Re: Ljepota Pravoslavlja
Posted: 15.04.2015. 19:04
http://www.pravda.rs/2015/04/15/vaskrsn ... o/?lng=cirВаскршње чудо: Господња икона којој ватра не може ништа
http://www.pravda.rs/2015/04/15/vaskrsn ... o/?lng=cirВаскршње чудо: Господња икона којој ватра не може ништа
http://www.spc.rs/sr/strmoglav_monaha_a ... gove_sekteСтрмоглав монаха Артемија расколника и његове секте
Св. Владика Николај Жички wrote:У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару.
Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће.
И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов".
— Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста.
Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих.
Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести?
Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли кам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу?
Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или — тамница.
Владика Данило Будимски: Не постоји „република небеска“ него Царство Небеско
О монархији, лажним вредностима демо(но)кратије, о томе зашто нико не може да буде аполитичан и зашто не постоји „република небеска“ него постоји Царство Небеско; о томе зашто Хрватска пати за хрватијом и у чему је туга „македонства“; зашто нема Србије без Црне Горе; о „сељаку Милутину“ Данка Поповића и његовој усковидој политици наспрам које стоји интелектуална ширина Илије Гарашанина; о томе зашто су бомбардоване земље србског отачаства; о Страшном Божјем суду и о многим другим, суштински битним стварима за наш опстанак и останак на овим просторима говори блаженопочивши епископ Данило Крстић.
отац Ненад Илић wrote:Алфа Омега Клуб је први покушај да се одговори на вапећу потребу великог броја људи који се сматрају црквеним, као и оних који Цркву и Православље више гледају споља. Та потреба је превод духовног знања које се чува у православљу на језик нашег доба (не прилагођавање и промена него превод, оживљавање традиције) и његова практична примена на ситуације које доноси свакодневни живот.
Наравно да не мислим да побиједих охолост али прихватам борбу...[img]https://fbcdn-profile-a.akamaihd.net/hprofile-ak-xtf1/v/t1.0-1/c3.0.130.130/p130x130/11423374_417800078399411_487596377074947617_n.jpg?oh=ffd8b0fafb07650db8cecb7942f8c027&oe=55F4B15F&__gda__=1442487933_5763afbeed9d4351ab3d009ac2a4742b[/img] wrote:О ОХОЛОСТИ
Поставља се једно доста чудно питање. Како то да многи људи који су очигледно охоли говоре да верују у Бога и сматрају се религиозним? Бојим се да такви поштују погрешног бога.
Теоретски признају да у односу према њему нису ништа, али у стварности мисле да он посебно држи до њих и сматра их далеко бољима од обичних људи. Дакле, дају му ситницу своје умишљене понизности, а из тога обилато извлаче охолост у свом ставу према другима.
Претпостављам да је Христос мислио управо на такве људе кад је рекао да ће неки причати о њему, и у његово име изгонити ђаволе, али ће им он на крају рећи да их никада није познавао. Свако од нас, у сваком тренутку свог живота може закорачити у овакву смртоносну замку.
Срећом имамо поуздану проверу за то. Кад год осетимо да смо због нашег религиозног живота изузетно добри, чак бољи од других – тада можемо бити сигурни да Бог не управља нама. Бог је с нама ако смо у стању да потпуно заборавимо на себе, и кад себи не придајемо неки изузетни значај.
К.С. Луис (1898 - 1963)
северноирски писац, најпознатији по „Хроникама Нарније“
Питао старац свог духовног брата: „Сине, шта си данас урадио?“
„Ах“, одговори брат, „Толико сваки дан имам посла да га не бих могао свршити без Божије помоћи.
Морам укротити два сокола, задржати два јелена, савладати два јастреба, победити змију, сузбити медведа и неговати једног болесника.“
„Шта то говориш“, насмеја се старац, „таквих животиња нема у нашем манастиру!“
„Има“, одговори брат, „сада ћу ти рећи:
Два сокола два су моја ока – на њих морам увек пазити да ништа грешно не гледају! Два јелена, то су моје ноге – потребно је да их спречавам да ме на зло не одведу! Два јастреба, то су моје руке – потребно је да их приморам на посао и добра дела! Змија је мој језик – морам га држати на узди да узалуд грешно не брбља! Медвед, то је моје срце – треба непрестано да се борим против његовог самољубља и таштине! А болесник, то је моје тело!“
Пре неколико година, становници једног од планинских села у Егини су остали без свештеника, а нови није именован. Дошао је Велики пост, када се у Грчкој молитвени живот интензивира, тако да остати у овом периоду без свештеника била је страшна ствар.
Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.
Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.
Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.
На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.
У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Светом Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Светог Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920. у телу служио овом побожном народу. Икона Светог Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.