Rammstein su, dakle, institucija. Istovremeno i nova nemačka čvrstina, i tanc-metal, indastrijal i elektronika, cirkus i pogon u čeličani, kabare i pozorište na velikoj sceni. Oni su piromani oslobođeni krivične odgovornosti, ’jedan put, jedan cilj, jedan kolektiv’, marširanje uz ’Links 2 3 4’, neozbiljnost (’Te Quiero Puta’), provokacija i zavitlavanje (’Pussy’), ali i pogled uperen ka planinama ludila (’Mein Teil’).
Nemci pripovedaju i morbidne priče koje inspiraciju nemaju u onostranom, već u izopačenostima na prvi pogled uzornih građana (’Wiener Blut’), njihova lirika dotiče se ponora o kojima se ’u pristojnom društvu ne govori’, sve u neiscrpnoj i uzaludnoj nadi da će strava nestati ako se pred njom oči zatvore. Adoptirani Berlinci pevaju i o užasima postojanja (’Stirb nicht vor mir’) suđenim svakom od nas, sažeto opisanim tvrdnjom da bi Bog izvršio samoubistvo kada bi bio osuđen da živi životom koji je nametnuo čoveku.
Daleko od toga da smo pobrojali sve sastojke koji čine Rammstein magiju - njene granice određene su samo umetničkom slobodom - ali bio bi kardinalan previd ispustiti obilne količine ironije: bend je ironičan prema sebi i tako pribavlja nužno potrebni manevarski prostor i odstupnicu. Ironičan je i prema sopstvenom tematskom opusu, koji time dodatno oneobičava. Receptura se završava tamo gde ste sami voljni da stavite tačku, a iz cele mešavine svako je slobodan da zahvati onoliko koliko je voljan i sposoban da ponese, na lični rizik i/ili zadovoljstvo.
Početak koncerta zaslužuje da bude opisan čisto vojnim rečnikom. Čas napada je tačno devet uveče, kada se svetla gase. Od ’Rammlied’ nadalje serviran je težak, snažan i razantan zvuk, kojim vazduh može da se seče, takav da je svaki instrument čujan i razumljiv. Gitarski duet testeriše u prvoj liniji fronta, ritam sekcija ispaljuje salve uraganske artiljerijske vatre, klavijaturista je zadužen za detalje i bojenje atmosfere i njemu, prema terminologiji militarnoj, pripada uloga navigatora u ataku čiji je komandant, naravno, Till Lindemann.
Neodoljiva energija sručena s pozornice raspomamila je ljude u parteru i držala ih u ekstazi manje-više cele večeri, dajući im predah tek kada bi tempo stvari malo usporio (’Frühling in Paris’). Vrhunac atmosfere jako je teško definisati, ako ga baš tražimo, pronaći ćemo ga u reakcijama na ’Feuer Frei!’ i ’Du Hast’, ali to ne znači da je drugde bilo (p)opuštanja.
Svaka je numera povod za minijaturu u scenskom spektaklu - zlosrećni Chistian Lorenz završio je spržen u kadi na ’Ich tu dir weh’, u igrokazu na ’Benzin’ zapaljen je ’fan koji se popeo na binu’. Uz ’Haifisch’ je sa bine isplovio gumeni čamac, i, nošen talasima ljudskih ruku, brodio je pod srpskom zastavom. Jeftin trik? Možda, ali je upalio. ’Pussy’ je štos, nekom smešan, nekom banalan, nekom degutantan, glavno je da je privlači pažnju. U tetralnoj postavci ovu stvar prati aktivacija ružičastog topa sa kojeg je Lindemann prvih šest ili sedam redova u publici štedro ispolivao belom penom. Kad čoveku već ne može da se posreći u rodnoj zemlji...
I, naravno, vatra, opčinjenost vatrom, čitav kult i poklonjenje bogovima plamena koji je šikljao na pozornici. Gorelo je od starta do finiša i ako je prebogati arsenal pirotehničkih trikova zagrejao vazduh na najvišoj galeriji, dole mora da je vladao pakao. Rammstein pale nebesa, Lindemann pesmom ’Engel’ završava šou kao anđeo plamtećih krila. Ova grupa definitivno je opasna po ozonski omotač.
Nemačka šestorka briljantan je primer pouke o snazi prstiju skupljenih u pesnicu. Moglo bi se nagađati da li bi i kakvu muzičku karijeru napravio svako od njih pojedinačno. Zajedno, kao već pomenuti kolektiv, gde je moć zajedništva uvek u prvom planu i pre kvaliteta pojedinca, oni su, bez trunke preterivanja, impresivni. U ’Areni’ su prikazali super, superprofesionalnu predstavu u kojoj nema mesta nikakvoj improvizaciji ni u sviranju, ni u scenskim kretnjama, čak ni u načinu na koji se grupa oprašta od publike: zna se kada sleduje naklon, kada dubok naklon, a kada se pred halom kleči.
U brižljivo sklopljenom mozaiku pojedinačne kockice savršeno se uklapaju u grandioznu konačnu sliku. Ko traži solističke bravure, raspričanost, neobaveznost i artističku spontanost ne treba da ima posla sa Rammsteinom. Njihova mašina mrvi sve pred sobom i čoveku dođe prirodno da poveruje da su sve u masu bačene trzalice i bubnjarske palice završile na unapred zacrtanim geografskim koordinatama.
Na ličnom primeru znam - kada se koncert završio, poštovaoci sastava napustili su salu kao veliki poštovaoci. Po toj analogiji, oni koji su pristigli kao zaljubljenici mora biti da su se preobratili u potpune fanatike, a kakav bolji efekat jedna turneja uopšte može da proizvede? Ovo se definitivno moralo videti svojim očima; oslanjanje na nosače slike i zvuka može da bude samo solidna priprema, ali nipošto nije dostojna zamena za Rammstein uživo. Jedan susret dovoljan je da sve dileme nestanu: oni su veliki, veliki bend i to od 20. marta i za nas vredi kao aksiom
http://www.youtube.com/watch?v=P33H5HGS ... r_embedded
samo je njesra što treba i viza... bar do jula je tako 
