишао и бријао!

Не! Викну муштерија. „Фризери не постоје, јер ако постоје, не би било људи са прљавом дугом косом и необријаном брадом, попут овог човека на улици.

Ах, али фризери ипак постоје! Те ствари се дешавају јер људи не долазе код мене.”

Тачно, потврди муштерија. Управо тако!„

Бог, такође, постоји! Лоше ствари се дешавају кад људи не иду к ЊЕМУ и кад од ЊЕГА не траже помоћ … Због тога постоји толико патњи и бола у свету”.

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Како почињу душевне болести?

Image

Паралелне двоструке личности

О. Александар Јељчањинов пише да душу треба разматрати из перспективе њеног развоја током живота.

Како човек одраста, а по законима наслеђивања и подражавања, за душу пријања грех и развијају се страсти и страстне склоности. Оне као да се таложе на чисто језгро душе, постепено га прекривају омотачима иза којих је ово, најчешће, чисто језгро често сасвим неприметно.

Као резултат тога стварају се "паралелне/двоструке/удвојене/ личности", о којима овако пише о. Александар Јељчањинов: "Младалачка замршеност и сложеност, њен хамлетизам, обично потичу од следећег: талентовани младић (ређе девојка) са бујним умом и фантазијом, са снажном пријемчивошћу за утиске - под утицајем књига, примера, људи, као резултат рада ума и фантазије ствара у себи паралелне личности, гардеробу костима и маски које на крају крајева, као лари (зли духови из старе грчке митологије) потискују основно језгро личности и паразитирају у њему.

Отуда сложеност, замршеност, неизбежна лажљивост и губитак своје личности".

Отуда очигледно потиче она раздвојеност душе о којој је говорио о. Александар Јељчањинов: "Борба са раздвојеношћу наше душе траје целог нашег живота. Човек може читав свој живот да проживи као нечија слаба сенка и копија, а тако живе многи. Првенствени и најважнији смисао постајања је да човек буде што треба да буде, уздижући се до преображења себе у образ и подобије Божије".
Како каже Свето Писмо: "Сав свет у злу лежи" (1 Јн. 5:19), а правих Хришћана је само "мало стадо"(Лк. 12:32).

Сада пак, у последњим данима, настала су тешка времена (2 Тим. 3:1) и период одступања од вере, када је правих хришћана све мање и мање.
Отуда су разумљиве оне мрачне боје којима о. Александар Јељчањинов описује душу савременог цивилизованог човека.

"Ево типа човека који се често среће: у њему се спајају три особине:
1) гордост, вера у своје снаге, одушевљење (код неких) својим стваралаштвом,
2) страстна љубав према земаљском животу
3) одсуство осећаја греха.

Како овакви људи могу прићи Богу? Какав је њихов пут? Могу ли се они променити? Онакви какви јесу они су безнадежно изоловани од Бога, они чак немају ни потребе за Њим.

И овакав тип се култивише од стране савременог живота - васпитањем, литературом итд. Идеја Бога је искорењена из његове душе и какве су катастрофе, и то личне катастрофе, неопходне да би се такав човек могао препородити".

Уважавајући законити песимизам о. Александра у односу на савремено духовно стање човечанства, ипак треба имати на уму следеће охрабрујуће речи Светог Писма: "Где се умножи грех, онде се још више умножи благодат" (Рим. 5:20), и речи Господње: "Дата ми је свака власт на небу и на земљи" (Мт. 28: 18); "И на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16: 18); "Не бојте се: Ја сам победио свет" (Јн. 16:38).



НИКОЛАЈ ЕВГРАФОВИЧ ПЕСТОВ
УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД "ОБРАЗА И ПОДОБИЈА" БОЖИЈЕГ
Болести душе
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
просвјета
Posts: 2392
Joined: 03.05.2013. 12:54
Location: Прњавор, Република Србска
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by просвјета »

Пророци су, у Старом Завету, били свети људи преко којих је Бог упућивао народ истини и животу по истини.
Њихова је служба била у прослављању Бога духовним песмама и проповедима.
Особито пак у опомињању народа на реч обећања Божјег да ће доћи Спаситељ, кад ће то бити, ко ће Он бити и шта ће чинити, да га народ припремљен позна и прихвати.
У том смислу Христос каже да су закон и пророци до Јована Крститеља.
Пророчку службу у пуној мери извршио је Исус Христос.
Као Син Божји изнео нам је све оно што је потребно за спасење и колико ми можемо да схватимо.
Незамисливо је да може било који пророк изнети више од тога, донети нову и бољу истину, као да би Христова била мањкава и непотпуна.
Више од тога ми не би могли да схватимо а другачије од тога није истина.
Међутим, сујета је људима бесконачна. Није нам довољно да будемо прст на руци већ се приказујемо да смо глава.
Сујета је најважнија несрећа, те је сада толико самозваних пророка.

Блаженопочивши Патријарх Павле

Image

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Image

Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се тражећи језик којим би, одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве. И нашла је свој језик, нашла у Владици Николају. Кроз њега наша муцава душа променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо Он је богопослани огњени језик, који стоји над нашом душом и она се пламено и страсно исповеда "Тросунчаном Владики светова". Он је стил, благодатно-раскошни стил наше душе. Он говори; никада у нас није тако говорио човек. Он се моли; никада се у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи, јер има дар свеосећања, дар жалостивости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је христочежњивост наше душе сасушила се и замрла. Од њега - ми смо устреперили радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се. Пламена христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и он гори у том пожару, гори на жртву всесоженија за всјех и всја. Зато је он постао наш оптимизам, наш оптимизам у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност Свете Троице укотвила у Растку, и од христочежњивог Растка створила христоносног Саву; други пут се та иста Вечност укотвила у Владици Николају, и од христочежњивог Николаја на наше очи ствара христоносног Николаја.



Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

O скривеним подвижницима

Image

Пет година после одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сусретом, заподенули су разговор:

- "Благослови оче".

- "Бог благословио".

- "Како живиш?"

- "Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

- "Врло добро, после одласка поганих Турака!"

- "Каквих Турака?"

- "Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

- "Каквог устанка!"

- "Зар ти не знаш, ла се десет година проливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

- "Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Рекавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније, када су дошли у скит Свете Ане, причали су о свом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила.
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »


О оговарању

Image

(845) Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...

Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. (848) И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.

Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и (849) само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука X
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Не судите, да вам се не суди ...

Photo: Ne sudite, da vam se ne sudi… Stariji muškarac je ušao u voz sa svojim 25-ogodišnjim sinom i zauzeli su svoja mesta. Mladi čovek je seo pored prozora. Čim je voz krenuo, mladić je izbacio ruku kroz prozor, kako bi osetio strujanje vazduha i odjednom je uzbudjeno povikao: -Tata, vidiš li kako sve drveće ide nazad! Stariji muškarac se na to samo osmehnuo. Pored mladog čoveka je sedeo bračni par. Oni su bili malo zbunjeni time, što se 25-ogodišnji mladić ponaša kao malo dete. Iznenada je mladi čovek ponovo oduševljeno povikao: -Tata, vidiš jezero i životinje…Oblaci putuju zajedno sa vozom! Bračni par je i dalje zbunjeno posmatrao čudno ponašanje mladog čoveka u kome njegov otac reklo bi se nije nalazio ništa čudno. Počela je kiša i kapi kiše su dotakle mladićevu ruku. On se ponovo ispunio radošću i zatvorio oči. A potom je uzviknuo: -Tata, pada kiša, voda me dodiruje! Vidiš li tata? Želeći da nekako pomogne, bračni par je upitao starijeg muškarca: -Zbog čega ne odvedete sina na neku kliniku na konsultaciju? Stariji muškarac je odgovorio: -Samo što smo izašli sa klinike. Danas je moj sin prvi put u životu dobio vid… … Nemoguće je suditi o delima i postupcima drugih ljudi, nemajući pritom potpuno uvid u sve. Jedinio Bog zna sve o svakom čoveku. I zbog toga – ne sudite, da vam se ne sudi!Старији мушкарац је ушао у воз са својим 25-огодишњим сином и заузели су своја места. Млади човек је сео поред прозора. Чим је воз кренуо, младић је избацио руку кроз прозор, како би осетио струјање ваздуха и одједном је узбудјено повикао:

-Тата, видиш ли како све дрвеће иде назад!
Старији мушкарац се на то само осмехнуо.
Поред младог човека је седео брачни пар. Они су били мало збуњени тиме, што се 25-огодишњи младић понаша као мало дете.
Изненада је млади човек поново одушевљено повикао:
-Тата, видиш језеро и животиње ... Облаци путују заједно са возом!
Брачни пар је и даље збуњено посматрао чудно понашање младог човека у коме његов отац рекло би се није налазио ништа чудно.
Почела је киша и капи кише су дотакле младићеву руку. Он се поново испунио радошћу и затворио очи. А потом је узвикнуо:
-Тата, пада киша, вода ме додирује! Видиш ли тата?
Желећи да некако помогне, брачни пар је упитао старијег мушкарца:
-Због чега не одведете сина на неку клинику на консултацију?
Старији мушкарац је одговорио:

-Само што смо изашли са клинике. Данас је мој син први пут у животу добио вид ...
...

Немогуће је судити о делима и поступцима других људи, немајући притом потпуно увид у све. Јединио Бог зна све о сваком човеку. И због тога - не судите, да вам се не суди!
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Да ли је монаштво теже и узвишеније од брака?


На oво питање се кратко може одговорити, пре свега питање да ли је нешто теже или лакше, мислим да треба избегавати. Треба да постављамо себи питање шта је истинито? шта је тачно? Ви када по љубави делате (споља посматрано за некога ко није учесник вашега искуства) можда то изгледа страшно тешко, али кад је у питању љубав ви ни не размишљате о тешкоћама.

Најбољи могући пример за то је однос родитеља према деци. Има ли ишта теже од васпитавања деце? Има ли веће одговорности васпитавања и од подизања деце? Али родитељи који се труде да угоде Богу, који се труде да испуњавају заповести божије, који се труде Евхаристијским и Црквеним животом они себи никада не постављају питање да ли је тешко да учине нешто за онога кога воле.
Него, увек постављају питање да ли је нешто исправно или није исправно, тако и у овом смислу када постављамо питање: да ли је монаштво теже или не, то је сасвим лична ствар.

Ако би смо на силу и из спољашних разлога, психолошких разлога и из неких погрешних разлога хтели да будемо монаси, као што то често бива, ако смем да кажем , незнам, али верујем, да ако не и више онда сигурно исти онолики број оних који дођу у манстир из спољашних разлога као и они који дођу из аутентичних разлога.

Дакле, нас често монаштво привлачи својом естетиком и својом назови мистиком а у ствари монашки живот је сасвим једноставан, ту се устаје, ради и монаси по правилу нису ништа бољи од оних који нису монаси. Монах је онај који хоће да буде монах, он може бити и морално несавршенији од некога ко живи у свету, али он хоће и на основу својих потенцијала и својих снага, труди се, колико је њему дато да одговори том призиву. Често.. можда му не полази за руком, понекад по промислу божијем а понекад из нај елементарнијег сластољубља.

Људи ван манастира често су неупоредиво духовнији од оних који су у манастиру, према томе питање; да ли је нешто теже или лакше, потпуно је индивидуална ствар. Треба да се трудимо да избегавамо те естетске разлоге.

Има једна прича у којој се описује како се један монах молио пред иконом Пресвете Богородице, молио се, а имао је ужасна искушења, обрати се Богу ван себе „Господе кад ће више престати ове муке и ова искушења“ и чује глас који му нашаптава , кад престанеш да се молиш овој тамо-(мисливши на Пресвету Богородицу ) престаће искушења. То је био глас нечастивога који му је уствари објаснио, будући да се моли, и да иде путем Истине, подразумева се да ће имати искушења, али ако се одрекне истине онда му више неће бити тешко.

Значи кад год изаберемо прави пут кад изаберемо по срцу и по љубави свој пут -биће тешко. Због љубави коју носимо у себи, сећања на Христа и сећања на Његову љубав према нама, ми те тешкоће једноставно не примећујемо.

Како су могли мученици да претрпе онолика мучења?

У осталом, ево када је реч о монаштву, кад читате чин монашења, све што се монаху обећава то је ружно, али узмимо Јеванђеље, узмимо блаженства која певамо на свакој Литургији.
Блажени сте кад вас прогоне, кад вас понижавају, какве логике ту има!? Нема никакве логике, и који је то аргумент на основу којег неко може да оправда то да буде блажен кад га гоне?!

Ако нисмо укорењени у Христу, ако немамо сећање на Христа, ако не црпимо снагу из Христа који нам долази из будућности из есхатологије како се то каже теолошким језиком онда ће нам бити тешко да будемо хришћани.

Али ако се ми непрестано сећамо Христа, ако „не живим више ја него Христос у мени“ по речима речима Светог богомудрог апостола Павла онда ми једноставно тешкоће не примећујемо.
Немојте мислити да мученике није болело кад су их пекли, клали и секли, не да их је болело то мора да су били ужасни болови, али је њихова љубав према Христу била јача. Свест о Христу, сећање на Христа било је толико јако да су они могли да претрпе та страдања и те болове.

Тако да саветујем никада себи не постављате питање; шта је тешко и шта је теже.. Треба да бирамо шта је истинито, и кад идемо путем истине то онда подразумева распеће, шта год та истина донесе. Истина је разуме се Христос он је и пут, али он је и живот, према томе све нам је у Њему дато, тако што се тиче потешкоћа да је лако није лако то сви знамо.

Чим почне човек да мисли на себе, да себе сажаљева чим се пројави и нај мања димензија самољубља одма се констатује како је другима дао много, како се жртвовао, како је пружио... а они њему ништа! Шта да радимо...


Из предавања на тему
Брак и монаштво имају исти циљ


Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Зашто звона звоне ?

Image

Звона у цркви имају вишеструко значење. Сву намену звоњења можемо свести у три разлога:

Позив верника на богослужење, тј. да се верни обавесте о почетку богослужења;

Да се изрази свечано слављење и радост сабране Цркве на богослужењу

Назначење о посебно важним моментима богослужења како би се други подстакли да се својим молитвама прикључе онима који су у храму.

Цркве обично имају неколико звона, при чему се она међусобно разликују величином и снагом звука.
Звона звоне на почетку сваког заједничког богослужења:
1) пре почетка вечерњег богослужења,
2) пре јутарњег богослужења,
3) пре Св. Литургије.
Звони се на почетку празничног вечерња, свеноћног бденија, на почетку празничног јутрења (обично пре почетка певања полијелеја) и пред сам почетак Божанствене литургије.
Звоно звони и у част прослављања Пресвете Богородице, на сваком јутрењу звоно звони приликом певања "Часнију од Херувима"..такође и на свакој Божанственој литургији када се пева "Достојно јест".

Током читаве Светле Седмице на почетку и на крају сваког богослужења звони се на сва звона.
Приликом молебана, у дане храмовних празника и у другим свечаним приликама, обично се пре молебана звони. На литијама се звони и траје током саме литије.
За време Литургије пред читање Св.Јеванђеља за време певања "Свјати Боже".

Звоњење бива и приликом изношења тела покојника из куће, и приликом одласка са њим на гроб ради погреба.
Пред водоосвећење, звони се и пре посвећења у чин епископа.

О томе колико се дуго звони Типик каже: "удара (за свеноћно бденије) у велики кампан (врста звона) полако дванаест пута, појући Непорочне, или говорећи тихо 50. псалам" (Типик, гл. 1). На велике празнике како стоји у Типику: "удара се доста". За мање значајне свакодневне службе као што су полуноћница, повечерје и мало вечерње уобичајено је да се удара 12 пута.
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Сваке недеље у Цркву ??!

Image

Чула сам да хришћани треба да иду у цркву сваке недеље. Ја нисам против тога, али ме плаши строга обавеза, о којој говоре сви свештеници.
Јулија


Епископ Дмитровски Александар

- У Старом Завету је таблицама Мојсијевог закона човеку била дата следећа заповест: "Шест дана ради и испуњавај дела своја, а седми дан дај Господу Богу твојему" (Исх. 20, 9). Тај дан је посебно Богом благословен, јер представља слику тог седмог дана од стварања света, када се Господ одмарао од Својих дела. Божија заповест о поштовању седмог дана и посвећења њега Богу остаје норма за хришћанина као минимум у његовом духовном животу и утврђености у црквеном животу.

Уколико пажљиво прочитамо опис јеванђелских јављања Христа после Васкрсења из мртвих, уочићемо, да је Сам Господ саветовао Своје ученике да се окупљају тога дана. Знамо да је прво јављање окупљеним ученицима било увече првог дана после Васкрсења Христа из мртвих. Њему нису била препрека ни затворена врата собе, у којој су се апостоли окупили. Он им је управо тада заједно са даром благодатног мира предао власт и силу опраштања грехова: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се "(Јн. 20, 22-23). Апостол Тома никада није био заједно са њима и он је такође веома желео да види Учитеља и Господа и да буде сведок Његовог Васкрсења, али је Господ испунио његову молбу тек после недељу дана у недељни дан, када су сви Његови ученици поново били окупљени заједно.

Наравно, најбоље је уколико човек сваки трен свога живота доживљава као стајање пред Богом. Тада све његове мисли, речи и поступци бивају усмерени на испуњавање воље Небеског Оца, и прослављање Божијег Имена на свим путевима свога живота. Томе нас учи и апостол Павле: "Молите се непрестано" (Сол. 5, 17). Али то је могуће само онда, када благодат дотакне људско срце и распламса његову љубав према Господу. Таквом човеку не треба ништа објашњавати о седмом дану - његов сваки дан и тако припада Богу, као и он сам, а често учествовање у црквеном богослужењу представља непрекидну потребу његове душе. Али за нас је испуњавање заповести о седмом дану неопходна, како се неприметно за нас саме не бисмо нашли ван благодатног црквеног животног опита. Сагласно древним Апостолским правилима према којима уколико човек три недеље заредом није присуствовао Богослужењу без уважавајуцег разлога - то јест није учествовао у Божанској Литургији, он је сам себе одлучио од црквеног општења. И то није нека спољна административна казна, већ констатација чињенице - живот у Цркви је незамислив без учешћа оних који верују у Христа у Евхаристији и саборној молитви: "где су двоје или троје сабрани у Име моје, и Ја сам медју њима" (Мт. 18, 20).

Јуриј Шичалин, филолог, специјалиста за грчки и латински језик, директор "Грчко-Латинског кабинета Шичалина", руководилац класичне гимназије:

- Ја сматрам да ми нисмо у цркви само из осећања дуга, јер у Цркви за све животне ситуације и за све потребе наше душе и нашег ума, за наше срце и цело наше биће постоји неисцрпна пуноћа Божанске Благодати. Сједињење са њом представља за нас драгоцену помоћ у овом животу и даје нам ничим заслужену радост, без обзира на све наше несавршености и веома малу способност да примимо пуноћу те радости.

Понављање служби - сваке вечери, сваке недеље, сваког месеца, сваке године - је као ништа друго одговарајућа нашој немоћи. Уколико је монасима дато да у потпуности учествују у свим тим службама и испуне свој живот молитвама за цео свет, онда је нама мирјанима са нашом прогруженошћу у свакодневне бриге, дата могућност да у "нерадни" недељни дан изађемо из тог круга брига и дођемо у цркву . То јест треба део свог слободног времена треба посветити души, васкрснути душом, отворити се за Цркву, а самим тим добити благодатну радост. Уколико успемо да будемо у цркви сваке суботе и недеље, онда се та благодатна помоћ огледа у сваком кораку нашег живота. Она нам омогућава да се не погружава у потпуности у ниске бриге и да чак иу најтежим невољама обраћамо своје "срце горе" - то јест ка Небу.

Са руског превела Др.Радмила Максимовић
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Пример истинског живљења

Image

За време једног од прогона на Хришћане епископ Антим се на молбу своје пастве удаљио из града и живео је, а да нико за то не зна, у селу као обичан сељак. Римска власт је тражила епископа како би га извела на суд и погубила. Одред војника је свратио у село у којем се Антим крио, и, сусревши га, војници га упиташе да ли зна где се крије Никомидијски епископ. Антим одговори да зна и да ће им показати, али је замолио да они, уморни од пута, сврате у његову колибу и одморе се. Војници пристадоше. Антим изнесе на сто скромну трпезу, све што је имао, и поче добродушно да служи "госте" и да их гости. После трпезе им рече: "Ја сам Антим! Водите ме." Војници су били дирнути старчевом гостољубивошћу. Попричавши измећу себе они рекоше: "Антиме, вратићемо се у град и рећи ћемо да те нисмо нашли, а ти се за то време склони одавде и сакриј." Али, епископ одговори: "Читавог живота сам учио људе истини и да ли треба сад, у старости да вас терам у грех? Свака лаж је страшан грех, тим пре лаж пред својим царем. Због тога извршите своју дужност." Војници одведоше Антима у Никомидију. Он их је успут учио вери. Старчев пример и његове речи тако дирнуше срца војника да га они замолише да их крсти и, дошавши до реке која је лежала на њиховом путу, примише од старца Крштење.

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Осуђивање свештенства:

Припазите, браћо моја мирјани, да не осуђујете своје свештенике, да их не корите и презирете, јер сами себи подмећете огањ. Јер свештеници су виши и од Ангела и од царева. Тако мени говори моја савест. Ако сретнем свештеника и цара, чини ми се благословеним да свештеника ставим да седи изнад цара. И ако сретнем свештеника и ангела, прво ћу поздравити свештеника, па онда ангела, јер свештеник је, браћо моја, виши и од Свете Трпезе и од Светога Путира. Свети Путир је бездихан, а свештеник се свакога дана причешћује Пречистим Тајнама, часним Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа и Бога. Ја, браћо, немам за шта да осуђујем свештенике, јер су свештеници и имају Христа да их кори, па у чему год да погреше има наш Христос за њих железну палицу.
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
dkrajina
Posts: 560
Joined: 21.01.2011. 22:23
Location: tamo daleko

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by dkrajina »

Tako bi trebalo da bude,nazalost danas je slika dosta drugacija
zivot je surov

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Не удаљавај се од Цркве, зато што нема ничег јачег од Цркве.Твоја нада је-Црква, твоје уточиште је-Црква.Она је виша од неба, шира од земље. Она никад не стари, него увек цвета.

Свети Јован Златоусти
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

О злурадости

Злурадост је радовање туђим несрећама. Злурад се човек радује када свога непријатеља види мртвог и не сећа се како ће сви умрети. Злурад живи од туђих невоља. Злурад се више радује туђим несрећама, него сопственом добру. Душа злурадога ненавиди радосне и одвраћа се од оних који уживају животна добра. Срце му је пуно мржње и раздире га жеља да се другоме догоди зло. Злурад је мрзак, туробнога лика, погледа подмуклог, стиснутих усана он се смеши кисело, а уста су му пуна горчине. Он се више радује рату него миру и више се слади да гледа несрећне него срећне Радује се невољама и весели пропасти. Криви су путеви његови и развраћене стазе његове. Злурад се хвали злом и остариће у злу. Бог ће му узвратити по жељи његовог лукавог срца. Авај њему у онај страшни Дан Уздарја!

Св. Нектарије Егински
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Један стари апологета, Минуције Феликс, полемишући са незнабошцима о томе зашто хришћани не полажу вијенце на гробове својих упокојених, каже:"блажени немају потребе за цвијећем, а несрећни му се неће обрадовати"!

Патријарх Павле, Друга књига, страна 12 издањае
Image
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

Post Reply