Krsna slava i tri prsta!
Moderator: vrsta8472
Сретна слава свима који данас славе Св. апостола и јеванђелиста Марка.
Посебно морам да честитам Жељки Блатешићу и Славиши Малешевићу крсну славу.
Примите моје најсрдачније поздраве поводом ваше крсне славе са молитвеном жељом да још дуго година у миру, љубави, здрављу и свакоме добру прослављате свог небеског покровитеља.
Посебно морам да честитам Жељки Блатешићу и Славиши Малешевићу крсну славу.
Примите моје најсрдачније поздраве поводом ваше крсне славе са молитвеном жељом да још дуго година у миру, љубави, здрављу и свакоме добру прослављате свог небеског покровитеља.
-
kraschotica
- Posts: 1061
- Joined: 10.11.2007. 21:25
- Location: put za nigdje...pa pred kraj puta;)
- Contact:
e da...hvala, sretna slava svima koji danas također slave...danas, nažalost nisam mogla biti sa svojima i dostojno proslaviti...
Last edited by kraschotica on 09.05.2008. 00:41, edited 1 time in total.
ki je mačku rep odsikal=)
-
PATRIOT BOYS
- Posts: 99
- Joined: 13.02.2007. 23:18
- Location: BANJA LUKA--PRNJAVOR
-
DJ_Buco
- Posts: 1628
- Joined: 15.07.2007. 21:36
- Location: www.metno.bih
- Contact:
Srpske Slave i Obicaji
· Српска слава или крсно име
· Шта је слава?
· Како су наши преци поштовали и славили славу
· Откуда гозбе о славама
· Како треба да славимо славу
· Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена славе.
· Каквих има слава
· Водоосвећење
· Уочи славе
· На дан славе
· Како се прави славски колач
· Како се спрема славско жито
· Из чина малог освећења воде
· Благосиљање кољива
· Чин резања колача
· Славски Тропари (Транскрипција црквенословенског текста)
· Св. Василије Велики (1. тј. 14. јануара)
· Св. Јован Крститељ (7. тј. 20. јануара)
· Св. Сава (14. тј. 28. јануара)
· Часне вериге Апостола Петра (16. тј. 29. јануара)
· Света Три Јерарха (30. јануара тј. 12. фебруара)
· Св. Трифун (1. тј. 14. фебруара)
· Св. Симеон Богопримац (3. тј. 16. фебруара)
· Свети Мученик Харалампије (10. тј. 23. фебруара)
· Преподобни Авксентије (14. тј. 27. фебруара)
· Св. Великомученик Теодор Тирон (17. фебруара тј. 2. марта и у суботу прве недеље Часног поста)
· Св. Четрдесет Мученика - Младенци (9. тј. 22. марта)
· Свети Алексије човек Божији (17. тј. 30. марта)
· Благовести (25. марта тј. 7. априла)
· Св. и праведни Лазар (Лазарева субота)
· Свети Георгије (23. априла тј. 6. маја)
· Свети Еванђелист Марко (25. априла тј. 8. маја)
· Свети Василије Острошки (29. априла тј. 12. маја)
· Свети Пророк Јеремија (1. тј. 14. маја)
· Пренос моштију Светог Николе (9. тј. 22. маја)
· Свети Кирило и Методије (11. тј. 24. маја)
· Свети Константин и Јелена (21. маја тј. 3. јуна)
· Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава (11. тј. 24. јуна)
· Свети Пророк Јелисеј (14. тј. 27. јуна)
· Свети Кнез Лазар (15. тј. 28. јуна)
· Рођење Светог Јована Крститеља Ивандан (24. јуна тј. 7. јула)
· Свети Апостол Петар и Павле (29. јуна тј. 12. јула)
· Свети Великомученик Прокопије (8. тј. 21. јула)
· Свети Арханђео Гаврило (13. тј. 26. јула)
Света Великомученица Марина - Огњена Марија (17. тј. 30. јула)
· Свети Пророк Илија (20. јула тј. 2. августа)
· Света Марија Магдалина - Блага Марија (22. јула тј. 4. августа)
· Света Мученица Параскева - Трнова Петка (26. јула тј. 8. августа)
· Свети Пантелејмон (27. јула тј. 9. августа)
· Преподобна мајка Ангелина, деспотица српска (30. јула тј. 12. августа)
· Свети мученици Макавеји (1. тј. 14. августа)
· Пренос моштију Светог Стефана (2. тј. 15. августа)
· Преображење Господње (6. тј. 19. августа)
Успење пресвете Богородице - Велика Госпојина (15. тј. 28. августа)
· Свети Мученик Агатоник (22. августа тј. 4. септембра)
· Свети Мученик Адријан и Наталија (26. августа тј. 8. септембра)
· Усековање Светог Јована Претече (29. августа тј. 11. септембра)
· Свети Александар Невски (30. августа тј. 12. септембра)
· Свети Симеон Столпник (1. тј. 14. септембар)
· Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина (8. тј. 21. септембра)
· Свети Јоаким и Ана (9. тј. 22. септембра)
· Крстовдан (14. тј. 27. септембра)
· Света Софија и њене три кћери (17. тј. 30. септембра)
· Свети Великомученик Евстатије (20. септембра тј. 3. октобра)
· Свети Јован Богослов (26. септембра тј. 9. октобра)
Свети Киријак - Михољдан (29. септембра тј. 12. октобра)
· Покров пресвете Богородице (1. тј. 14. октобра)
· Свети Апостол Тома (6. тј. 19. октобра)
· Св. Мученици Сергије и Вакх (7. тј. 20. октобра)
Преподобна Параскева - Петка (14. тј. 27. октобра)
· Свети Еванђелист Лука (18. тј. 31. октобра)
· Свети Апостол Јаков (23. октобра тј. 5. новембра)
· Свети Димитрије (26. октобра тј. 8. новембра)
· Свети Арсеније архиепископ српски (28. октобра тј. 10. новембра)
· Свети Аврамије (29. октобра тј. 11. новембра)
· Свети Косма и Дамјан (1. тј. 14. новембра)
Свети Георгије - Ђурђиц (3. тј. 16. новембра)
· Свети Арханђео Михаило (8. тј. 21. новембра)
Свети Стефан Дечански - Св. Мрата (11. тј. 24. новембра)
· Свети Јован Милостиви (12. тј. 25. новембра)
· Свети Јован Златоусти (13. тј. 26. новембра)
· Свети Апостол Филип (14. тј. 27. новембра).
· Свети Еванђелист Матеј (16. тј. 29. новембра)
· Ваведење Пресвете Богородице (21. новембра тј. 4. децембра)
· Света Великомученица Екатерина (24. новембра тј. 7. децембра)
· Свети Климент Римски (25. новембра тј. 8. децембра)
· Свети Алимпије Столпник (26. новембра тј. 9. децембра)
· Свети Апостол Андреј (30. новембра тј. 13. децембра)
· Света Варвара (4. тј. 17. децембра)
· Свети Сава Освећени (5. тј. 18. децембра)
· Свети Никола (6. тј. 19. децембра)
· Свети Спиридон (12. тј. 25. децембра)
· Свети Игнатије Богоносац (20. децембра тј. 2. јануара)
· Свети Стефан (27. децембра тј. 9. јануара)
Дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа - идеалу светог човека, а то је: човек одрешен од земаљског царства, човек чист од неправде и сујете, човек испуњен љубављу према Богу и људима, човек неустрашив пред смрћу; једном речју: човек душеван!
Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног увек напредног и спасоносног идеала - еванђељског идеала.
Сећајте се својих учитеља који су бам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову. (Посланица Јеврејима 13:7)
Српска слава или крсно име
По речима св. апостола Павла хришћанска породица је мала црква (Филим. 1:2). И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.
Крсно име - слава, диван је израз православне вере, која је тако дубоко усађена у српској народној души. Слава је и нарочито обележје српског народа , јер се прославља само међу Србима (у целини узев). Циљ ових редова је да послуже правилнијем разумевању и достојнијем прослављању крсног имена.
Шта је слава?
Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога. Просвећивани хришћанским учењем, одбацујући идолопоклоничко приношење жртава, упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој. Иако су се Богу молили свакога дана, наши преци имађаху Један дан у години, у који су захваљивали Богу за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног xришћанског светитеља, кога су нарочито
поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитава.
За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они иа дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).
Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.
Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице - хришћанским светитељима - као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.
Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова , а не ради приношења жртве и гозбе.
Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.
Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.
Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: "Где је слава ту је и Србин".
Како су наши преци поштовали и славили славу
Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.
Домаћин се старао, и преко целе године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. (Слава или крсно име зове се још: свети, свето, благдан). Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: " Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу! " Или: " Помози Бог, срећна вам слава! " Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.
Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља - него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божији благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.
Крај запаљене воштани
· Шта је слава?
· Како су наши преци поштовали и славили славу
· Откуда гозбе о славама
· Како треба да славимо славу
· Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена славе.
· Каквих има слава
· Водоосвећење
· Уочи славе
· На дан славе
· Како се прави славски колач
· Како се спрема славско жито
· Из чина малог освећења воде
· Благосиљање кољива
· Чин резања колача
· Славски Тропари (Транскрипција црквенословенског текста)
· Св. Василије Велики (1. тј. 14. јануара)
· Св. Јован Крститељ (7. тј. 20. јануара)
· Св. Сава (14. тј. 28. јануара)
· Часне вериге Апостола Петра (16. тј. 29. јануара)
· Света Три Јерарха (30. јануара тј. 12. фебруара)
· Св. Трифун (1. тј. 14. фебруара)
· Св. Симеон Богопримац (3. тј. 16. фебруара)
· Свети Мученик Харалампије (10. тј. 23. фебруара)
· Преподобни Авксентије (14. тј. 27. фебруара)
· Св. Великомученик Теодор Тирон (17. фебруара тј. 2. марта и у суботу прве недеље Часног поста)
· Св. Четрдесет Мученика - Младенци (9. тј. 22. марта)
· Свети Алексије човек Божији (17. тј. 30. марта)
· Благовести (25. марта тј. 7. априла)
· Св. и праведни Лазар (Лазарева субота)
· Свети Георгије (23. априла тј. 6. маја)
· Свети Еванђелист Марко (25. априла тј. 8. маја)
· Свети Василије Острошки (29. априла тј. 12. маја)
· Свети Пророк Јеремија (1. тј. 14. маја)
· Пренос моштију Светог Николе (9. тј. 22. маја)
· Свети Кирило и Методије (11. тј. 24. маја)
· Свети Константин и Јелена (21. маја тј. 3. јуна)
· Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава (11. тј. 24. јуна)
· Свети Пророк Јелисеј (14. тј. 27. јуна)
· Свети Кнез Лазар (15. тј. 28. јуна)
· Рођење Светог Јована Крститеља Ивандан (24. јуна тј. 7. јула)
· Свети Апостол Петар и Павле (29. јуна тј. 12. јула)
· Свети Великомученик Прокопије (8. тј. 21. јула)
· Свети Арханђео Гаврило (13. тј. 26. јула)
Света Великомученица Марина - Огњена Марија (17. тј. 30. јула)
· Свети Пророк Илија (20. јула тј. 2. августа)
· Света Марија Магдалина - Блага Марија (22. јула тј. 4. августа)
· Света Мученица Параскева - Трнова Петка (26. јула тј. 8. августа)
· Свети Пантелејмон (27. јула тј. 9. августа)
· Преподобна мајка Ангелина, деспотица српска (30. јула тј. 12. августа)
· Свети мученици Макавеји (1. тј. 14. августа)
· Пренос моштију Светог Стефана (2. тј. 15. августа)
· Преображење Господње (6. тј. 19. августа)
Успење пресвете Богородице - Велика Госпојина (15. тј. 28. августа)
· Свети Мученик Агатоник (22. августа тј. 4. септембра)
· Свети Мученик Адријан и Наталија (26. августа тј. 8. септембра)
· Усековање Светог Јована Претече (29. августа тј. 11. септембра)
· Свети Александар Невски (30. августа тј. 12. септембра)
· Свети Симеон Столпник (1. тј. 14. септембар)
· Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина (8. тј. 21. септембра)
· Свети Јоаким и Ана (9. тј. 22. септембра)
· Крстовдан (14. тј. 27. септембра)
· Света Софија и њене три кћери (17. тј. 30. септембра)
· Свети Великомученик Евстатије (20. септембра тј. 3. октобра)
· Свети Јован Богослов (26. септембра тј. 9. октобра)
Свети Киријак - Михољдан (29. септембра тј. 12. октобра)
· Покров пресвете Богородице (1. тј. 14. октобра)
· Свети Апостол Тома (6. тј. 19. октобра)
· Св. Мученици Сергије и Вакх (7. тј. 20. октобра)
Преподобна Параскева - Петка (14. тј. 27. октобра)
· Свети Еванђелист Лука (18. тј. 31. октобра)
· Свети Апостол Јаков (23. октобра тј. 5. новембра)
· Свети Димитрије (26. октобра тј. 8. новембра)
· Свети Арсеније архиепископ српски (28. октобра тј. 10. новембра)
· Свети Аврамије (29. октобра тј. 11. новембра)
· Свети Косма и Дамјан (1. тј. 14. новембра)
Свети Георгије - Ђурђиц (3. тј. 16. новембра)
· Свети Арханђео Михаило (8. тј. 21. новембра)
Свети Стефан Дечански - Св. Мрата (11. тј. 24. новембра)
· Свети Јован Милостиви (12. тј. 25. новембра)
· Свети Јован Златоусти (13. тј. 26. новембра)
· Свети Апостол Филип (14. тј. 27. новембра).
· Свети Еванђелист Матеј (16. тј. 29. новембра)
· Ваведење Пресвете Богородице (21. новембра тј. 4. децембра)
· Света Великомученица Екатерина (24. новембра тј. 7. децембра)
· Свети Климент Римски (25. новембра тј. 8. децембра)
· Свети Алимпије Столпник (26. новембра тј. 9. децембра)
· Свети Апостол Андреј (30. новембра тј. 13. децембра)
· Света Варвара (4. тј. 17. децембра)
· Свети Сава Освећени (5. тј. 18. децембра)
· Свети Никола (6. тј. 19. децембра)
· Свети Спиридон (12. тј. 25. децембра)
· Свети Игнатије Богоносац (20. децембра тј. 2. јануара)
· Свети Стефан (27. децембра тј. 9. јануара)
Дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа - идеалу светог човека, а то је: човек одрешен од земаљског царства, човек чист од неправде и сујете, човек испуњен љубављу према Богу и људима, човек неустрашив пред смрћу; једном речју: човек душеван!
Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног увек напредног и спасоносног идеала - еванђељског идеала.
Сећајте се својих учитеља који су бам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову. (Посланица Јеврејима 13:7)
Српска слава или крсно име
По речима св. апостола Павла хришћанска породица је мала црква (Филим. 1:2). И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.
Крсно име - слава, диван је израз православне вере, која је тако дубоко усађена у српској народној души. Слава је и нарочито обележје српског народа , јер се прославља само међу Србима (у целини узев). Циљ ових редова је да послуже правилнијем разумевању и достојнијем прослављању крсног имена.
Шта је слава?
Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога. Просвећивани хришћанским учењем, одбацујући идолопоклоничко приношење жртава, упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој. Иако су се Богу молили свакога дана, наши преци имађаху Један дан у години, у који су захваљивали Богу за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног xришћанског светитеља, кога су нарочито
поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитава.
За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они иа дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).
Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.
Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице - хришћанским светитељима - као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.
Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова , а не ради приношења жртве и гозбе.
Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.
Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.
Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: "Где је слава ту је и Србин".
Како су наши преци поштовали и славили славу
Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.
Домаћин се старао, и преко целе године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. (Слава или крсно име зове се још: свети, свето, благдан). Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: " Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу! " Или: " Помози Бог, срећна вам слава! " Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.
Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља - него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божији благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.
Крај запаљене воштани
-
DJ_Buco
- Posts: 1628
- Joined: 15.07.2007. 21:36
- Location: www.metno.bih
- Contact:
next...
Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома - светитеља чију су успомену славили - наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили - помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.
У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својима млађим:
да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру, да поштују њене светиње, да прослављају крсно име - славу своју - јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност - име српско.
Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.
Али, има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге, или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показу је како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.
Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. - Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако ј како смо некада чинили - и како смо то примили од наших старих - ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу, а некад и без ње, но никада не заборављајући оно : најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла, па да се здрави вратимо својим домовима, у загрљај својих милих и драгих.
Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се: "Незахвалност - то је ка' оштрица мача, каткад сече главу и свога ковача!"
Откуда гозбе о славама
У нашем народу, који је по својој природи гостољубив, уобичајило се да се - за рођаке и пријатеље, који су долазили да својим присуством увеличају прославу крсног имена - припрема свечана трпеза. Доцније, у време вековног ропства, једини начин да се народ састане, поразговара, утеши, па чак и да донесе какве одлуке, били су ти скупови о славама, свадбама и даћама, а нарочито о црквеним славама и саборима. Јер Турци, ма колико да су били окрутни у прогону српске раје, ипак су донекле остављали народу слободу да се о својим верским празницима, на тим гозбама састаје без њиховог присуства. И на тим славским скуповима људи су крепили један другога, проналазио се начин да се избегне турској сили, народ је јачао своју веру и крепио наду у ослобођење. На таквом једном скупу у Орашцу 1804. године, донета је одлука да се подигне први устанак за ослобођење српског народа. Тако су се ове гозбе, које су имале свој нарочити значај у прошлости, одржале све до данас, и веома их је тешко нарочито у селима, изоставити.
Често се чује да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља
више дана, и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, Али, не сме се заборавити да су на селу баш породичне славе, свадбе и црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити. Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење у овим приликама, као ни у свим другим. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују; саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова - њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима. У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно чува неокаљано .
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио - у срећи и у несрећи, у радости и у жалости , само треба разликовати битно од небитног - одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости - дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: " Где је Србин ту је и слава! "
Како треба да славимо славу
Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.
Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресеченим - и црвеним вином преливеним - славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот ; отклонио беду и умањио муке?
Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
" Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов, Јаков - јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света". "Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе ) мртво, тако је вера без добрих дела мртва" - говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће - воштанице - осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија.
Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.
Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена - славе.
Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење : свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви, или у дому, благосиља кољиво (жито) и славски колач , који унакрст пресече и вином прелије.
Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин .
У богослужењима Православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славског обреда.
Славски колач представља жртву - али такву жртву благодарности Богу, што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас постигла због наших грехова.
Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог колача вином (које символички представља крв) - значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.
Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву - најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, сакупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне неукаљане душе.
Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њом се још изражава и то: да су свечар и чланови његове породице синови Светлости , која просвећује свакога човека (Јн 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе.
Славска свећа је, дакле, символ жеље и тежње свечара:
- да упознају Светлост живота - Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
- да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима; и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу
- и да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен
њихове славске свеће!
Славско жито - кољиво. (Од интереса је поменути како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат - отпадник - који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар (361-363 г.) одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, - знајући да хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело, покропе крвљу жртава које се приносе идолима како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон - преко патријарха цариградског Евдоксија - јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу с медом - и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Велике поста јели су само кољиво. У спомен тога Православна црква је увела кување кољива, и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена - славе).
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели, и на оне који су за веру дали своје животе.
Славски обреди и обичаји врше се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрл&
Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома - светитеља чију су успомену славили - наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили - помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.
У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својима млађим:
да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру, да поштују њене светиње, да прослављају крсно име - славу своју - јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност - име српско.
Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.
Али, има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге, или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показу је како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.
Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. - Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако ј како смо некада чинили - и како смо то примили од наших старих - ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу, а некад и без ње, но никада не заборављајући оно : најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла, па да се здрави вратимо својим домовима, у загрљај својих милих и драгих.
Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се: "Незахвалност - то је ка' оштрица мача, каткад сече главу и свога ковача!"
Откуда гозбе о славама
У нашем народу, који је по својој природи гостољубив, уобичајило се да се - за рођаке и пријатеље, који су долазили да својим присуством увеличају прославу крсног имена - припрема свечана трпеза. Доцније, у време вековног ропства, једини начин да се народ састане, поразговара, утеши, па чак и да донесе какве одлуке, били су ти скупови о славама, свадбама и даћама, а нарочито о црквеним славама и саборима. Јер Турци, ма колико да су били окрутни у прогону српске раје, ипак су донекле остављали народу слободу да се о својим верским празницима, на тим гозбама састаје без њиховог присуства. И на тим славским скуповима људи су крепили један другога, проналазио се начин да се избегне турској сили, народ је јачао своју веру и крепио наду у ослобођење. На таквом једном скупу у Орашцу 1804. године, донета је одлука да се подигне први устанак за ослобођење српског народа. Тако су се ове гозбе, које су имале свој нарочити значај у прошлости, одржале све до данас, и веома их је тешко нарочито у селима, изоставити.
Често се чује да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља
више дана, и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, Али, не сме се заборавити да су на селу баш породичне славе, свадбе и црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити. Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење у овим приликама, као ни у свим другим. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују; саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова - њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима. У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно чува неокаљано .
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио - у срећи и у несрећи, у радости и у жалости , само треба разликовати битно од небитног - одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости - дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: " Где је Србин ту је и слава! "
Како треба да славимо славу
Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.
Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресеченим - и црвеним вином преливеним - славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот ; отклонио беду и умањио муке?
Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
" Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов, Јаков - јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света". "Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе ) мртво, тако је вера без добрих дела мртва" - говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће - воштанице - осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија.
Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.
Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена - славе.
Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење : свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви, или у дому, благосиља кољиво (жито) и славски колач , који унакрст пресече и вином прелије.
Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин .
У богослужењима Православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славског обреда.
Славски колач представља жртву - али такву жртву благодарности Богу, што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас постигла због наших грехова.
Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог колача вином (које символички представља крв) - значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.
Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву - најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, сакупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне неукаљане душе.
Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њом се још изражава и то: да су свечар и чланови његове породице синови Светлости , која просвећује свакога човека (Јн 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе.
Славска свећа је, дакле, символ жеље и тежње свечара:
- да упознају Светлост живота - Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
- да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима; и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу
- и да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен
њихове славске свеће!
Славско жито - кољиво. (Од интереса је поменути како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат - отпадник - који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар (361-363 г.) одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, - знајући да хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело, покропе крвљу жртава које се приносе идолима како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон - преко патријарха цариградског Евдоксија - јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу с медом - и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Велике поста јели су само кољиво. У спомен тога Православна црква је увела кување кољива, и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена - славе).
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели, и на оне који су за веру дали своје животе.
Славски обреди и обичаји врше се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрл&
-
DJ_Buco
- Posts: 1628
- Joined: 15.07.2007. 21:36
- Location: www.metno.bih
- Contact:
next...
Славски обреди и обичаји врше се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрлих предака и сродника, и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља, - њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали.
Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници!
Зато се славско кољиво спрема за све славске дане па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!
Шећер који се у кољиву меша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.
Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.
Тамјан одн. кађење тамјаном, означава нашу молитву, која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади (упоредити Псалам 141:2).
Каквих има слава
Породична слава је, видели смо, прослава успомене на оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси од оца на сина и готово се никада не мења . Чак ако једна породица изумре, они хришћани који наследе њихову имовину у већини случајева сматрају за своју дужност да поред своје славе приме и њихову. Тако се поступа и приликом усиновљења, кад посинак прихвата славу свога поочима и помајке. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа. Како слава прелази с оца на сина, и даље на цело потомство, то се сматрају као
рођаци сви они који славе истога светитеља.
Црквене славе су прослављање светитеља коме је храм посвећен, и његова се успомена слави као што се слави и у породицама.
Сеоске или градске славе су прослављање успомене оног светитеља, кога су за свога заштитника изабрали поједина села и градови, или коме су се у невољи заветовали житељи тога места, па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље, (као што су нпр. болести, непријатељске најезде, поробљавање, пожар, помор људи и стоке, велике поплаве, као и друге временске непогоде). Тог дана иде се - кроз поља у селу или главним улицама - са литијом, и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места, житеља у њему, и свих људи.
Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ св. Сава. Св. Сава се прославља у српским школама као школска слава од 1827. године.
И поједина српска друштва и установе могу имати своју славу - свога светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се заштиту стављају.
И не само друштва и установе. Познато је, да је у доба Немањића, св. апостол првомученик Стефан био заштитник Српске државе. (На српским новцима из тога времена био је приказан Св. Стефан како владару пружа крст или заставу; и сви српски владари, почев од Стефана Немањића, носе и име Стефан уз своје народно име - Стефан Урош, Стефан Милутин, Стефан Душан).
Водоосвећење
На неколико дана пре славе треба свечар да се јави своме свештенику, у чијој парохији станује, да слави и да га позове да у његовом дому освети славску водицу.
За освећење водице треба да спреми: свећу, чинију или дубоки тањир са водом, киту босиљка, мало тамјана, жеравицу и кадионицу, а на једној чистој хартији треба да испише имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви за њихово здравље поменуо. - Ништа друго не треба да буде на столу за водоосвећење осим, можда још какве иконице и цвећа. Овај сто треба наместити пред славском иконом или у њеној близини, али увек тако да свештеник за време молитве и водоосвећења буде окренут према икони.
(Освећење водице требало би, ако је могућно, да се обавља у оној соби у којој се налази икона светитеља. Ако се освећење воде не врши у одаји где је икона, треба замолити свештеника да освећеном водом покропи и ту одају, као и све остале у кући).
Мора се пазити да сто за водоосвећење, или сечење славског колача, не буде намештен пред било каквом или чак неприличном сликом за свете радње и побожна осећања.
Треба пазити и где ће се икона поставити. Славска икона треба да је на најлепшем месту у соби. - Правило је да икона буде на источној страни. - (Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку - извору светлости. То има своје символичко значење јер исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Светом писму често назива исток (Лука 1:78), Светлост (Јован 8:12), Сунце правде (Малахија 4:2).
Па ипак, ако у соби на источној страни није за икону погодно место, онда треба изабрати најлепше место без обзира на коју је страну света окренуто.
-Пред Иконом треба да гори кандило (и то не само за славу већ и недељом и о сваком другом празнику).
Такође, треба водити рачуна да жеравица буде спремна за оно време кад је свештеник заказао да ће доћи. Ако се деси да нема ватре у приправности, треба припремити неколико комадића луча, па у крајњој потреби може и на њему тамјан да сагори и кућа да се окади,
За кађење треба спремити -још и кадионицу. (У случају да се не може набавити мала ручна кадионица, жеравица се може спремити у малој земљаној посуди која се стави на тањирић и тако предаје свештенику. Треба знати и ово: кад свештеник кади дом, или га кропи освећеном водом, иди испред њега и отварај врата оних просторија које желиш да ти свештених окади или покропи. Која врата буду затворена, то ће за свештеника бити знак да у ту одају не треба да улази).
У списак имена треба унети имена свих укућана , за које се жели да их свештеник у молитви помене. Та имена треба да су читко и лепо исписана.
Разуме се само по себи да свештеника треба дочекати у чистом и уређеном стану, а и сами укућани треба да су чисти и уредни. Ако случајно, из било којих разлога, није могуће уредити цео стан, нека је у реду бар она соба где ће се вршти обред. Али, како се богослужење у дому обавља свега два до три пута у току године, то неће бити тешко домаћима да се потруде, поране и све спреме још и пре заказаног времена.
Када свештеник дође, сви чланови породице који се тада у дому налазе, па и млађи тј. они који у кући помажу, треба да присуствују водоосвећењу и да заједно са свештеником упуте молитве Богу за опште и своје добро и срећу.
У песмама и молитвама које свештеник при освећењу воде пева и чита, призива се Пресвета Богородица да буде заступница људи пред Богом и да избави све људе од пропасти, да их очисти од грехова, пошто је Она спасење свих хришћана.
У Еванђељу које се чита при освећењу воде, говори се како су исцељивани болесници, који су се купали у бањи код Јерусалима, пошто је Анђео Господњи осветио воду у њој.
Свештеник затим упућује Господу молбе: за мир одозго и спасење душа наших; за мир целога света; за благостање и сједињење светих Божијих цркава; за поглаваре Цркве, свештенство и све људе; за народ; за дом у коме се вода освећује и све оне који у њему живе (помињући при том њихова имена), као и за све оне који живе у томе месту у вери Христовој; за добро и мирно време и за изобиље плодова земаљских; за оне који плове, путују, који болују, пате, за заробљене и њихово спасење. - Затим се свештеник моли да нас Бог избави од сваке жалости, гњева, опасности и нужде, и помињући Пресвету Богородицу, упућује молбу:
Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, Твојом благодаћу.
Потом кроз молитву призива силу Св. Духа да освети воду, па да она буде на
исцељење душе и тела свих оних који је буду пили, као и да отклони све што би наносило штете дому том.
Моли се још за све оне којима је потребна помоћ Божија, да окусивши и будући покропљени освећеном водом постану синови Божији и наследници царства небеског; помињући и све светитеље наше и светитеља који се слави, моли их да они буду заступници наши пред Богом, тумачи наших молитава.
Пошто је крстом осветио воду, свештеник њиме благосиља људе и дом, а сви присутни приступају и - побожно се прекрстивши - целивају крст, а свештеник свакога покропи (попрска) освећеном водицом.
Кроз водоосвећење у нашем дому, силом Духа Светог бивамо освећени и ми и наш дом. Зато, знајући то, не треба да занемарујемо ово освећење воде пред славу, како би се за њу достојно духовно припремили. (Видети Чин водоосвећења, на стр. 37).
Уочи славе
Уочи славе нека домаћица са освећеном водицом замеси славски колач и скува пшеницу за кољиво;
домаћин нека набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин.
Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих, умеси славски колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и светитељу што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе - нека он буде молитва Господу за благослов. Али, ако славски колач спрема неко ван куће, онда, када се кући донесе, треба га покропити освећеном водицом.
Треба послове око спремања за славу тако распоредити да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично понети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен светитеља).
- У цркви нека свечари запале свећу за здравље своје и своје породице и нека упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи за заступништво свога светитеља.
- Нека се сете и својих драгих покојника, па нека прислуже свећу и за покој њихових душа.
Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се - по свршетку посла - окупе пред иконом свога светитеља, прислуже му кандило, и помоле се Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он, или ко млађи, нека очита молитву Господњу Оче наш... и Богородице Дјево... Ако знају нека отпевају Тропар светитељу и очитају молитву њему посвећену. Нека њихове молитве буду искрене и из чистог срца, јер ће само тада бити услишене.
На дан славе
Нека се домаћин у чисто обуче, запали кандило пред иконом светитеља, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Јутрење или Свету литургију.
Славски обреди и обичаји врше се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрлих предака и сродника, и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља, - њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали.
Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници!
Зато се славско кољиво спрема за све славске дане па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!
Шећер који се у кољиву меша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.
Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.
Тамјан одн. кађење тамјаном, означава нашу молитву, која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади (упоредити Псалам 141:2).
Каквих има слава
Породична слава је, видели смо, прослава успомене на оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси од оца на сина и готово се никада не мења . Чак ако једна породица изумре, они хришћани који наследе њихову имовину у већини случајева сматрају за своју дужност да поред своје славе приме и њихову. Тако се поступа и приликом усиновљења, кад посинак прихвата славу свога поочима и помајке. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа. Како слава прелази с оца на сина, и даље на цело потомство, то се сматрају као
рођаци сви они који славе истога светитеља.
Црквене славе су прослављање светитеља коме је храм посвећен, и његова се успомена слави као што се слави и у породицама.
Сеоске или градске славе су прослављање успомене оног светитеља, кога су за свога заштитника изабрали поједина села и градови, или коме су се у невољи заветовали житељи тога места, па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље, (као што су нпр. болести, непријатељске најезде, поробљавање, пожар, помор људи и стоке, велике поплаве, као и друге временске непогоде). Тог дана иде се - кроз поља у селу или главним улицама - са литијом, и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места, житеља у њему, и свих људи.
Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ св. Сава. Св. Сава се прославља у српским школама као школска слава од 1827. године.
И поједина српска друштва и установе могу имати своју славу - свога светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се заштиту стављају.
И не само друштва и установе. Познато је, да је у доба Немањића, св. апостол првомученик Стефан био заштитник Српске државе. (На српским новцима из тога времена био је приказан Св. Стефан како владару пружа крст или заставу; и сви српски владари, почев од Стефана Немањића, носе и име Стефан уз своје народно име - Стефан Урош, Стефан Милутин, Стефан Душан).
Водоосвећење
На неколико дана пре славе треба свечар да се јави своме свештенику, у чијој парохији станује, да слави и да га позове да у његовом дому освети славску водицу.
За освећење водице треба да спреми: свећу, чинију или дубоки тањир са водом, киту босиљка, мало тамјана, жеравицу и кадионицу, а на једној чистој хартији треба да испише имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви за њихово здравље поменуо. - Ништа друго не треба да буде на столу за водоосвећење осим, можда још какве иконице и цвећа. Овај сто треба наместити пред славском иконом или у њеној близини, али увек тако да свештеник за време молитве и водоосвећења буде окренут према икони.
(Освећење водице требало би, ако је могућно, да се обавља у оној соби у којој се налази икона светитеља. Ако се освећење воде не врши у одаји где је икона, треба замолити свештеника да освећеном водом покропи и ту одају, као и све остале у кући).
Мора се пазити да сто за водоосвећење, или сечење славског колача, не буде намештен пред било каквом или чак неприличном сликом за свете радње и побожна осећања.
Треба пазити и где ће се икона поставити. Славска икона треба да је на најлепшем месту у соби. - Правило је да икона буде на источној страни. - (Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку - извору светлости. То има своје символичко значење јер исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Светом писму често назива исток (Лука 1:78), Светлост (Јован 8:12), Сунце правде (Малахија 4:2).
Па ипак, ако у соби на источној страни није за икону погодно место, онда треба изабрати најлепше место без обзира на коју је страну света окренуто.
-Пред Иконом треба да гори кандило (и то не само за славу већ и недељом и о сваком другом празнику).
Такође, треба водити рачуна да жеравица буде спремна за оно време кад је свештеник заказао да ће доћи. Ако се деси да нема ватре у приправности, треба припремити неколико комадића луча, па у крајњој потреби може и на њему тамјан да сагори и кућа да се окади,
За кађење треба спремити -још и кадионицу. (У случају да се не може набавити мала ручна кадионица, жеравица се може спремити у малој земљаној посуди која се стави на тањирић и тако предаје свештенику. Треба знати и ово: кад свештеник кади дом, или га кропи освећеном водом, иди испред њега и отварај врата оних просторија које желиш да ти свештених окади или покропи. Која врата буду затворена, то ће за свештеника бити знак да у ту одају не треба да улази).
У списак имена треба унети имена свих укућана , за које се жели да их свештеник у молитви помене. Та имена треба да су читко и лепо исписана.
Разуме се само по себи да свештеника треба дочекати у чистом и уређеном стану, а и сами укућани треба да су чисти и уредни. Ако случајно, из било којих разлога, није могуће уредити цео стан, нека је у реду бар она соба где ће се вршти обред. Али, како се богослужење у дому обавља свега два до три пута у току године, то неће бити тешко домаћима да се потруде, поране и све спреме још и пре заказаног времена.
Када свештеник дође, сви чланови породице који се тада у дому налазе, па и млађи тј. они који у кући помажу, треба да присуствују водоосвећењу и да заједно са свештеником упуте молитве Богу за опште и своје добро и срећу.
У песмама и молитвама које свештеник при освећењу воде пева и чита, призива се Пресвета Богородица да буде заступница људи пред Богом и да избави све људе од пропасти, да их очисти од грехова, пошто је Она спасење свих хришћана.
У Еванђељу које се чита при освећењу воде, говори се како су исцељивани болесници, који су се купали у бањи код Јерусалима, пошто је Анђео Господњи осветио воду у њој.
Свештеник затим упућује Господу молбе: за мир одозго и спасење душа наших; за мир целога света; за благостање и сједињење светих Божијих цркава; за поглаваре Цркве, свештенство и све људе; за народ; за дом у коме се вода освећује и све оне који у њему живе (помињући при том њихова имена), као и за све оне који живе у томе месту у вери Христовој; за добро и мирно време и за изобиље плодова земаљских; за оне који плове, путују, који болују, пате, за заробљене и њихово спасење. - Затим се свештеник моли да нас Бог избави од сваке жалости, гњева, опасности и нужде, и помињући Пресвету Богородицу, упућује молбу:
Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, Твојом благодаћу.
Потом кроз молитву призива силу Св. Духа да освети воду, па да она буде на
исцељење душе и тела свих оних који је буду пили, као и да отклони све што би наносило штете дому том.
Моли се још за све оне којима је потребна помоћ Божија, да окусивши и будући покропљени освећеном водом постану синови Божији и наследници царства небеског; помињући и све светитеље наше и светитеља који се слави, моли их да они буду заступници наши пред Богом, тумачи наших молитава.
Пошто је крстом осветио воду, свештеник њиме благосиља људе и дом, а сви присутни приступају и - побожно се прекрстивши - целивају крст, а свештеник свакога покропи (попрска) освећеном водицом.
Кроз водоосвећење у нашем дому, силом Духа Светог бивамо освећени и ми и наш дом. Зато, знајући то, не треба да занемарујемо ово освећење воде пред славу, како би се за њу достојно духовно припремили. (Видети Чин водоосвећења, на стр. 37).
Уочи славе
Уочи славе нека домаћица са освећеном водицом замеси славски колач и скува пшеницу за кољиво;
домаћин нека набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин.
Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих, умеси славски колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и светитељу што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе - нека он буде молитва Господу за благослов. Али, ако славски колач спрема неко ван куће, онда, када се кући донесе, треба га покропити освећеном водицом.
Треба послове око спремања за славу тако распоредити да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично понети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен светитеља).
- У цркви нека свечари запале свећу за здравље своје и своје породице и нека упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи за заступништво свога светитеља.
- Нека се сете и својих драгих покојника, па нека прислуже свећу и за покој њихових душа.
Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се - по свршетку посла - окупе пред иконом свога светитеља, прислуже му кандило, и помоле се Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он, или ко млађи, нека очита молитву Господњу Оче наш... и Богородице Дјево... Ако знају нека отпевају Тропар светитељу и очитају молитву њему посвећену. Нека њихове молитве буду искрене и из чистог срца, јер ће само тада бити услишене.
На дан славе
Нека се домаћин у чисто обуче, запали кандило пред иконом светитеља, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Јутрење или Свету литургију.