VIRTUELNA SABIRNICA : Roadmap

ZDRAVO!

Moderator: Dripac

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

Re: VIRTUELNA SABIRNICA : Roadmap

Post by vrsta8472 »

Јел' ово дозвољено у Шведској? Да вас не нападне неко удружење за заштиту животиња :smt002
Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

User avatar
Cager
Posts: 163
Joined: 17.03.2008. 14:07

Re: VIRTUELNA SABIRNICA : Roadmap

Post by Cager »

vrsta8472 wrote:Јел' ово дозвољено у Шведској? Да вас не нападне неко удружење за заштиту животиња :smt002
Nemamo mi problema s tim udruzenjima, mi smo njima objasnili da je bolje da mi pojedemo jagnje nego da ga vucu rastrgaju i vrane raznesu. Od tada i imamo odobrenje ovjereno kraljevskim pecatom da smijemo konzumirati jagnjad, ali samo odgojena u kraljevskim oborima.

User avatar
vrsta8472
Posts: 21448
Joined: 29.09.2003. 20:24
Location: Прњавор
Contact:

VIRTUELNA SABIRNICA : Roadmap

Post by vrsta8472 »

Легенда која је свирала душом!

Image



Већина Прњаворчана и не заборавља некадашњу прву гитару Југославије којој су готово сви музичари љубили десну руку. Бели ће увек остати маестро, легенда, ненадмашни виртуоз гитаре, човек у чијим је рукама гитара говорила. Бог му је подарио и редак таленат, а и он га је довео до савршенства и своју свирку даровао људима.

Југословенски Пако де Лусија, како су га други звали, или Бели Циганин, како је он сам волео да га зову, још за живота ушао је у легенду и сигурно ће га још дуго памтити људи широм бивше Југославије.

- Свугде наилазим на трагове и људе који Раду помињу са сетом. Чим чују да сам из Прњавора, прво што питају је: „Знаш ли Белог?“, а ја са поносом кажем: „Чуј, знам ли, па пили скупа, јели кифле пред подрумом и ко зна шта све још, Раде је легенда и мој друг – речи су једног од Радиних суграђана који не заборављају некадашњу прву гитару Југославије којој су готово сви музичари љубили десну руку.

Пре две године његови пријатељи опростили су се од њега речима и да је увек било одличних музичара и гитариста, али да су ретки они који су, уместо прстима, свирали душом као Бели.

У друштву највећих

- Бели ће увек остати наш пријатељ, маестро, легенда, ненадмашни виртуоз гитаре, човек у чијим је рукама гитара говорила. Нема га више да својом чаробном свирком разгаљује срца свих који су га слушали, познавали, волели. Бог му је подарио редак таленат, а он га је довео до савршенства и своју свирку даровао људима – говорили су тада, али и наглашавали да ће иза њега увек остати музика коју је створио, као и његови синови Станко и Марио којима је пренео љубав према гитари.

Управо Радин син и гитарски наследник Марио Томић за Пресс РС говори да нико у окружењу није са таквом лакоћом имитирао бузуки, грчки и шпански мелос, као његов отац и да су многи тврдили да је имао апсолутни слух.

- Неговао је стил између фламенка и џеза, добро познавао скале, што му је омогућавало ширину свирања. У својој свирки успео је да уједини технику свирања, виртуозност и душу у једну целину, а већини музичара углавном недостаје бар једно од тога. Са таквим уметником лако је свирати, држао је све конце у својим рукама. Многи су говорили да га је тешко пратити, али онај ко њега схвати и доживи његову музику није могао да има проблема – каже Марио и додаје да је Белог издвајало и то што је без проблема умео да истовремено и солира и пева, што није нимало лако, нарочито због начина на који је овај музичар солирао.

Раде Томић сарађивао је са бројним музичким великанима бивше државе међу којима су и они највећи – Тома Здравковић, Боки Милошевић, Цуне Гојковић, Мухарем Сербезовски, Бора Спужвић Квака и други.

Поједина кола која је снимио увршћена су на компилације најбоље музике Балкана, а инструментали као што су „Маријин вез“, „Скопска топана“, „Адемово коло“ и други увек ће се слушати.

Поред ауторских песама, снимао је гитарске деонице за многе музичаре међу којима се издваја незаборавна песма Силване Арменулић „Шта ће ми живот“, потом „Санела“ Шабана Шаулића, „Све си ми узела“, коју је написао за кума Алију Пекића коју је касније препевала Љиљана Петровић. Са Кваком, који му је био један од највећих пријатеља са естраде и са којим је највише сарађивао, написао је песму „Сузо сиромаха“ познату по стиховима „Борићу се са животом до последњег даха“

Бели није само свирао, већ и живео музику.

- Ишао сам код њега један кратак период, а већину оног што данас користим од њега сам научио, дао ми је печат. Лако свирам потпуно другачији стил, користим његове ствари у импровизације – каже Стефан.

Средином седамдесетих, у време када се знало ко је ко у музичким водама Југославије и, за разлику од данашњег времена, ко може, а ко не да сними плочу, одлази у Немачку.

Волео Цигане

- Био је и психолог, знао да погоди песмом, али и обазрив. Посматрао је све у кафани, знао ко шта мисли, имао фотографско памћење. Истицала га је и духовитост, али и то што је знао да узме бакшиш, као и његова великодушност. Из Немачке је знао да долази с огромним новцем, али, због свог начина живота, знао је да дође и са дуговима. Међутим, морам да нагласим да је увек гледао да му породица има све што је потребно. Помагао је и другима, ако не финансијски, онда барем песмом знао је да орасположи тужне, нарочито у време ратног периода – каже Марио Томић

У периоду док је боравио у Немачкој Бели је остао без једног прста, а све је временом добило митолошку димензију јер су неки тврдили да је прст изгубио на коцки, други на машини у фабрици гитара или у шуми секући дрва, а сам Бели никада није потврдио ниједну верзију. Занимљиво је и да му је након смрти десна рука остала у положају као да држи трзалицу коју су му тада и ставили те га тако сахранили.

Као и сви велики таленти, изузетно је ценио Цигане и у њима препознао нешто што нема свако. За Љиљану Петровић Бели увек је говорио да је „циганска краљица“ и најбоља у том жанру уз „циганског краља“ Шабана Бајрамовића, а себе је волео да зове Белим Циганином.

И Цигани су волели њега. Кад је долазио из Немачке у Прњавор, сви би ишли у једну кафану јер су знали да ј ће и Бели у њу, а тамо их је частио, са њима пио, дружио се, свирао…

У последњој фази свог музичког пута Бели је највише сарађивао са гитаристом Сашом Јочићем са којим је најчешће наступао у ресторанима „Језеро“ и „Боми“.

- Као музичар за њега могу само рећи да је био врхунски уметник, занимљив човек, интелигентан, надарен, маштовит и веома занимљиво друштво. Једноставно, тај је човек имао божји дар јер онако како је он свирао, то није могло да се научи, свирао је непоновљиво, аутентично и он је тога био свестан, али није тежио да то уновчи и претвори у неку славу, а могао је да направи сјајну каријеру да је ишао тим током – каже Саша и наглашава да су надаренији и остваренији музичари увек више ценили Белог него они не толико талентовани.

Музички наследници

Бели није само сину Марију пренео своје огромно знање и искуство, већ је врло радо учио и све друге заинтересоване за овај инструмент. Један од њих је и Милош Вујиновић који истиче да је три године ишао на часове гитаре код Белог те да су се њих двојица за кратко време спријатељили и постали везани један за другог.

- Бели ми је говорио многе ствари о музици, али и животу. Како да се понашам, снађем, поставим, чувам, што ми је много помогло касније. Такође, давао ми је мотивацију и ширио видике – каже Милош којем су причали да је, на дан када се родио, његов будући учитељ гитаре дошао припит узео му десну руку, пољубио је и рекао: „Ово ће бити добар гитариста!“ и још један ученик Стефан Сарић каже да је тек касније схватио да Бели није само свирао, већ и живео музику.

Огњен Тешић – Пресс РС

Хроничар свакодневнице

vedran@prnjavor.info

Post Reply