Kratke duhovne pouke, price

Budimo ljudi

Moderator: vrsta8472

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Свету ни свештеник угодити не може

Image

-Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже?
Кажу да много дави..

-Ако ли проповеда краће?
Журио се.

-Ако ли лепо пева?
Није он за Попа,боље да је отишао у народњаке.

-Ако ли не пева лепо?
Није требао да постане Поп.

-Ако ли посећује парохијане?
Никада га нема, ко зна где све иде.

-Ако ли не посећује парохијане?
Седи само кући.

-Ако ли нема деце?
Не схвата оне што имају децу.

-Ако ли има децу?
Нека прво научи своју децу.

-Ако ли попадија ради?
Потегао је да се обогати, много га интересује новац.

-Ако ли попадија не ради?
Обоје се натоварили Цркви да их издржава.

-Ако ли га интересују национални проблеми?
Много се бави политиком.

-Ако ли се не бави политиком?
Онда је комуниста.

-Ако ли Цркви приложи новчани прилог?
Има откуда, зар му мало свет даје.

-Ако ли захтева да се Црква украшава?
Велики је расипник.

-Ако ли не украшава Цркву?
Не интересује га изглед Цркве,гледај како му Црква изгледа.

-Ако ли има добар ауто?
Тера Поп моду јер има одакле.

-Ако ли нема ауто?
Изиграва сиромаха.

-Ако ли гласније служи?
Много се дере.

-Ако ли тише служи'?
Не можемо да га чујемо.

-И да је врло добар Свештеник?
Ипак бољи је онај из суседне парохије.

-И да им којим случајем дође онај(бољи)из суседне парохије?
Е,наш је био бољи.

-Ако ли је млад?
Нема искуства.

-Ако ли је стар?
Он је за пензију.

-Ако ли се лепо понаша?
Он је љигавац.

-Ако ли ствари отворено изнесе?
Много је груб.

-Ако ли са неком женском подуже прича?
Е ту већ има нешто.

-А када умре?
Е Бог нека му душу опрости,таквог Попа као што је наш био, више никада нећемо да имамо.

http://manastirglogovac.blogspot.com/20 ... l?spref=fb
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Умро ми је једини син, немамо мира..

Питање валаамском монаху: Умро ми је једини син, ослонац и узданица. Диван, бриљантан човек. Завршио је факултет са црвеном дипломом, блиставо одбранио дисертацију – и потом је наступила болест која је трајала две године. Од самог детињства се бојао да некога увреди. Био је задивљујуће кротак, чак и у детињству ништа није захтевао. Када се разболео, увек је најпре мислио на мене и мужа, и како је нама тешко. Умирујући нас, непрекидно је говорио да Господ не шаље човеку искушења која не може да носи. За две године најтежег лечења, нисмо чули од њега ниједну жалбу. И ево сада га нема међу нама, а ми живимо. Идемо у цркве, заказујемо помене, али немамо мира. После синовљеве смрти много тога ми је било откривено…

Одговор: Ми не можемо да не тугујемо, али не треба очајавати. Пут је пун невоља, али је на крају радост. Ако Христос није васкрсао, онда смо ми хришћани најнесрећнији људи. Али Христос јесте васкрсао! Истински живот је тамо, на крају пута. А овде? Овде су невоље, болести. Али оне нису толико вредне, да бисмо много мислили о њима. Господ их шаље да би наша душа, одвојивши се од земље, спознала своје истинско достојанство, достојанство Божије деце. Господ Вам шаље тугу, да би сте му и Ви пришли, да бисте, као и Ваш син, веровали Богу на том путу, Он зна како и куда да нас води. Када се у Вашу душу усели то поверење у Бога, тада ћете задобити мир.


Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Кроз каквог човека Бог чини чудо?

О Јовану, ученику једног великог старца

Птолемаида је град у Финикији. У близини овог града се налази село које се зове Парасима. У њему је молитвено тиховао један врлински старац. Он је имао и ученика Јована који је био велик у врлинама, а посебно у послушности. Једнога дана га је старац послао на неко послушање. Спремио му је и нешто хлеба за јело. Ученик је отишао, обавио послушање и вратио се своме старцу доневши са собом хлеб који беше нетакнут. Када је старац видео хлеб, упитао га је:

"Зашто ниси јео хлеб који сам ти спремио, чедо моје?"

Ученик се дубоко поклони старцу и одговори: "Опрости ми оче, када си ме послао на послушање, ти ми ниси дао благослов нити заповедио да једем, па зато нисам ни јео."

Тада се старец удивио расудљивости брата и благословио га.

Овај брат, пошто је четрдесет дана постио после смрти свога старца, имао је виђење да може излечити било коју болест полагањем руку на болесника. Ујутро следећег дана, по промислу Божијем, дошао му је неки човек са женом која је имала рак на грудима и замолио га да излечи жену. Овај се бранио тврдећи да је грешан и недостојан за једно такво дело. Човек је наставио да га моли и преклиње да му спасе жену. И чим је Јован дотакао и крсним знаком осенио болесно место, жена је оздравила.
Од тада је Бог чинио многа чудеса кроз њега, како за живота, тако и после смрти.

Духовни Луг
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Да ли је исправно свештенике називати "оцима"?


"Оцем својим не зовите никога, јер је у вас један Отац, Који је на небесима". Како да схватимо ове речи Самог Спаситеља, будући да се свештеницима обраћамо називајући их "оцима"?

Одговор: Христове речи да никога не треба називати "учитељем", "оцем" и "наставником" биле су усмерене на разобличење књижевника и фарисеја (види 23. главу Јеванђеља по Матеју, у којој Господ Исус Христос износи убедљиву оптужбу против књижевника и фарисеја), јер су они самовољно, будући да нису били свештеници, нити су чак потицали из Левитског рода, узурпирали звање народних учитеља, па су почели да слободно, по своме, тумаче Закон Божији и поучавају народ (баш као што данас чине секташи). Јединим Учитељем, Оцем и Наставником Господ се назива у том смислу да је Он Источник од Кога сваки род на небесима и на земљи има своје име (Еф. 3,15). Наши хришћански пастири не проповедају своје сопствено учење, него Божанско, позајмљено од Господа, те се стога и називају "учитељима", "оцима" и "наставницима", за шта основ пружа сама Реч Божија, која не може да противречи самој себи. Тако свети апостол Павле вели:

Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас уХристу Исусу ја родих Јеванђељем (1.Кор. 4,15), то јест, себе назива "оцем" Коринћана које је просветио, док другима, који су их поучавали, признаје право да се називају њиховим "учитељима". И свети апостол Павле у Посланици Галатима (4,19) и свети апостол Јован Богослов у својој Првој Посланици (2,1), као и на другим местима, обраћају се хришћанима са: "Дечице моја!" то јест, другим речима, себе називају њиховим "оцима". Свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (12,28) каже: И ове Бог постави у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитете. Исто ово налазимо и у Посланици Ефесцима (4,11). У Посланици Јеврејима свети Апостол Павле директно позива: Сећајте се својих наставника, који вам проповедаху реч Божију (Јев. 13,7).

Ако бисмо буквално схватили речи Господа: "Оцем својим не зовите никога на земљи", онда ни свог рођеног оца такође не би требало да називамо "оцем", но, јасно је да је такво буквално схватање апсурдно.

А.Таушев

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Политика пропагирања последњих времена

Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Овај разлог ће бити у томе што ће садашње време препознати као последње време.

То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код скоро свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве - свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадије и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан посуновраћеном и огреховљене свету. Примећено је да духовништва које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља - а то је монаха жеља да на живот људи у свету утиче (да не кажемо да руководи њима). Ова, истинском монаштву страна жеља, јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу - горепоменуто. Иза овако постављеног "мисионарења" крије се само једно - преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме и они - ни криви ни дужни, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, тако ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће ово бити могуће само ако подвижник има у себи егоизма.

Говорећи о призивању Имена Божијег, споменули смо светог Варсануфија - затворника из 6. века. Он је живео у време светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно ромејски царство - Византију и подигао велелепну цркву Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: "Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођа ..." У вези са његовом недоумицом о последњем времену, говори следеће: "О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време? "

Писмо завршава овако:" уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост. Амин. " Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже:" Ко не зна да ми живимо у последње време? "Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није било повод за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", "Господе Исусе Христе, спаси ме", "Исусе, помози ми", итд Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедска, да је појава антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко "стајање пред Богом", молитва и сећање на смрт никада не води у панику и очајање, него у радост и живот.

Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготову није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутрашњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се "у Духу у свако доба" (Еф. 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност "Божијем народу" и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божија воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара, можда је био и духовник светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале.

У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били "носиоци у пустињи процветалог оптимизма", са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света - како је свуда око нас све само зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се ​​то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо малопре говорили. "Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама! "(Мт 6, 23). Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и "шкргут зуба" (Мт 8, 1; 13, 2; 22, 3. ..), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлог и право само на једно незадовољство - на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује (као што рече Светогорски Томос из 14. века - ПГ 150, стр. 1233БД).

УПОЗОРЕЊЕ СВЕТОГ САВЕ Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи студеничког (и хиландарског) типика Светог Саве: "О томе да не волимо да код вас буде велики број ..." (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију светог Симеона (1207. Год.) Да је, по упокојењу светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на 90. Иако почетак ове главе каже: "Велики број међу вама не волимо да буде", следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, "па макар требало и мало да вас остане" (иста глава). ДВА ВИДА МОНАШТВУ 1 - Истинско монаштво и његови плодови Монаштво је започело повлачењем из света као израза велике жеље монаха за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божијег, "јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти" (Дап. 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба Свеправославном осећање припадности "Божијем народу" и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал - страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу наду за истрајавањем у тешким историјским приликама.

Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет. Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које средином 14. века изриче свети Патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног".

Да не бисмо превише уско схватили монашки призив треба истаћи да је монаштво кроз векове на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском тако иу опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, при том се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од учитеља пустиње - преподобног Антонија Великог, што знамо из Житија његовог које је записао свети Атанасије Велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи свештеници поред чистоте живота били људи високе културе и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона и догматичар свети Јован Дамаскин чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења.

Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиографију Преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божије о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетност, одузете покреће, демоне изгони, итд . Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј духовног руковођења безбројним душама које су му притицали.

Дара старчества су удостојени и Оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир.

Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је кончине преподобног на Светој Гори, у колиби своје младости.
Краљ Стефан Првовенчани (Свети Симон Монах) у Житију Светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненаметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха ствари би кренуле другачије.

2. Поремећај Поменути изворни монашки идеали су остали важећи и до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, уствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо - нездраво пресађивање монашких идеала чини да се поједини "побожнији" мирјани труде да личе на монахе без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и боравка у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао.

Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он не би био у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупљао би око себе сопствену заједницу од своје духовне деце и поштовалаца, и кад-тад би почео да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: "Ко је он (епископ)? Шта ће нам? (Тачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву ". Ова жеља за постављањем себе за ауторитет навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао право да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: да живимо у последњем времену, да је општа апостасија (отпадије), да не ваљају свештеници, политичари, епископи, да народ живи сав у греху, да свештеници не служе Литургију како треба, итд На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па иу њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи - жеља потпуно немонашка, тј страна монаштву и његовим заветима.
Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам. Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутрашњег проблема.

ЗАКЉУЧАК Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем. Ова жеља се јасно изражава у чину монашења, којом приликом новодошавшем игуман каже: "Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш ..." Дакле, истинска монашка духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је Божијом вољом, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник, потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси ичији ауторитет, а поготову да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у "хероизам" осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ништа заједничко са истинским монаштвом, а ни са српским Косовским опредељењем. И у корену Косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер "земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека". Ако су монаси 14. века били "носиоци у пустињи процветалог оптимизма", данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.

Архимандрит Тихон (Ракичевић)


Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Не идем у цркву што не могу да живим како треба..

Питање Валаамском монаху: Не идем у цркву због тога што не могу да живим како треба. Колико пута сам покушла, али ми не полази за руком… И значи све те престајане службе, мараме, сукње – све су то онда лагарије, шта ли… И веома сам тужна, јер ме то вуче назад, а ако не живим по заповестима, онда је све – несрећно. Шта да радим?


Одговор:Коме Црква није мајка – томе Бог није отац. Црква нису мараме-сукње. Црква је наше спасење, питање живота и смрти. Ви правилно осећате: “Ако не живим по заповестима, онда је све – несрећно”. Да, то је тако. Треба се трудити живети по заповестима, не ићи против савести. Али чак и ако сте одступили, пали – треба се кајати. Чак и ако немате снаге да се борите са страшћу, не окрећите се од Господа, не очајавајте, доћи ће време и Господ ће дати снаге.



Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Image
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Мач који одсеца нарцисоидност

Сведоци смо националног, економског, социјалног, културног разарања Србије. Да ли је дошло време да се подсетимо следећих Христових речи: (Мат., 10,34): ''Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесе мир него мач''. Какве последице има овај Библијски цитат, и у којој мери је он присутан у свести верника?


Овај мач о коме Господ говори јесте мач који сасеца наше страсти и нарцисоидност, а они нас много пута чине мирним и самозадовољним. Страсти нас везују за земаљске вредности које нас воде ка смрти. Христово Васкрсење даје нам смисао. Он никада није рекао да је дошао да донесе смисао, али ми снажно осећамо да смисао постаде тело, али тек у светлости Његовог Васкрсења.

Преко Крста Христовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог који показује љубав на делу, жртвујући се за друге без остатка. Врхунац те љубави свакако јесте Васкрсење Христово које је, као победа над смрћу, највећи тријумф и дар живота. Угледајући се на неупоредиву жртву Сина Божјег и ми сами треба да се жртвујемо за наше ближње, суседе, пријатеље, а посебно сународнике са Косова и Метохије, који су највеће жртве, не само економске кризе, него кризе морала која је захватила читав свет.
Владика Порфирије
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

О "побожним верницима" који одлазе видовњацима

Ево већ 8 година се борим са врачањем. Све је безуспешно. Заједничке молитве за изгоњење нечисте силе у Загорску код Оца Германа, јелеосвећење ништа није помогло. "Једна видовте жена" ми је рекла да више ништа не помаже јер је превише дуго врачано. Изменила се човекова суштина и њено трајање истиче.Моја ћерка копни. Да ли се може организовати лична молитва код Оца Гремана у Загорску?
Валентина




Помаже Бог Валентина!

Одакле вама такво познавање окултне терминологије? Очигледно је то од тих видовњака и екстрасенса, које слушате са задовољством. Могу да вам кажем само једно - све је то будалаштина! А ваше невоље су резултат посета тим "добрим" видовњацима, који су се дрзнули да кажу да човеку више ништа не може да помогне. Од када су извините православни хришћани почели тако да верују људима који немају ништа заједничко са Богом? И више од тога, који свесно служе ђаволу! Да, да, управо тако! И никако другачије!

Гатари, екстрасенси, исцелитељи, видовњаци - све су то слуге мрачних култова. И неће вам помоћи никакве молитве код Оца Германа и јелеосвећење, биће вам од њих само горе. а све је то због тога, што је немогуће истовремено молити Бога за помоћ и трчати по екстрасенсима.

Обраћање видовњаку је - обраћање ђаволу! То је директно нарушавање прве заповести: "Ја сам Господ, Бог твој, да не буиде у тебе других богова пред лицем Мојим" (Исх. 20, 2-3). А у Старом Завету се за нарушавање те заповести добијала смртна казна. Закључите сами због чега ваша ћерка копни на ваше очи. А ако се не зауставите све може да се заврши још тужније, јер "Ја сам Господ, Бог твој, Бог ревнитељ, који кажњава децу за грех отаца до трећег и четвртог колена оне који Ме ненавиде, и твори милост до хиљаду колена онима који Ме љубе и поштују заповести Моје "(Исх. 20, 5-6).

Ако сте извукли одговарајуће закључке, наставићу даље. Неопходно је да схватите да никакво врачање не може ништа човеку који живи у сагласности са Богом и испуњава Његове заповести. Вама и вашој ћерки је тренутно крајње неопходна исповест код духовника, на којој је преко потребно да испричате о својим посетама видовњацима и екстрасенсима.

Можда ће вам свештеник дати епитимију. Са смирењем примите све савете духовника и испуњавајте све његове поуке. И избаците из главе мисао о томе да су молитве за истеривање нечисте силе код оца Германа - лек за све болести. Ваша ћерка не страда од поседнутости, а та молитва је директно истеривање злог духа из људског тела. За њу је неопходно да се што чешће исповеда, причешћује и по потреби присуствује јелеосвећењу. Али запамтите да је све то неспојиво са посетама окултистима. Све остале савете можете да добијете од свештеника у цркви. Нека вам Господ помогне!



преузето са http://www.pravmir.ru/article_2127.html
превод са руског Др Радмила Макисмовић
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Из дневника једног калуђера

Image

Циљ ми није да оборим Небо,
Њему и није место на земљи.
Реке се уливају у језера,
језера у мора,
а мора у силне океане.
А ови се разливају и стапају
с'Небом...

Толика присност где је,
мора нешто тајанствено да постоји.
Сешћу у чун и отпловити далеко,
да и ја нађем чари плаветних
усана неба .
Ако их не нађем,
вратит се нећу.
Пољубићу море,
а оно, како већ зна и умије,
нек пошаље моје душе
усана додир - Њему...

Скадарско стихословље
Јрм.Илија Баћан

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

О спољашњем изгледу верника

Спољашњи изглед

За благочестивог хришћанина спољашњи изглед има велики значај, будући да је тај изглед тесно повезан са унутрашњим стањем. Благочестивост почиње унутра, у души. Стремљење к унутрашњој чистоти природно доводи и до спољашње уредности. Смиреност и скромност се показују скромношћу одевања и кротким понашањем. Душевни мир наводи човека на тихи разговор, уздржану гестикулацију и мимику, пажљиво биране речи. Оцрковљен човек тежи да у свему - и спољашњем и унутрашњем - нађе меру и поредак. У понашању хришћанина и његовом спољашњем изгледу нема ништа случајног, непотребног, сувишног. Благочестиве вернике одликује пажљив однос према свему: свећама, белешкама, чак и новцу. Гласни разговори и неумерена гестикулација нису дозвољени у цркви. Наравно, није дозвољено ни да у цркви звони мобилни телефон, а тим пре није дозвољен телефонски разговор. Личност православног хришћанина је изграђивана вековима, на основу чега га је могуће познати издалека. Тај лик је постао традиција, чак и неписано правило.

Одевање

Одећа православног хришћанина треба да одговара полу. Жене треба да су одевене у хаљине с дугим рукавима или у блузи (такође дугих рукава) и сукњи које прекривају ноге, како нико не би обраћао пажњу на њих. Панталоне, као мушка одећа - нису дозвољене. Мушкарци треба да су у панталонама (али не у шорцу) и кошуљи дугих рукава. Џинс је дозвољен, али да није подеран и прљав. Уопште, сва одећа треба да је чиста и уредна. У празнични дан она може бити и елегантна.

Чистоћа

Телесна чистоћа је обавезна за све, нарочито за оне који се причешћују. Коса мушкараца треба да буде уредно очешљана и свезана (ако је дуга), како не би опадала по светињи; жена треба да покрива главу марамом. Не препоручује се упадљива и прекомерна козметика (нарочито не изразито накарминисане усне). Не дозвољава се долазак у цркву намирисан јаким, изазовним парфемима.

Прилози

Прилози су разни, могуће је приложити све оно што се употребљава у црквеном начину живота. То могу бити чаше и престолно Јеванђеље, свеће и вино, материјал и уље за кандило. Могуће је приложити намирнице за свештеничку (или манастирску) трпезу. Прилози могу бити за цркву и за свештенике. У последњем случају они се предају лично. Сваки прилог Господ прима као жртву верујућег. Прилози се могу давати и за помен ближњих.

Са руског Р.М.
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Како да пронађем духовног оца?

Моје питање јесте: "Како да нађем за себе духовног оца? Ко може да буде духовни отац? "Да ли духовник може да одбије нечију молбу да га духовно руководи?

Искрено речено, стрепио сам од оваквог питања. Тачније, од првог његовог дела: "Како да нађем за себе духовног оца?". Такво питање, у разним варијантама, постављали су ми многи и раније, додуше усмено, на које ми је увек било тешко да одговорим. Сада "прозван" и писмено постављеним питањем, покушаћу да одговорим, колико ми је то могуће.

Пре свега, нека ми буде допуштено да најпре кажем реч-две о самом појму духовног оца или духовника. Јер, нажалост, србски народ је одавно заборавио шта значи духовник, шта значи духовни живот. У најбољем случају код нас се задржао појам "исповедника", под којим се најчешће подразумева надлежни парох - свештеник, којима појединци повремено одлазе ради исповедања својих грехова, најчешће, пред свето причешће. У многим крајевима, нажалост, чак ни тога нема. Међутим, појам духовника је далеко шири од појма исповедника. Исповедник може бити свако свештено лице које саслуша грехе на исповести и прочита разрешну молитву. И ту се његова делатност завршава. Духовник је, пак, нешто сасвим друго. Он, често у порођајним мукама рађа своју духовну децу, (Види: Гал. 4,19), негује их и васпитава, води и руководи, док у њима не уобличи лик Христов.

У православној духовној литератури то је реч која се веома често сусреће, истина под разним синонимима: "Геронда" (грчки), "Старец" (руски), "Авва" (староарапски), "Духовник", "Духовни отац" и тд. Међутим, сви ти изрази означавају мање-више саму суштину речи духовник. А духовник је управо она личност, углавном у монашком чину (најчешће свештено-монах), која је духовно веома јака, која је утемељена на Господу Исусу Христу, на светим Оцима иу традицији православне духовности, те је као таква способна да друге људе, друге личности духовно препорађа, или рађа. Зато он и јесте "духовни отац", а сви они које он руководи на путу спасења јесу његова духовна деца. Духовник, дакле, не само да рађа своју духовни децу него их и непрекидно руководи на путу духовног живота и узрастања.

Духовник не бира своју духовну децу, није онај од кога иницијатива потиче, него који својом личношћу, својом духовном снагом зрачи једну светлост духовну, којом привлачи к себи душе жедне и жељне Бога и узвишеног духовног живота. Исто онако као што сијалица, светлећи у ноћном мраку, привлачи к себи разне инсекте који се око ње вију. Духовник, иако углавном живи на једном месту, често у пустињи, као што је био свети Антоније Велики или као што су многи светогорски духовници и данас, живи у својој испосници и подвигу, у молитви и посту, у духовном созерцању и сагледавању дубина божанских, ипак он не може остати сакривен од очију света, као онај град "који на гори стоји", о коме говори Свето Писмо.

Духовник, дакле, и кад би хтео, не може се сакрити. Њега налазе сви они који желе напредак у духовном животу и који теже да постигну и остваре циљ и назначење свога постојања. Према томе, духовник се не намеће никоме. Он је као бистри планински извор. Он се свима нуди, он је свима отворен и ко год жели може да му приступи да се напије и да утоли своју духовну жеђ.

Духовник је, пре свега, човек молитве и пун расуђивања. Зато он никада не настоји да насилно продре у нашу душу. Он стрпљиво чека да се душа његовог духовног чеда отвори њему у искрености, у исповести и поверењу, јер само тада он може да делује и да помогне. Тачно онако као што је често учио, и у пракси поступао, наш савремени велики духовник, преподобни отац Јустин Ћелијски, који је изузетно ценио и поштовао сваку личност, сваког човека, те је говорио "да свакој души људској треба прилазити нежно, као на голубијим ногама ", да се не повреди, да насилно не покушава да помогне, него само онолико колико душа од њега тражи. Духовник, дакле, не јури по свету и по народу да "тражи" и "сабира" себи духовну децу, да "спасава свет", као што су многи данас склони да тако нешто захтевају од духовних људи. Он живи својим духовним животом и чека да га нађу они којима је неопходан, и које Бог на њега упути. Таквима он и постаје духовни отац, а они постају његова духовна деца.

А сада, суштинско питање: "Како и где наћи за себе таквог духовног оца"?

Тајна спасења је надумна тајна. Зато на горње питање није могуће рационално одговорити и прстом указати на таквог духовника. Бог је тај који познаје не само сваку душу него и сваку помисао душе, и тајне жеље срца, чак и оне најдубље. Ако дакле у нама постоји искрена жеља и потреба да себе предамо искусном вођи на путу нашег спасења, ако се искрено будемо за то молили Богу, сигурно је да нас Бог неће оставити без своје утехе. Он, као једини срцезналац, упутиће нас на духовника који одговара потребама и склоностима наше душе.

Ипак, то не значи да треба седети скрштених руку и очекивати чудо Божије. Треба се потрудити, по речи Христовој: "Тражите и наћићете" (Мт. 7, 7). Почнимо од свога свештеника. Ударимо почетак духовном животу кроз искрено покајање и исповест својих грехова. Нека се љубав према Богу и духовном животу распали у срцу нашем, па ће се Бог даље побринути за наше стварне потребе.
Као човек кад се разболи. Крене од лекара опште праксе. Даље сам развој и врста болести тера га да тражи "специјалисте" који му могу помоћи. Распитује се код пријатеља и познаника, слуша и савет лекара опште праксе који му препоручује тога и тога специјалисту. И не престаје да се интересује и да трага за најбољим лекарима, чак иу иностранству, само да би нашао лека својој болести и сачувао свој овоземаљски живот.

Па ако се човек толико труди, не жалећи ни времена ни новаца, да би олакшао пролазном и пропадљивом телу и продужио му живот на неко време, зар ћемо ми, који желимо да добијемо вечни живот у Царству небескоме, показати мање ревности, труда и спремности на сваку жртву да би душу своју исцелили од сваке болести греховне и тиме јој омогућили она блага "која око не виде, и ухо не чу, иу срце човеку не дође, а која уготови Бог онима који га љубе"? (И Кор. 2, 9).

Познато је да многи православни Грци, који имају дубоки осећај значаја доброг духовника, имају своје духовнике чак у Светој Гори, са којима су у честом контакту, и које посећују бар два пута годишње, не толико ради исповедања грехова (то могу да обаве код сваког свештеника), него ради духовних савета и поука. Ти духовници обично руководе духовним животом читаве породице, иако их често виђа и посећује само отац, глава породице. Такви духовници не ретко и излазе из својих пустиња, посећују своју духовну децу и помажу им у разрешењу многих духовних, па често и животних проблема.

Из до сада реченога, само по себи је разумљиво да прави духовник нити има разлога, нити жели да одбије било кога ко му са пуним поверењем, искреношћу и послушношћу приступи и замоли од њега помоћ, савет или руковођење на путу спасења. Истина, духовник може бити често веома заузет (ако има велики број духовне деце), па да није у стању да прихвати свакога ко му се обрати. Али свакако ће и хтети и моћи да нам даде добар савет и да нас упути на онога који ће нам моћи помоћи, поготову ако су у питању почетници. Не мора професор универзитета да се бави предавањем деци азбуке и основних појмова образовања. За то постоје учитељи, на које нас он може увек упутити. Најважније је хтети да се спасемо и радити на томе са пуним поверењем на Бога, јер Он "хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" (И Тим. 2,4).

Мир Ти и спасење од Господа

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Шта је депресија?

Св.Јoван Касијан (360-435 )

Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5 1.


ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Тада осећамо оно што се у данашње време назива депресија.
Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу.

Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи,

јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи.

Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и
у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима.

Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23).

Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже:
Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10).

Ова “жалост која је по Богу” је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас.

Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5,22).

Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа:

равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви.

Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

Свети Јован Касијан
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Кајање је доживотан пpоцес!

Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш. Своје грехе". То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе.

Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, устани". Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха". Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш".

Епископ јегарски Порфирије

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

О свештеницима

Среском благајнику Б. Ђ.


Нисте задовољни својим свештеником. И заиста је жалосно што Вас огорчава онај који треба да Вас теши и блажи. Али Ви сте због тога устали против свих свештеника у свету. Тиме само сведочите и Ви, како је тешко излечити људе од уопштавања изузетака. Навешћу Вам пример, како су истински велики људи били у томе опрезни и праведни. Велики руски књижевник Гогољ - ма колико велики као књижевник ипак много већи као умни карактер - био је једном нападнут од другог руског писца, Бјелинског, због тога што је говорио правду о руском свештенству. Одговарајући на тај напад Гогољ је писао Бјелинском:"... Откуда се то Вама учинило, да ја певам химне нашем духовенству? И откуда у Вама такав дух ненависти? Ја сам знао много рђавих попова, и могао бих Вам испричати много смешних прича о њима. Али зато опет ја сам срео и такве, чијој сам се светости живота дивио; и видео сам, да су они производ наше источне цркве а не западне. Ја никако, дакле, не певам химне оном духовенству које је постидело нашу цркву, него оном које је нашу Цркву узвисило... које је мучеништвом својим запечатило истину сваке речи Христове, и које је чак и џелате своје заморило молећи се Богу за њих."

Постарајте се и Ви да мислите тако као велики Гогољ. Какав би био Христос, рецимо, да је омрзао све апостоле Своје због Јуде издајника? Гле, Он чак ни Јуду није омрзао, него га је на Тајној Вечери до краја опомињао да не губи себе издајом Сина Божијег.
А Ви замислите, колика ће слава Ваша бити у Царству Божијем, ако се Ви као мирјанин покажете већи хришћанин од свештеника!


СВ.ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МИСИОНАРСКА ПИСМА



292. Писмо


Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Вера аутоматски не прелази на децу са родитеља

Image

Вера од слушања

Деца не постају верници биолошким наслеђивањем. Аутоматски вера никада не прелази с родитеља на децу. Вера увек долази од слушања, а слушање од Речи Божије (Рим. 10,17). Родитељи су за своју децу први благовесници Христових истина у свом дому. Да би деца постала верници она морају не само да слушају од својих родитеља Реч Божију која се изговара у доброти и љубави, него и да виде њихово добро понашање. Родитељи морају да постану пример достојан подражавања.

Од родитеља деца треба да сазнају своју историју, своје корене, да сазнају Бога Који је створио небо и земљу, и човека по Свом образу и подобију, Који је послао Сина Свога Исуса Христа на земљу ради спасења људи. Деца морају да од родитеља сазнају да је и за њихово спасење Христос платио скупу цену на Голготском крсту, да и она имају на небесима Оца Који их воли, Који их цени и брине се о њима, да је Господ створио на земљи Своју Цркву, која је позвана да постане духовна породица за Његову децу. Родитељи су први учитељи и духовни наставници своје деце. Наше хришћанство не вреди ништа, ако утицај улице или школе буде преовлађивао и потискивао духовни ауторитет родитеља. Свест детета не смеју да формирају весели другови и случајне другарице, телевизијски програми, нити "Краљеви и лакрдијаши". Родитељи морају да помогну деци да науче да правилно посматрају свет, да их науче да разликују добро од зла, да називају ствари њиховим именима, те да поставе здрав темељ њиховог хришћанског схватања света. "Деца врло добро осећају колико родитељи искрено и сами поштују прихваћена дисциплинска правила - било то редовно посећивање цркве, добронамерност, било уздржавање од пушења и алкохола. Родитељи хришћани могу да помогну деци да схвате да се у основи сваке дисциплине налази принцип Да буде воља Твоја, а не родитељско `ја тако хоћу'".

Васпитање је стваралаштво. Јер васпитати се може само личност, дресирају се животиње. Посао васпитања је процес непрестаног са-стварања личности, Бог лично учествује у њему. Не налази се само родитељска љубав на почетку рађања нове људске личности. То је немогуће остварити без родитељског ауторитета: Слава деци су родитељи њихови (Приче, 17, 6).


Игуман ЕВМЕНИЈЕ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

grlica
Posts: 1867
Joined: 12.01.2012. 23:54

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by grlica »

bravo vrsta , ovaj tekst mi baš sjede --- ko budali šamar!
imam moćno pero - jezik srpski

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Зашто људи не иду у Цркву?

Image

Ако упитате многе људе, зашто не иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити: немам времена, морам да радим! Погледајте те људе, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад, и сравните их са онима који деле време на радина молитву, и брзо ћете се уверити, да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији. Прича се за два суседа кројача, како су били неједнаки и по раду, и по молитви, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно, а овај је оскудевао. Упита овај онога, како то да он има свега, ма да ради мање одњега. А онај богомољац одговори, да он сваки дан иде у цркву, и уз пут налази изгубљено злато, па позове и свог суседа самца, да пође с њим на молитву, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно, никакво злато нису они налазили на путу, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове, Бог додаје и умножава све остало, што им је нужно за телесни живот.

Св. Владика Николај
Пролог, Расуђивање(24.Август)
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Зашто православни свештеници носе браду?

Image

Питање:

Помаже Бог! Жао ми је што вам одузимам време неким баналним питањима, али мене интересује: Зашто православни свештеници носе браду? Зашто су мантије код православних црне? Како неко може да одреди коју ће славу да слави? Један мој пријатељ је крштен као дете, отац му је умро и није ни славио славу, а његови су македонци, није у контакту са очевом страном породице. Мајчина страна слави Св. Николу, па би он радије неку другу, је ли то у реду? Опростите на незнању и све најбоље вам желим!


Одговор:

Бог помогaо! Кључан одговор на ваше питање зашто православни свештеници носе браду лежи баш у њиховом свештенству. Ево зашто то кажем. Ако узмемо старозаветну књигу Левитa видећемо да је Господ узео «лично» учешће у организовању старозаветне цркве - Његове скиније. Тако је и установио службу свештенства када је наредио Мојсеју да миром помаже главу свога брата Аарона; и док је овај у свом својем послушању Господу то миро изливао на главу брата, а оно се сливало низ његову браду. Новозаветна Црква и даље се сећа тих библијских речи тако што сваки рукоположени свештенослужитељ, био он презвитер или епископ, не може да свршава никакву службу ако на себи нема епитрахиљ, а он је дугачко платно које стоји око врата које се протеже скоро до стопала и баш представља то сливање мира или свештеничке благодати, или «извршавајућу и одозго силазећу благодат Духа» (Свети Симеон Солунски, «О храму», гл 39). Данас сваки епископ као и свештеник, приликом одевања епитрахиља молитвено се сећа тог момента када је установљено старозаветно свештенство, и пред приношење новозаветне бескрвне жртве, они одевају на врат епитрахиљ (τραχηλος = врат, «надвратник») произносећи следеће билијске речи: «Благословен Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, који се слива на скут хаљине његове» (Псалам 133, Проскомидија). Овде је смисао свештенства јако везан за браду, а посебно ако томе још придодамо факт да је брада украс мушкарца, и да њено бријање уствари јесте срамоћење човека (3 Мојсејева 19, 27; Дневника 19, 5, и да Левит забрањује да се брије (19, 27). Само на основу тога што је наш Првосвешеник и Месија имао браду и данас би требали сви свештеници да носе своје пуне браде, и то без «уметничких» подбријавања (упореди Синтагма Т, гл 9). Под снажним утицајем модернизма данас неке цркве толиришу својим свештеницима када ови не носе своје браде. Поред тога што није канонски и еванђељски, нити литургички оправдано, такође није разумљиво (нити искрено) када један свештеник чита молитву за одевање свог епитахиља, а да се саме њене суштине одриче.Нека врста мантије помиње се још код Јустина Мученика «као филизофска одежда» и да су је носили привелеговани људи који су имали право учења, али јасно о томе говори Матеј Властар, који каже да она мора да буде «црне боје» (слово Е, 9 гл.), али црноризци се помињу још у Нитријској пустињи који су били одевени црним одеждама кроз које су изражавали покајање и одрицања од овог света. Ипак постоји традиција у Руској Цркви да се за време пасхалног периода носе и беле мантије. Римокатоличка црква као и неке протестантске задржале су ношење црних мантија, али сада све више и више црног одела.Свештеничка црна мантија означава покајање за себе и своју паству док њена дужина означава право учења. Славу може сам да изабере у договору са својим свештеником.
Са благословом,
О. Љубо



Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Како да се опходимо када нас каде у храму?

Image

Како треба онај ко се моли у храму да одговара на кађење архијереја, јереја и ђакона: да ли само поклоном, или осењивањем крсним знамењем, или пак поклоном уз осењивање крсним знамењем?

Одговор: Кађењем се указује поштовање светим иконама и уопште свим светињама које се налазе у храму, а каде се и верни који присуствују богослужењу. По речима светог Германа, "кађење представља оно миро које је било донето на погреб Господа, као и смирну и тамјан које су донели мудраци". Поред тога кађење означава и чисти завет добрих дела, из којих истиче миомирис, како вели апостол, јер смо ми Христов миомир Богу (2. Кор. 2,15).

Кађење пред иконама и другим светињама на тај начин служи као израз поштовања према њима, док кађење верујућих представља израз жеље да се они испуне Духом Светим и да својим добрим делима угодно миришу пред Господом, попут тамјана којим се кади.
Онај ко обавља кађење, истовремено се клања онима које кади; а верујући му одговарају истим таквим поклоном, не осењујући се при томе крсним знамењем.

А.Таушев

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »


Секташтво и Екстремизам у руском Православљу

Image

Који пут одводи од Цркве?

Младићу, који се недавно обратио у Православље, ушавши у обичну православну Цркву у Москви прилаз стара жена, носивши кутију за донацију, почиње да саветује младог човека: "Боље ти је да скинеш тај чвор. Наш Господ није носио кравату. Ђаво живи у тим чворовима ".

Стари виц о усамљеном Јеврејину на пустом острву који је себи саградио две синагоге –у једну да иде, а у другу да не иде - савршено пристаје модерном руском односу према Православљу. Већ, пре 10 година неки од најстрожијих свештеника не би дали свету тајну причешћа верницима из "мање православнијих" парохија, сам ако се нису покајали и исповедили своја лажна уверења.
Постоји још једна црква, која је формирана давно у границама Руске православне цркве. Та унутрашња црква чита своје књиге, слуша своје власти, и презире епископство. У језику модерне социологије, њени следбеници се могу назвати "религијски фундаменталисти." То је баш као и у модерном исламском свету, где је универзални мир проповедан у једној џамији, а џихад проповедан у другој непосредно поред врата, и оба типа верника су "добри муслимани".

Православни фундаменталисти кажу да последњи дани долазе и да [Појединачни порески број, садржи бар-код са бројем "666"] и нови руски пасоши су печат антихриста.

Савремена Русија је земља неофита. Ово важи како за свештенике тако и за лаике. Људи иду у манастире у потрази за "старцем" [мудрацем] и духовним учитељем. Али, мудраци и сами наставници дошли су у цркву пре само 10 до 15 година, иако се претварају да имају духовни вид поређени су са Достојевским "старцем Зосимом." Прикупљене листе највише поштованих „стараца" су седмично ажуриране. Тако, из уклетог света преузели су светско представљање – оцењивања популарних. Чак потказивачки термин се већ појавио у православној цркви: "Млади старац".

Најрадикалнији од тих фундаменталиста позвају Цркву да канонизује Ивана Грозног, Распутина и Стаљина. Насеље тих радикалних боготражитеља је основано недалеко од Москве у селу Кошчејево, у Јарославском региону. Његови становници себе називају "Опречное Братство" [Братство Опречника, опречници као припадници гардијске јединице формиране од Ивана Грозног.]
Друга алтернатива је култ Братства Цара-Спаситеља. Презентована од некдашње популарне певачице Џиани Бичевскаја, ова група сматра да Христос није платио за све људске грехе и да је последњи руски цар морао да доврши посао. Присталице ове идеје окупљају се на железничкој станици Таининскаја, неких 20 минута од Москве. Врше обред националног покајања поред споменика Николаја II. Људи се ту кају за разна дела својих предака, укључујући Децембарски устанак.

У Дивјејевском селу [једном од најважнијих светих места савремене Русије, тамо се налази – манастир који је основао Свети Серафим Саровски] постоји прокопан "канал", куда је проходила Богородица, када се појавила Св. Серафиму. Према народном веровању, Антихрист неће моћи да пређе тај канал, тако да верници сами већ купују куће у Дивјејеву да буду у близини те светињи у време краја света.

Према главном руском експерту, Александру Дворкину, аутохтоне секте чине више од половине свих култиста у Русији и почињу да прелазе и у друге земље. Пре 10 или 15 година људи су одлазилу у култ директно као прави атеисти. Данашњи култисти су боље описани као наследници предреволуционарног руског боготражитељског покрета. А кључни проблем је постојао и пре револуције. Руски писац Николај Лесков је посебно заинтересован за тај проблем. Његова омиљена фраза је била: "Русија је крштена, али не и образована" - што значи да људи који тврде да су православци имају веома нејасну слику- "шта је уствари њихова вера." Разлог су такође апсурдни резултати бројних недавних анкета. На пример, према анкетама, између 70-80% од православних верника у Русији, само 40% верује у Бога, а само око 2% учествују редовно у светим тајнама.

Бројне мале фракције које проповедају разне алтернативне видове православља неће бити у неслоги, и на тај начин многе парохије и манастири, формално православни, постају секташкие у природи. Ти људи не желе да напусте Цркву, већ да је реорганизују на свој начин. Иако неформално секташки, у стварности они поседују секташки менталитет....

Ево како тај менталитет описује савремени православни теолог са Бечког Универзитета, Владимир Мартиновић, „помак верског обожавања од Бога ка одређеном свештенику са свеукупним предавањем сопствене воље; веровање у аутоматску ефикасност верских обреда; без неопходног разумевања њиховог значења; апокалиптичне идеје које подстичу страх од спољашњег света; "политеизам" који се састоји од претераног поштовања светаца "за сваку замишљену прилику"; екстремистичке тенденције које подстичу мржњу према одређеним групама људи приказујући као главне непријатеље Цркве.

Разлози тог секташког менталитета су очигледни. "Такве ствари дешавају се врло лако", примећује о. Георгије Кочетков, врло популаран међу свештенством Московске интелигенције. "Људи теже ка интензивном духовном животу, они су незадовољни ослабљеним и разблаженим парохијским животом. А имајући ревности, они постају плен онога што апостол Павле назива "ревност не по разуму."

О. Георгиј Кочетков је сам "секташ."Он је означен фундаменталистичком фракцијом у Цркви. Средином 1990-их година сведочи врхунац конфронтације између либерални покрет представљен од стране о.Гргигорија и ватрених присталица " старих обичаја". Фундаменталисти освајају победу: они су претили напуштањем Цркве и црквене вође су се предале њиховим притисцима, рестрикције су примењене на парохије и манастире који су подржали "дрзак" став према Традицији, како би се "задовољила" ново обраћена интелигенција....

Али након што су фундаменталисти искористили црквено руководство ради пораза либерала, црквено руководство се само нашло у ватри. Сада је фундаменталисти сматрају да је управо они најлибералнији и екуменски део цркве, а тиме и њихов главни непријатељ.
Ђакон Андреј Кураев, професор Московске Духовне академије, верује да сама црква сноси одговорност за ширење таквих идеја. "Питање је, зашто су ти људи, који су већ православни, били незаштићени пред лудим проповедима ове болесне особе [Пјотра Кузњецова, лидера групе Пенза- судњи дан]. Уђимо у обичну цркву или манастир, и видећемо да је изузетно тешко тамо наћи књигу о Христу, али зато постоје бројне књиге о Антихристу. "

"Постоје предуслови који у цркви формирају секте", признаје секретар патријарха, о. Владимир Вигилански. Према његовим речима, опасност од раскола је врло реална, али јерарси не желе да га испровоцирају, јер се осећају одговорним за своју мирјане: "Постоје људи који, као у Јеванђелској причи, плаше се да почупају кукољ , да не би искоренили пшеницу са њима. Патријарх сматра да један сачуван изданак пшенице има већу вредност од неколико десетина кукоља "Судећи по Пенза догађајима кукољ је већ дубоко укорењен.

Андреј Кураев не верује да ће љубазност хијерархије спасити Цркву од раскола. "Страх од раскола, ако паралише цркву, само га убрзава. Понекад, као у случају Пенза, чак сам желео да се раскол већ догодило, тако да се ови људи не могу више идентификовати са Православном Црквом. Тада ће бити јасно постојање Православља и постојање болести маскирано „као Православље. "
Али, Црква се разликује од секти и прихвата све, сви сиромахе и богаље, док секташи не толеришу било какво одступања од "сигурног пута у рај." Дакле, анатемисањем таквих људи било би признање своје неспособности да се излече духовно болесни.

Александар Баунов и Иља Архипов
Russian Newsweek
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »


Шта да радим са мојом децом, старче? Они су веома тешки

Image

Шта да радим са мојом децом, старче? Они су веома тешки. Они вичу на мене, гледају све прљаве филмове на ТВ-у и они су тиме угрожени.


Сам ће Господ сачувати децу. Мораш се молити: "Господе, спаси ме исправи ме, и просветли моју децу да буду близу Тебе ".
Господ ће те чути и даће ти оно што је потребно.

Да ли нас Господ чује? Да ли му наш глас допире?


Ја не знам. Прошлог месеца је имао бол у увету. Предстоје тешка времена, али не бој се.Господ неће напустити своју децу, Он ће их спасити чудесно.

Како то мислиш Старче?


Како мислим? На пример, ако немаш шта да једеш, када се пробудитш ујутру наћи ћеш векну хлеба на столу и запитати ћеш се одакле је дошао. Али мораш имати веру. Без вере се ништа не дешава.

Старац Амвросије Лазарис
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Борба за превласт између мушкарца и жене

Сусрет мушкарца и жене у савременом свету, није идиличан. На сцени је борба полова и рат за превласт.

- Сасвим је нормално и природно да век у коме живимо износи као један од кључних, главних проблема савремене цивилизације, однос полова. Дакако, савремени човек је у бескрајној борби за доминацију. Након човековог иступања из раја, он се обезблагодаћује и ступа у свеопшти рат са свим око себе. Данас није нимало случајно што постоје феминистички покрети, то је добро јер је знак за узбуну да се човечанство, (које лежи мимо Цркве), позове на извесно преиспитивање. Бојим се да смо јако далеко од оног што нам се нуди унутар живота Цркве.

Често се позивамо на тзв. патријархално друштво, патријархалну породицу, говорећи да је то, ето, један модел који је неупоредиво бољи од модела у који је ушла савремена породица а, уствари, велико је питање да ли је ту основни принцип, садржај живота, била љубав и истинска и права жртва или само борба за доминацију, где је по биолошкој снази победио мушкарац. Уствари, мушкарац је током векова успео да се наметне жени. Свети Јован Златоусти каже: Жену, мајку твоје деце, у благоразумности, не треба везивати страхом и претњама него љубављу.

Владика Порфирије
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: Kratke duhovne pouke, price

Post by vrsta8472 »

Св.Владика Николај о Титу

Владика Николај о Титу

Image

Николајев однос према Брозу и његовој Југославији је јасан: он се гнуша овог безбожничког тиранина, о коме мишљење исказује у писму надбискупу кентерберијском, поводом Титове посете Енглеској 1952. (концепт писма чува се у Николајевој оставштини):

"Ваша Милости,

У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.

Ваша Милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.

Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству 'савезничких' посетилаца.

Ваша Милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.

Молим се и надам да ће Ваша Милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу Хришћанства не дозволи да целива руку Њеног Величанства, која се у званичној титули својој назива 'бранитељком вере'. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша Милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град Светих мученика Албана и Магнуса.
Уверавам Вас, Ваша Милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.

Веома искрено ваш,
Епископ Николај"


Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

Post Reply