Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
AziLanT wrote:Jos kad bi nam ovo preveo bilo bi super!
Komsija...evo ti na njemackom prevod...njemacki razumijes!!!
ST.GALLEN
Geschichte
Reichsstadt St. Gallen
Imperial Stadt St. Gallen
Freie Reichsstadt des Heiligen Römischen Reiches
←
1401 - 1648 →
Hauptstadt St. Gallen
Regierung Republik
Historischen Epoche Mittelalter
- City gegründet ca. 612
- Gained Reichsunmittelbarkeit 1401
- Abtei wurde Schweizer
Protektorat
17.08.1451
- Associate und Protektorat
Der Eidgenossenschaft
13.06.1454
- Schwäbische War: de facto eine
Unabhängigkeit von HRE
1499
- Westfälischen Frieden:
Sie de jure Unabhängigkeit
1648
- Anlage zu Helvetic
Rep. Kanton Säntis →
1798
- Helv.. Rep. eingestürzt; Ort
Abtei und trat Schweizer
Kanton St. Gallen →
1803
Die Abtei von St. Gallen bei Nacht
Der Blick auf die Stadt aus dem nahen Hügel. Die Universität St. Gallen ist in den Vordergrund, der Abtei St. Gallen ist oben
St. Gallen 1548
St. Gallen 1642
[Bearbeiten] Gründung der Stadt
Die Gründung von St. Gallen ist auf der Grundlage der irische Mönch Gallus (ca. 550 - 620 oder 640), die eine Einsiedelei am Fluss Steinach an 612.
[Bearbeiten] Gründung der Abtei St. Gallen
Rund 720, 100 Jahre nach dem Tod Gallus, der alemannian Priester Othmar gebaut 1 Abtei und gab ihr den Namen St. Gallen '; Siehe Abtei St. Gallen.
[Bearbeiten] Reformation
Ab 1526 dann Bürgermeister und Humanist Joachim von Watt (Vadian) führte die Reformation in der Stadt St. Gallen.
[Bearbeiten] Geschichte während des Mittelalters
Eines der frühesten Bürgermeister von St. Gallen kann unter den meisten bunten, Ulrich Varnbüler. Hans, der Vater von Ulrich, war prominenter Angelegenheiten in der Stadt St. Gallen, Schweiz, in den frühen 1400er. Ulrich aus seinem Eintritt in die öffentlichen Angelegenheiten in den frühen 1460's und sammelten die verschiedenen Büros und Auszeichnungen, die zur Verfügung stehen, um eine talentierte und ehrgeizige Menschen. Er demonstriert feinen Qualitäten als Feld Kommandant der St. Gallen Truppen in der burgundischen Kriege. In der Schlacht von Grandson 1476 er und seine Truppen waren Teil der Vorauszahlung Einheiten des Bundes und nahm an ihren berühmten Angriff. (Ein großer Malerei von Ulrich wieder triumphierend an einen Helden willkommen in St. Gallen sind noch in St. Gallen). Nach dem Krieg wurde er oft vertreten St. Gallen auf verschiedenen Eidgenossenschaft Parlamente. Im Dezember 1480 erhielt er die Position der Bürgermeister zum ersten Mal verwenden. Ab diesem Zeitpunkt diente er in mehreren führenden Positionen Stadt und war als die geistigen und politischen Führer. Laut Vadian, der seinen Zeitgenossen gut verstanden ", Ulrich war eine sehr intelligente, aufmerksame und eloquente Mann, der sich das Vertrauen der Bürger zu einem hohen Grad." Sein Ruf bei den Eidgenossen war auch erheblich. Allerdings, in den späten 1480 ist er in einen Konflikt zu haben, was schwerwiegende negative Folgen für ihn und für die Stadt, die er Bürgermeister wurde.
In 1463 Ulrich Rösch hatte angenommen, die Verwaltung der Abtei St. Gallen. Er war ein ehrgeiziges Prälat, dessen Ziel es war, die der Abtei durch alle möglichen Mittel zur Prominenz wieder Anschluss an die Verluste der Appenzell Wars. Seine rastlose Ambitionen beleidigt die politischen und materiellen Interessen seiner Nachbarn. Wenn er auch für die Hilfe der Papst und der Kaiser zur Durchführung eines Plans für die Verlegung des Klosters nach Rorschach am Bodensee, er auf harten Widerstand aus der Bürgerschaft St. Gallen, andere Kleriker, und der Adel Appenzell im Rheintal, Äußerten sich besorgt über ihre Betriebe. An diesem Punkt, Varnbüler in den Konflikt gegen die Prälat. Er wollte, dass die Erhöhung der Macht in der Abtei und gleichzeitig die Macht der Stadt, war in seiner Entwicklung eingeschränkt. Zu diesem Zweck gründete er Kontakt mit den Landwirten und Appenzell Einwohner (Führung durch die fanatischen Hermann Schwendiner), die in der Suche nach einer Möglichkeit zur Schwächung der Abt. Anfangs, er protestierte der Abt und die Vertreter der vier Sponsoring Confederate Kantone (Zürich, Luzern, Schwyz und Glarus) gegen den Bau der neuen Abtei Rorschach. Dann am 28. Juli 1489 hatte er bewaffneten Truppen aus St. Gallen und Appenzell zerstören die Gebäude bereits im Bau. Wenn der Abt beschwerte sich die Eidgenossen über die Schäden und forderte volle Kompensation, Ulrich reagierte mit einer Gegendarstellung Anzug und in Zusammenarbeit mit dem Schiedsverfahren Schwendiner abgelehnt Bemühungen der fraktionsübergreifenden Eidgenossen. Er motivierte die Kleriker von Wil nach Rorschach, um ihre Loyalität zu der Abtei und sprach sich gegen die Abtei in der Stadt Treffen in Waldkirch, wo die beliebte Liga gegründet. Er sei zuversichtlich, dass die vier Kantone sponsern würde nicht mit Gewalt, aufgrund der vorherrschenden Spannungen zwischen der Eidgenossenschaft und dem schwäbischen Liga. Er wurde in seiner Lösung durch die Tatsache, dass die Menschen in St. Gallen wählte ihn erneut auf den höchsten Richter 1490.
Doch im Frühjahr 1490 die vier Kantone beschlossen, zur Erfüllung ihrer Pflicht, die Abtei und die Verletzung der Kanton St. Gallen mit einer bewaffneten Kraft. Die Menschen in Appenzell und der örtlichen Geistlichen, die zu dieser Kraft ohne Widerstand bemerkenswert, während der Stadt St. Gallen verspannte für einen Kampf um die Ziellinie. Jedoch, wenn sie erfahren, dass ihre Landsleute hatte den Kampf verloren sie das Vertrauen; Das Ergebnis war, dass sie einen Pakt, den Frieden stark eingeschränkt der Stadt Befugnisse und belastet die Stadt mit schweren Strafen und Wiedergutmachung Zahlungen. Ulrich, überwältigt von der Verantwortung für seine politischen Entscheidungen, in Panik in das Gesicht der Feind nähert, wollte ihn festgenommen. Sein Leben war in großer Gefahr, und er war gezwungen, tarnen sich als Gesandten und fliehen aus der Stadt. Er machte seinen Weg nach Lindau und in Innsbruck und das Gericht von König Maximilian. Die Sieger konfisziert die seiner Eigenschaften, die außerhalb der Stadt St. Gallen und verbannt ihn aus der Enge des Bundes. Ulrich legte der kaiserlichen Hof (wie Schwendiner, floh mit ihm) für die Rückgabe seines Eigentums. Der Anzug hatte die Unterstützung von Friedrich II. und Maximilian, und das Verfahren würde ziehen über Jahre. Es wurde von Ulrich Söhne Hans und Ulrich nach seinem Tod im Jahre 1696, und sie schließlich wieder die Eigenschaften. Aber auch die anderen politischen Konsequenzen ergaben sich aus der Klage, weil der Bund hat das Eigentum der Stadt St. Gallen und lehnt die Einschnitte des Reiches. Damit der Konflikt verstärkt die Beziehungen zwischen der Eidgenossenschaft und der Stadt St. Gallen. Auf der anderen Seite erhöhte sich die Frage, die eine Entfremdung zwischen der Schweiz und dem Deutschen Reich, die schließlich zu einer völligen Trennung als Folge des schwäbischen Krieges.
Varnbüler weiter unsterblich in einem berühmten Holzschnitt von Albrecht Dürer, das ist ein Teil des Smithsonian Institute Holzschnitt Sammlung (q.v.). Der Varnbüler Söhne, der Ältere (Hans / Johann) wurde der Bürgermeister von Lindau. Er ist der Patriarch der Baden und Württemberg Varnbülers.
[Bearbeiten] St. Gallen als Zentrum der Textilindustrie und Industrie
Im 15. Jahrhundert wurde St. Gallen erfolgreich in der Herstellung von Textilien. 1714 war der Höhepunkt erreicht mit einer jährlichen Produktion von 38.000 Stück Tuch. Die erste Depression geschah in der Mitte des 18. Jahrhunderts durch starke ausländische Konkurrenz ab und Baumwolle. Aber St. Gallen konnte aufholen und noch mehr glamouröse Ära angekommen.
Zu Beginn des 19. Jahrhunderts, die erste Stickerei Maschinen wurden in St. Gallen. 1910 wurde die Produktion Stickerei war die größte Export Filiale (18 Prozent der gesamten Ausfuhr) in der Schweiz und mehr als die Hälfte der weltweiten Produktion stammt aus St. Gallen. Ein Fünftel der Bevölkerung in den östlichen Teil der Schweiz lebte von der Textilindustrie. Weltkrieg und der Großen Depression danach ließ die St. Galler Stickerei lassen sich in einem zweiten großen Krise. Erst in den 1950er Jahren eine leichte Erholung begann in der Textilindustrie. Heute, nur ein kleiner Textilindustrie überleben können, in der St. Gallen wegen der hohen Spezialisierung und der Herstellung von leistungsfähigen Maschinen Stickerei. St. Gallen Stickereien (eg von Akris) sind noch in der hohen Nachfrage nach den Schöpfern der Pariser Haute Couture.
-
put sudbine
- Posts: 74
- Joined: 04.02.2008. 12:35
Hmmm, pa nemam neku "pricu" poput ovih gore, tj. romanskuregeman wrote:seljak iz skakavaca wrote:KAMIKAZA wrote:HAJDE SAD SELJAK IZ SKAKAVACA
ali bih mogao svojim rjecima malo da pojasnim nastanak tog imena.... naime, od koljena na koljeno se prepricava da: naziv uopste ne potice od istoimenog insekta, vec da je to, ovo, selo pre nekih X godina nosilo ponosan naziv "Skakurci"... valjda po obdarenom muskom stanovnistvu.... e kasnije, kad je civilizacija zazivjela i u nasem kraju, pre nekih 200 god. skupe se glavne glave ovog nam sela i donesu odluku da selo preimenuju u Skakavce, pa da tako kulturnije zakorace u buducnost... eto tako nekako.... :Prvo sto sam pomislila kad sam vidjela ovu temu"e da vidim sta je Seljak iz skakavaca napisao za svoje selo!" Meni se cini,komsija ,da gore u skakavcima ima puno,puno skakavaca skrivenih po zelenim livadama..hmmm neka,neka, lijepo je to selce...
pozdrav zavicaju
-
put sudbine
- Posts: 74
- Joined: 04.02.2008. 12:35
vrsta8472 wrote:Kako mi oaj program za skeniranje cirilice nema ovaj font slova, malo su pokoja rijec nejasana ali mocete da procitate
»арова: а) сложних 552, б) несложних 6, в) смијешаиих 3, г) дивд.их 5; рођених 94, умрлих 115, вјеичаних 36. — Промјене вјерозакоиа шгјс (Јнло. — Сједиште »ароха, иоште и брзојава у Пр1Бавор
— 182 —
Ц}шв!1 ипрохпјска еп. велисомуч. Георпгја, нодигнута 18*7., о«»о1кп1:1. 188Н. — Камсла у Прњанору, Пок]>опа прссо. Погорчднцс, полигнута 1807., ццје оеве1>ела. — Матпие цр-г;»сис рцднгшо сс воде од 1Н79.
Парох: Лука ОначнЦ протонрезвнгер (пндп о н.ему па-тфијед). — Прпма годшип.с од карохпјс у ловцу ц паригш 2М) кр. и пз државпо благајне у имо хонорара за катихмза-цију 400 1,-руиа.
!!аро.\!!Јс1;п дом исча.
.V и;1р()х1гји иостојн црквсно-Јпкплска оићппа, која рас-мо:1ал((* нокретшш и непокрвтпнм пмстком у врнједногугп од СОО0 круна.
Иродсјсдши; оцКиис: Лука Оиачић, протоцрсзвптср.
осиовна школа, оеновака 1854, уштсљ: Жнвојин учо.ника 46. — Комунална основна школа, пјсроучи-тс.1.: ЛукаОиачн!), »ротоирсзвитср, ученнка српско-нравосдпвнс вјррпнлпопијсл« 34.
Ва1гшколск( дјецс похађало јс вјеронаучну наставу 178.
8. Поточани са сслнма: Успнћп, Уерснопци, Гусас, Орашјс, ДЈрачај, Цр1л)сиа, Мујинци, Скуцанн, Иросјск. — Доиопа 253, душа 19;јО, м. 1068, ж. 882, брачних нарова: а) еложшгх 339, ") коеложнпх 1, в) днв.ђпх 2; ро1јсппх 53, умрлнх 51, вјепча-1гпх 1 Г>. - Промјеие вјсропак-она ицји бпло. — Сјодпштс па-рпха у Поточанима, иоттс м (»рзојава у П(>1Бавору.
Цркпа иа])охпЈС1;а св. цара Конетантика н Јслоис, по-дпгнута и оспсксна 1897. — Матицс црквоне редовио се иоде од 188*
Нарох: Двијо Милановпћ, нрезвитор, рођсн 1835., свр-11ШО оеновпу школу, рукоположек 23. марта 1859. за ђакона, а за презвитера 25. марта 1Н59.; није члаи лшровинског фонда, ([{нша п>д1]|ин>е од парохпјо у иопиу и нарав» 1200 кр.
Парохпјсси лом нема,
.^" иа|к)х;|.|и тигтијц јцигшмш ои^.тгп, која (шсил.чажс по- » 11(Ј1101;ротИ!Ги нлстко.ч у нријодпостп од 150
— 183 —
Предсједвик опћине: Цвијо Мидановвћ, парох.
Српске освоввв а комуналне школе неиа,
Ваншколеке дјеце похађало је вјероааучну наетаву 126.
9. Палачновци са селима: Смртићи, Шер-Идова, Печепо-говци. — Домова 257, душа 1904, м. 1041, ж. 863, брачнах парова: а) сложних 341, б) несложвих Б. в) дивљих 2; рође-них 61, умрлвх 59, вјснчаних 23. — Проијене вјерозакона пвје било. — Сједиште лароха у Палачковду, црште и брзо-јава у Прњавору.
Црква парохијска св. апоетола Петра и Павла, подагау-та и оевећена 1843. — Матице црквене редовно се воде од годнне 1888.
Администратор: Лука Аџнћ, презвитер, рођен 1872,, свр-шио четири разреда гамиазије и рељевску богословају 1895., рукоположеи 9. фвбр. 1897. за Јјакона, а за прозвитера 16, фебр, 1897.; чдан је мированоког фоада, прнма годпшње од парохије у новцу и нарави 1500 круиа.
Парохвјеки дои има.
У парохији лосхоја црквена оићнна, ко_ја раеполаже но-кретним и непокретним иметком у вриједностн од 4000 кр.
Предсједник опћнве: Лука Опачић, протопрезвитер.
Српске основае н комуналне школе нема.
Вавшколске дјеце похађало је вјероааучну наетаву 67.
10. Српска Мравица са селима; Брезок, Бранешци, Шаранцв. — Домова 237, душа 1726, м. 1028, ж. 698, брач. нарова: а) сложних 357, б) иесложних 1, в) дивљих 2; рође-ннх 77, умрлих 63, вјенчаних 19. — Промјеве вјерозакова није било. — Сједиштв пароха у срп. Мравицн, потте и бр-Зојава у Прњавору.
Дркве иарохнјске нема. — Парох служи у цркви вночан-ској. — Матице црквене редовво се воде од 1881.
Парох: Симо Јанковић, преавнтер, рођев, 1860., сврнгио бањалучку богословнју 1873., рукоположен 8. септ. 1873. за
*) Парохија данас не постоји, ушпа је у састав парохија Вијачани н Праавор
— 185 —
љих 8; рођеиих 86, умрлвх 7(Ј, лјептаних 21. — Промјсие вјерозакоиа ннје било. — Сјоднштс нароха у Штрицма, лоште и брзојава у Пршавору.
Цркве парохијске нелта. -■ Матице црквене редовно се воле од 1895.
ТТарох: Илија Школннк, ирезвнтер, рођсн 1855., еврпшо бањалучку богословију 1868. п нрспарандцју 1872., рукомоло-жеч 2. фебр. 1879. за ђакона, а за ирезшстора 3. фпбр. 187!).; нпје члан мировинског фоида, ирпма годшш&е ол парохнјс у повцу и наравп 1600 кр.
Парохијски дом нема.
У парохији поетоја ирквенз оићина, која раеполажс по-кретним и ненокретним иметком у вриједностк од 4000 кр.
Прелеједник оп^ино : Триво Томаш, тежаа.
Срискс освовнс и комуналне школе нема.
Ваишколско дјеле лохађало јс вјеронаучну иаставу 300.
svaka ti cat!gdje ili odakle si dobio ove informacije?rado bih imala jednu takvu knjigu ili sl. ako postoji
pozdrav zavicaju
-
ananasmijana
- Posts: 1907
- Joined: 04.06.2008. 23:28
- Location: Zagreb
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Prvo službeno pominjanje imena Stivor
(Odlomci iz rada za knjigu „Trentino-Bosna-Trentino , Jedan vijek za povratak „ autor, OSTI Tonino )
-posvećeno sjećanju na Mariotu Osti rođ.Klaser , 1900 – 1974-
„Za sve što postadoh, zahvaljujem njenoj nesebičnoj žrtvi „
( 08.12.1891 je prvi put u dostupnim dokumentima spomenuto ime Stivor ! )
Tih godina , 1880-82 uspostavljaju se komunikacije sa ponuđenim lokacijama za kolonizaciju i zainteresiranih familija preko povjerenika vlasti u Trentu i emisara kolonista u Bosni. Do upotrebljivih podataka koji su obećavali, lakše se dolazilo, pa je pritisak kolonista rastao i na šire područje Banja Luke, u pravcu Prnjavora i Dervente. Umjesto samostalnih pojedinačnih odlazaka pojedinaca ili familija, vlast je odlučila da se organizirano ide u kolonizaciju.Tu na prostorima izmedju Prnjavora i Dervente , na slivu rijeka Vijake i Ukrine, bilo je mnogo šuma što je i potencijalna mogućnost da se dodje do obradive zemlje. Trebalo je krčenjem privesti zemljište kulturi, što je bio i osnovni moto u pozivu Austriske vlasti, „ a coltivare la terra in Bosnia „ -kako su pisali u zvaničnim propagandnim pozivima za kolonizaciju.
* * *
Dolazak u novu zemlju Bosnu
Prva organizirana grupa doseljenika na područje Prnjavora, polazi iz Vallsugane 24. marta 1884 godine, oko dvadesetak familia. Druga grupa polazi ubrzo za njima, već 29 aprila a broji 38 osoba.
U grupi koja je pošla u martu 1884 godine ,bile su slijedeće familije : Bernardi Luigi, Boccher Andrea, Dalsasso Angela, Eccel Giuseppe, Fontanelli Giuseppe, Fusinato Antonio, Groff Angelica, Hueller Rosa, Marinelli Carlo, Montibeller Antonio, Montibeller Domenico, Montibeller Paulina, Oberosler Aurelio, Petri Tomaso, Postai Domenico, Postai Giovani,Rover Andrea, Rover Francesco, Tassainer Lodovico, e Zottele Domenico.
Grupu koja je pošla 29 aprila 1884 god činile su familie : Eccher Pietro, Bastiani Antonio, Valandro Agostino, Girardelli Domenico, Ropele Batista, Osti Enrico, Pedroti Giovanni, e Bastiani Daniele.
Ove dvije grupe kolonista iz Vallsugane su osnovica stanovnika budućeg Stivora, uz dopunu nekoliko familija koje su se kasnije premjestile iz Mahovljana. /Dallsasso, Montibeller, Basilio Clazzer i Sigismundi /
U podacima sam pronašao da su iz Roncegna na dan 9.aprila 1884 otišle za Bosnu familie Giuseppe Dalprà i Leonardo Dalcastagnè, Emanuele Clazzer, Franco Montibeller , Martino Smider, Giacomo Zeni i Carlo Lazzari. 30.aprila 1889 iz Ospedaleta polaze familie Antonio Baldi, i Batistta Nocolleti a 21.aprila 1892 familie Dionigio Moretti i Volfgango Nicoletti .)- 1*** Po Prezimenu se može zaključiti da su jedino Dalcastagne, Moretti i Dalpra stigli u okolinu Prnjavora i Stivora. Druge familije su ostale u Mahovljanima ili Maglajanima.
Dolazak na područje opštine Prnjavor , rezultiralo je naseljavanjem kolonista na dosta širokom području. Postoje sigurni dokazi da su postali stanovnici naselja Palačkovci, Babanovci,Doline, Velike Ilove, Glogovca, Jadovice,Modrana, Sibovske, Prnjavora, Kulaša i Doboja.Manji dio doseljenika otišao je u Maglajane zajedno sa familijama iz Aldena i u Franja goru ,danas Careva Gora .( Vjerovatno ime je dobila po caru Franji Josipu !.)
Rekonstrukcije na osnovu dokumenata izdatih novim stanovnicima su pokazale da su u Kulašima bile familije Andreatta , Clazzer, Dalpra, Dalsasso,Marinelli, Montibeller, Petri, , Rover, Groff. Ove familije jedine su imali privilegiju da nedeljom idu k misi, jer su Kulaši jedini u tadašnjoj opštini Prnjavor , bili župa i imali svoju župnu katoličku crkvu.!Ovoj župi su pripadali svi katolici na prnjavorskoj općini,ma koliko bili udaljeni od nje.
U Doboju su bile familije Berlanda, Clazzer*9 i Smider..)
U Palačkovcima su bile familije:Fusinato, Bernardi, Clazzer, Dalsasso, Montibeler, Oberosler, Postai, Osti, Tissot i Zotele. Zabilježeno je da je kolonija u Palačkovcima imala svog cijenjenog predstavnika u osobi Domenica Postai. ) -2***
U Dolinama je bila familija Dalpra Severina , čiji je sin Ivan (Giovanni) poginuo u II sv.ratu i sahranjen u groblju Doline.
U Šereg Ilovi bili su Andreate Karlo i žena Fiorentina rođ. Fusinatto ,a Fontana (Ignaca) Rudolf sa ženom Kovalčik Julianom u Jadovici.
Ostale familije su bile u okolnim mjestima. Tako se zna da je po jedna familija Andreata i Montibeller bila u Vel. Ilovi , gore i danas imaju tri groba , vjerovatno prvih umrlih talijana na ovim prostorima.Na jednom se jasno i danas može pročitati Andreata Valentin U Jadovici je takođe bilo Andreata ,( čini se i Fužinata)(?). Andreate i danas tamo imaju po koju zapuštenu njivu. !
Prva godina doseljavanja bila je jako burna za naše doseljenike. Mnogi su se premiještali sa jednog terena na drugi. Tražili su plodniju zemlju, već napola iskrčenu i svakako htjeli su da budu što bliže jedni drugima. Po pričama starijih znamo da su svi živjeli kao jedna familija, međusobno se pomagali u radu. Okupljali su se kod provizornih kapelica na mise- molitve krunice , koju su tradiciju sačuvali do današnjih dana.Nepoznavanje domicilnog jezika prisljavao ih je da budu upućeni jedni na druge.
Izbor novog zemljišta i obaveze koje su iz toga proizilazile, najbolje se vidi iz sačuvanog Ugovora o davanju zemlje na čuvanje (!), između dvojice derventskih Begova, vlasnika zemlje u Palačkovcima i kolonista Basilia Clazzer i Giovania Montibeller kao.najmoprimaca.
Ove dvije familije italijana su došle iz Mahovljana gdje su bili doselili još u proljeće 1883 godine u sastavu velike kolonije Trentinaca u Bosni,i njihova imena nalaze se u tom popisu doseljenika.. U potrazi za plodnom zemljom stigli su u Palačkovce, begovinu Derventskih begova. Vjerovatno su oni prvi Talijani koji su došli na ovo područje, jer ostali stigoše tek u maju i junu 1884 godine, kako smo već prije spomenuli , u dvije organizirane grupe. Zabilježeno je da se Giovani Montibeller (emisar !?) mnogo trudio u prihvatanju novopridošlih kolonista , jer je izgleda govorio i njemački jezik a to je za Austrougarsku carevinu bio službeni jezik komuniciranja u Bosni. Bilo kako bilo, prvo jezgro buduće kolonije Talijana na ovom prostoru je stvoreno ovdje u šumovitom sjevero-zapadnom dijelu Palačkovaca, malo nagnutom terenu prema jugu, ocjeditom i pogodnom za zemljoradnju.
Ovim ugovorom o davanju zemlje na čuvanje, precizira se da Begovi daju na čuvanje 20 dunuma iskrčene i neiskrčene zemlje i obvezuju drugu stranu da mogu napraviti kuću-kolibu u roku od dva i po mjeseca, dugačku 8 a široku 6 aršina, o njihovom trošku.(aršin je oko 70 cm dužine) Age prve godine poklanjaju potrebno sjeme ! Obveza kolonista je da begu daju trećinu prinosa sa već okrčene oranice, te polovinu sijena , a od posađenog povrća , osim krompira, davaće ¼ svega, kao što daje i domicilno stanovništvo (kmetovi). Sa novostvorenih njiva koje koloni dobiju krčenjem, prve tri godine age ne traže ništa, a ako zasade lozu tj. vinograd, prvih 6 godina nema ništa agama, a poslije tog roka ¼ uroda. Od šljivika kojeg su dobili od bega, davaće ½ ,a ako zasade nove voćke, prvih godina ništa a poslije ¼. …. Itd. Ugovor je sastavljen 21.januara 1884 g. i još se čuva original u obitelji Karla Klaser, prapraunuka Basilia Clazzer.
Tako su naši djedovi, od slobodnih seljaka iz Evrope, postali kmetovi u Bosni. Tužno , žalosno i jadno, ponižavajuće i sramotno stanje. Ovaj novostečeni status kolonista oslikava najbolje u kakvoj su se teškoj situaciji nalazili novopridošlice iz dalekog Trentina .! I ovo je slika stanja Evrope 80-tih godina 19 vijeka.Doživjet će naši djedovi davanje trećine begu , ali i strahote i bahatosti begovih sluga kod samog prikupljanja ugovorene obaveze, uz obavezno ponižavanje kao podređenih beznačajnih ljudi tj. kmetova.Trebalo je staviti do znanja ko je ovdje gazda a ko je sluga (čitaj rob). Sve je to tako regulirano po Turskim zakonima koji su ostali na snazi do donošenja novih Austriskih zakona , jer je tako dogovoreno sa Turskom upravom kod dolaska Austrije u Bosnu. )7*** To će od doseljenika iz osnova promijeniti njihova životna iskustva u novoj sredini, u zemlji Bosni novoj pokrajini velike Austrougarske monarhije.Čudna neka obećana zemlja Bosna, sa dva Cara i dvije carevine, dvostrukim zakonima a jednim siromašnim narodom i to kmetovima, bez ikakvih prava , samo sa golim vlastitim životom.
* * *
Osim iz Trentina na put u Bosnu išle su i familie iz Alto Adige, Tako je zabilježeno da je iz Brunica otišlo 17 osoba i to pod vodstvom Pietro Fambri, koji ih je odveo u okolinu Sarajeva. I tako, počevši od 1884 godine krenuli su naši preci iz Dolomita i Valsugane put Bosne.Na stotine prijavljenih bilo je po svim komunama u Tirolu.Neznamo dali su svi prijavljeni i otišli,za takvo neko istraživanje nema dovoljno sačuvanih dokumenata. Bilo je tu i mnogo slobodnih strijelaca, onih koji su samostalno i na svoju ruku odlazili u nepoznato, koji su na osnovu informacija dobijenih od predhodnika, vojnika koji su se vratili iz operacije pripajanja Bosne ili raznih samoinicijativnih emisara. Počelo se dolaziti u Bosnu obično svakog proljeća , počevši od 1881. pa sve do 1911 godine. Tako je i Enrico Paternoster iz Pinè, došao u Bosnu 1892 g. ) -3 *** ,i pridružio se u koloniju Stivora. Na područje Tuzle, Trentini se počinju naseljavati tek početkom XX vijeka, tj oko 1911 godine. U dostupnim dokumentima sam našao podatak da je ,prema podacima italijanskog konzula Rive u Sarajevu,oko 1886 godine ukupno oko sedamstotina Italiana organizirano od vlasti Austriske carevine nastanjeno u u Bosni. ) -8 ***
.
Velika carevina Franje Josipa I , uz dosta muke i otpora uspjela je da stvori administarciju u Bosni po ugledu na evropske zemlje. Premjerila je cijelu zemlju i stvorila Gruntovne knjige koje su i danas, poslije stotinu godina, osnova za sva knjižna vlasništva zemljišta po cijeloj Bosni. Čini se da je to i bila glavna osnova da se krene u agrarnu reformu i konačno preuzme zemlja od begova i dadne kmetovima koji su je i obrađivali.Određeno je i šta je to Državna zemlja, i ko sa njom raspolaže.Uz povremene bune u carevini, ovaj ogromni posao popisa zemljišta ,“ gruntovnica „ bi završen u cijeloj Bosni do 1888-89, već kako u kojem kraju.Zasigurno je ovim činom konačno prestala obaveza kmetova da daju begovima trećinu,zemlja koju su dosad obradjivali postala je njihova.Ovo proizilazi iz obećanja Austrije turskim agama i begovima, da će turski običajni zakoni vrijediti do donošenja novih Austrijskih i proevropskih. (general Filipović, pri osvajanju Sarajeva)*** Dugo se čekalo, ali i to se dočekalo ! ! !.
* * *
Austrija je sada mogla da se posveti i svojim kolonistima koji su ovamo pristizali ili već bili sačinili porodična gnijezda na begovskoj zemlji. Druge slobodne obradive zemlje nije ni bilo. Na prostoru koji je predmet našeg zanimanja, bi ucrtana i izgrađena cesta koja je postala okosnica budućeg naselja Talijana. Povezivala je Prnjavor sa Derventom i prolazila kroz šumoviti kraj. Na prijelazu od rijeke Ilove jedan kilometar u smjeru Dervente , počela se parcelisati šuma i dodjeljivati kolonistima iz Tirola. Svako domaćinstvo je dobilo komad od oko 20 jugera zemljišta (oko 60 dunuma), na raspolaganje i u trajno vlasništvo.Oni koji su bili u blizini nove šumske ceste prvi su otpočeli sa krčenjem. Nema pouzdanih podataka kada je to tačno učinjeno, ali bi se kroz Gruntovne knjige, koje i danas postoje u Zemljišnom uredu u Prnjavoru, moglo ipak nešto rekonstruisati. Ipak sa velikom sigurnošću , na osnovu crkvenih podataka župe Prnjavor, može se tvrditi da je zemlja dodijeljena Talijanima 1889-90 godine. Najveći dio krčenja je i obavljen 1891 godine, kada su se Talijani pripremali da grade prve kolibe za stanovanje i već su tu u šumi imali i „svoju“ prvu provizornu kapelicu !. Te godine duž nove makadamske ceste ugledale su se i prve njive – krčevine , i prve drvene kolibe.Prema saznanjima koja sam uspio prikupiti, u proljeće i ljeto te godine radilo se danonoćno , pušilo se na sve strane , krčilo i palilo sa velikim elanom, neprestano i bez odmora. Koja je tu energija bila prisutna ,u samom saznanju da je to njihova zemlja i da više nema obaveze begu davati trećinu,davala im je neizmjernu volju za opstankom i snažni entuzijazam za gradnju svojih kuća i pripremanju oranica. Bilo je veoma uzbudljivo i užurbano tih ljetnih mjeseci uz cestu već treću godinu. Obarala su se velika stabla za građu, tesalo i rezalo na stotine trupaca. Testera i sjekira, klinovi i batovi bili su najtraženije alatke.Sav posao oko pripremanja građe radili su sami kolonisti, sami su planirali i započinjali gradnju kuća i gospodarskih objekata.Onaj ko nije znao tesarske poslove, učio je na samom terenu i izgleda da su imali dobre učitelje. Ostalo je u genima do današnjih dana majstorstvo tesanja , zidanja i preciznog rada na krovnim konstrukcijama i stolarskim radovima.
Veliki dio drvene mase bio je pretvaran u drveni ugalj. Tu se razvila cijela mala industrija oko proizvodnje uglja. Male ili velike „carbonare“ pušile su se na sve strane.Vatra je gutala velike količine drveta, a drveni ugalj su odvozila kola na plac u Prnjavor ili je vlast otkupljivala za potrebe svojih pogona u Derventi i Doboju. Od uglja se moglo nešto i zaraditi, trebalo je životnih namirnica kupiti jer se tih godina slabo oralo i sijalo. Treba nabaviti raznog alata za gradnju kuća a i za poljoprivredne radove.Novac se nije mogao lako zaraditi na ovim prostorima jer i nije bilo šta raditi osim nadničarenja.Ideja sa „carbonara“-ma rješavala je dva problema odjednom. Čistio se teren od šume i zaradio se novac za neophodne potrebe .Mogla se kupiti nova odjeća i obuća koja je priličila evropskom načinu odijevanja.Žene su dobile platno za krojenje i šivanje svoje nošnje.
Pouzdano se zna da je Giovani Batista Postai ,otac od Bepia Postaia donio kovački alat iz Trentina. Danonoćno je kovao alatke i potkivao konje. Sačuvan je nakovanj i nešto alata u staroj kući Postajevih , prema kazivanju prapraunuka Konstantina, do današnjih dana !
Samo je nedjelja davala odmora ovom vrijednom narodu, kada su se okupljali oko svoje kapelice, da se vide i razmijene iskustva u radu, a mladi da se upoznaju i zagledaju. Osim toga svakog dana u večernjim satima poslije napornog rada , radnici su se okupljali u sred šume, pred svojom provizornom kapelicom da izmole krunicu. Uvijek se poslije krunice čula pjesma iz starog napuštenog zavičaja.Kroz krošnje velikih i razgranatih hrastova odjekivali su glasovi mladića i djevojaka , spominjući svoje staro napušteno prebivalište u planinama iznad Vall Sugane.. Za okolno stanovništvo bile su to nerazumne riječi pjesama , odjekivala je šuma uz cestu, a čulo se sve gore do Dolina. Neke od tih pjesama sačuvale su se do danas u sjećanjima starijih stanovnika našeg sela. Rado se pjevaju uz svirku žičanih instrumenata u raznim prigodama a najpoznatije su slijedeće :
„ Sù le montagne fiocca, la neve sì a vecina, te scriverò bambina, le feve dell fiocco..“ Uslijedila bi slijedeća pjesma, „ Sul castel dell Mirandell , ghera una che cantava.“ A onda bi se redale , „ Me manca ill fiori , che viene la montagna …..“ ili „Teresina sulla porta …“
To im je davalo snagu za sutrašnje napore koji su ih ponovo čekali.I tako iz dana u dan. Radi manjka pitke vode na novoj lokaciji , voda za piće se donosila iz jedinog izdašnog vrela u Potoku ( la Valle ). To je i odlučilo da su se neke porodice u toj blizini i naselili a ne pored ceste. U naredne dvije godine (92-93)započela je i ozbiljnija izgradnja kuća od pečene cigle koju su talijani sami pravili i pekli. Nije poznato tko je među njima bio glavni majstor za ciglu, ali prema veličini kuća koje su se tada sagradile mogao bi se izvesti zaključak tko je to bio.***-10Naredne godine već se vidjelo selo duž ceste. Kuće su useljene , štale napunile sa vlastitom stokom , a hrana se ubirala sa vlastite njive.Strah od gladi je bio prevaziđen, moglo se proizvesti hrane dovoljno za cijelu familiu, sve do naredne žetve. Ponovo su postali ljudi, slobodni kršćani , slobodni od terora i samovolje begova. Opet su vrijedni samostalni zemljoradnici , mogu živjeti od prinosa stečenim radom i znojem. Čestiti vjernici i pošteni građani svojeg sela koga nazvaše Stivor. Po procjeni novo selo u to vrijeme je imalo oko 40 porodica sa oko 250 stanovnika.
Prvo službeno spominjanje imena Stivor/Štivor , predanja o zvonu ) -4 ***
Sve Matične knjige pa i Matična knjiga krštenih župe Prnjavor, započinje se voditi početkom 1891 g. ,kada je i ustrojena Župa Prnjavor, sa crkvicom Sv. Ante i župnikom fra Tomom Maršićem .Prvo upisani podatak u Matičnoj knjizi krštenih župe Prnjavor je krštenje dijeteta Talijana, rodjeno u Palačkovcima 7.5.1891 god. U matici krštenih župe Prnjavor pod rednim brojem jedan ,pisanoj na latinskom jeziku ,a prikazano u slobodnom prijevodu piše : „Palačkovci 7.maja 1891. Ja fra Toma Maršić krstio sam Ivana (Giovani), juče rođenoga, zak.sina Franje (Francesco) Osti i njegove zakonite žene Catarine Marinelli. Kum je bio Ivan (Giovani ) sin Bazilia Klasser (Clazzer), svi iz istog mjesta.“ (iz Palačkovaca ; op.a.) . (A. Orlovac , str 71.) ( Familija Francesca Osti otselila se u Brazil 1927 (?) godine, nije se nikomu javljao pa se o njemu dalje ništa nezna)
Iz ovih podataka se dade zaključiti da Stivora još nema, jer su i Klasseri i Osti još u Palačkovcima . Kako je poznato da su ove familije stalno u Stivoru na istom gruntu od svog doseljenja, ovdje je zasigurno tačna tvrdnja da na novi grunt još tada (maja 1891) nisu bili preselili. Krčenje šume,oko izgrađene kapelice i gradnja drvenih koliba za stanovanje bilo je tek u zamahu tog ljeta. Pravi vjernici od rođenja, odani vjeri i snadom u Boga, pouzdano su prvo napravili kapelicu. U njoj su svaku veče poslije napornog rada obavezno molili krunicu za novu snagu i nadahnuće sutrašnjeg dana.
. Za svoju svrhu kapelica treba i zvono, a ono da bi bilo postavljeno mora imati sakralni objekat sagrađen sa dozvolom Biskupa…..! Nova Kapelica postaje odmah i predmet prepiske vjerskih dužnosnika Kako dati dozvolu za kapelicu a nemati ni ime mjesta gdje se ona nalazi.Ne može se samo reći da je to u onoj šumi ili na onoj krčevini ….. Eto jednog od razloga da naši vrijedni preci moraju imenovati lokaciju. I tako je sve to počelo ovog proljeća 1891 godine……..
Izgradnjom kapelice, stvara se centar budućeg naselja. Mjesto gdje se sastaju , razgovaraju i dogovaraju o poslovima, mjesto tihe molitve i nade da će uskoro imati svoje zemljište i svoju kolibu. Dá se zaključiti da je vrijeme begova prošlo, agrarna reforma se provodi jer je država uspostavila gruntovne knjige.Dodijeljeno zemljište nije trebalo plaćati, niti sa njega davati trećinu. Kolika promjena na bolje, koliko olakšanje za vrijedne sada već bivše kmetove.
Mjesto okupljanja za sve vrste dogovora od sada je definitivno utvrđeno. Još kad bi imali zvono, onda bi se lakše obavještavali za molitvu i okupljanje.Iz daljnjeg razvoja događanja može se zaključiti da su naši djedovi imali intenzivnu komunikaciju sa kolonijom Talijana u Mahovljanima kod Banja Luke. Nažalost nema sačuvanih pismenih tragova o tome ali činjenice govore da su Mahovljani bili dobro obaviješteni o situaciji na novoj lokaciji Talijana, budućem naselju.Znali su i to da se tamo gradi kapelica i da nemaju zvona.U dokumentima župskog ureda Prnjavor i Biskupije Banjalučke postoje dokumenti i o tome kako je pribavljeno zvono za novu kapelicu.
Crkveno zvono namijenjeno Talijanima stiglo je u ljeto 1891 godine;, kao poklon iz župe Mahovljani,od svećenika Karla Gabla, koji su poslali čak dva zvona.Veće je na svoju ruku i volju Župnik postavio na crkvicu u Prnjavoru a manje je proslijedio u novo naselje Talijana, gdje se upravo pravila provizorna kapelica sa drvenim zvonikom.
U spisima župe Prnjavor, iz dopisa biskupa Markovića, župniku u Prnjavoru fra Tomi Maršiću,datiranog 29.10.1891 god, spominje se gradnja kapelice na „novo mjesto, gdje se kane naseliti Talijani iz Palačkovaca“. Dakle novo mjesto, koje pominje Biskup, još nema imena. Da je „novo mjesto“ imalo ime, zasigurno je da bi za njega Biskup saznao od svojih saradnika. U to vrijeme novo mjesto je bila bezimena krčevina u šumovitom kraju duž novog puta Prnjavor –Šibovska –Derventa.
Biskup se protivio izgradnji nove kapelice, jer su Talijani prije 3-4 godine dobili dozvolu da istu sagrade u Palačkovcima gdje su bili i naseljeni,zajedno sa doseljenim katolicima iz Hercegovine. Sam Župnik se pribojavao da će se oni vremenom «odbiti do poslitka od Prnjavora» i tako oslabiti župu Prnjavor.Nema podataka da je ta kapelica sa dozvolom Biskupa i sagrađena u Palačkovcima.
. Dali su ova dva poslana zvona bila namijenjena , jedno za Štivor a drugo u Šibovsku , za buduću župnu crkvu i katolički centar ovog kraja? U Šibovskoj je bilo osigurano zemljište za crkvu, odgovarajuće veličine i atraktivnog položaja, na raskrižju puteva Prnjavor –Derventa i sporednog puta V.Ilova –Palačkovci-Glogovac.Zašto bi neko slao zvona u Prnjavor, kad se za njega u vjerskom pogledu nije ni znalo, bio je negdje na margini događanja.Mala crkva sagrađena u Prnjavoru 1890 godine bila je veličine kao današnje kapelice po grobljima. Možda je plan bio da se gradi župna crkva u Šibovskoj i da ondje bude centar katolika. Prnjavor je tada imao registrirano 24 katolika, a Šibovska i Štivor (Palačkovci) svaki po deset-petnaest puta više ! Političke igre oko izbora nekog sjedišta , očito nisu izum današnjeg vremena , mnogo su starije nego smo mislili. Te godine planova je bilo mnogo više od materijalne mogućnosti mještana.
* * *
U odgovoru župnika Maršića svom Biskupu,datiranog 08.12.1891 stoji ovako:“ Što se tiče kapelice za Talijane u novom mjestu Štivor, gdje su već počeli krčiti za priseliti se…….hoće provizornu kapelicu u svojoj sredini,zato što običavaju u predvečerje većih svetkovina skupa moliti se bogu(!) , i drugo za stari i mladi , kad nebi mogli u Prnjavor po ružnu vremenu doći, da se tudi mogu pomoliti bogu(!),treće:kad se kod njih bude držala Missa, da uvijek imadu sklonište pristojno…“ ...“Zvonce veće ovdi (u Prnjavoru )sam već digao na toranj i odavna zvoni….manje pako dao sam njima, da se na glas istog lakše sabiraju“ ( u BABL-u, br 385/1891, str 77.knjige A.Orlovac)
Dakle, ovo je siguran dokaz kako je zvono stiglo do kapelice u ljeto 1891. i vjerovatno prvo spominjanje imena Stivor/ Štivor u službenim dokumentima i njegov nastanak kao sela Talijana, decembra 1891 godine.
/Ime je vjerovatno nastalo među Talijanima predhodnog ljeta od tal. riječi «estivo» koja se u Trentinu i danas izgovara samo kao «štivo» što znači» ljetno») / (villaggio estivo = ljetno selo ) .Vremenom je dodano na kraju -- r , radi izgovora pripadnosti.(mi smo Stivo-r-ani !) .Selo je nastalo samo za ljetnu upotrebu ,kao ljetno selo, jer je imalo samo drvene kolibe u kojima se nije moglo zimovati,pa je i to razlog da se po ljetu i nazove.A zašto i ne, svanulo im je novo toplo sunčano ljeto i nova nada sa boljim izgledom u budući životPotvrda nadanju da će ovdje moći opstati i ostati, bila je na dohvat ruku.Sve ostalo zavosilo je od njih samih,njihova znoja i snalažljivosti.Prve kuće od tvrdog materijala grade se tek na ljeto iduće godine. /
Ove činjenice protivne su mišljenju da je Stivor dobio ime po šljivi (sliva ), jer u vrijeme nastanka imena sela, u Stivoru nije bilo ni kuća a kamoli voća a najmanje šljiva, tek se krčila šuma i stvarale obradive površine zemljišta za sjetvu žitarica. Glad je svih ovih godina ovdje ozbiljno kucala na vrata ,trebalo se sada pripremati da je nikad više ne bude u njihovom novom selu !
U selu je do današnjih dana sačuvana priča a i ja sam ju čuo od svoje Mariote Klaser-Osti, da je vlast u jesen 1891 godine, dakle prve godine postanka sela, podijelila svakoj kući određene količine zaliha hrane i sjemena za iduću sjetvu. Po pričanju,duga zima i glad je natjerala stanovništvo da troše i sjemenske zalihe. Krompir su gulili sa malo debljom korom i ostavljali tu koru u trapove. Na proljeće su posadili samo te dijelove kore od krompira. Sve je niklo kao da je sa najboljim sjemenom posađeno.Obzirom da je zemlja bila krčevina, dakle donekle predodređena za dobar rod, te godine krompir je urodio toliko da ga je bilo na svakom mjestu.Nikad slijedećih godina krompir nije donio toliki rod kao te godine.Tako je ostala priča o krompiru.
Iste godine opća situacija među katolicima u župi Prnjavor bila je dosta burna , jer su se pravili planovi o formiranju novih župa i međusobnim granicama. Bilo je puno svakojakih želja , ali su mogućnosti pogotovu materijalne za gradnju crkava ili kapela bile skromne.Ipak treba zabilježiti da je između pridošlih vjernika na područje Prnjavorske opštine i domicilnih vjernika , naroćito svećenstva , bila situacija nabijena antagonizmom. Nešto iz nerazumijevanja nove politike moćne Monarhije, a nešto i iz netoletancije prema mnogojezičnim zahtjevima došljaka bilo je teško naći pravu mjeru, koja bi zadovoljila zahtjeve. Svećenstvo je po svaku cijenu nastojalo da izgradi župnu crkvu i župu u Prnjavoru, što nije bilo po volji vjernika došljaka koji su sačinjavali ogromnu većinu.
Monarhija je imala plan da stvori na ovom prostoru jak katolički centar sa pridošlim kolonistima, a njih je bilo iz trinaest nacija Evrope. Da bi to postigla ,za uzor su joj bila sela Nijemaca u Srijemu i Banatu , koncentracija od 40-50 familija u jednom selu, koja su vrlo uspješno funkcionirala. Drugi uzor je svakako kolonija Talijana Mahovljani, koji su za par godina izgradili selo i sve što im treba u njemu, od crkve,škole,zanatskih radionica , do prodavnice. Iz tog razloga odlučeno je da se i ovdje manjine koncentrišu po novoformiranim centrima kakav je bio već Šibovska (Nijemci) .Tako smo dobili sela Čeha, ,Slovaka, Poljaka, Mađara, Ukrainaca-Rusina i naravno selo Talijana. Svi su oni bili odani vjeri i željeli u svojim središtima imati crkvu ili kapelu. Neki su imali i većih ambicija da sami formiraju i svoju Župu, kao na primjer Nijemci u Šibovskoj,( koji su tražili samo mise na njemačkom jeziku) Česi i Poljaci u Maćinom Brdu i Lišnji,a Mađari koji su bili na Vijaci-Vučjaku ,stalno su se nešto protivili, nezadovoljni statusom kojeg su imali, stalno se pozivali na tadanjeg ministra inoposlova iz Mađarske i svoje mađarsko porijeklo.
Bio je to u ono vrijeme svojevrsni hibrid kultura i običaja , sukob poimanja slobode i ličnog ponašanja pojedinaca.Načini ispovijedanja vjere i običaja, donesen iz druge domovine i nakalemljen na ne baš odgovarajuću osnovu.U novoj domovini , niti su bili slobodni niti nezavisni od begova, morali su pognuti glave pred njima. Utjehu su tražili u vjeri i molitvi, a nije bilo svećenika za njihov jezik, pa su i tu bili uskraćeni.Zato se ne treba čuditi da su se javila htijenja za «svojom» crkvom ili župom.To se sve uklopilo u politiku Monarhije i otpočeli su procesi okupljanja i novog seljakanja kolonista kako bi bili koncentrirani po nacijama.Iz ovih razloga je i određena lokacija za Talijane duž puta Prnjavor –Šibovska. Izbor lokacije nije slučajan; uz Šibovsku koja je naseljena Nijemcima, a mnogi Tirolci su znali i služili se njemačkim jezikom još u rodnom kraju,gdje se govorilo dvojezično, talijanski i njemački; omogučavalo bi okrupnjavanje katoličkog centra u ovom predjelu i povezivao bi ga sa Dolinama i M.Brdom u jednu cjelinu. Tako je počelo.
* * *
Do kraja 1893 godine , najveći dio Talijana iz Palačkovaca se preselio u Stivor u nove kuće ,kakve god da su bile , njihove su !.Samo da nema više age, niti trećine.Za dvije godine nastalo je kompletno novo selo, poniklo usred šume uz veliku muku i trud njegovih žitelja.Bilo je tu tvrdih zidanih objekata ali i drvenih koliba i zgradica pokrivenih raževom slamom.Čak i danas može se prepoznati da su u ono vrijeme zidane poprilično veće kuće .Tako su se do pred kraj prošlog stoljeća održale kuće u familiji Postaj, Clazzer , Agostini i Moreti (blizu Njemačkog groblja) Cigle za kuću su sami pravili i pekli ,( neki samo sušili ciglu tzv „ćerpić“ ) , i samostalno zidali svoju kuću. Koliko je do izražaja došlo međusobno pomaganje i držanje sela na okupu znaju samo oni koji su to i iskusili. ( Još i danas , stotinu godina kasnije, znaju se mjesta gdje su bile „buže „ – rupe iz kojih se kopala glina i pravila cigla. Dugo godina najveća je bila ona iza crkve prema groblju, ujedno i rezervoar za kišnicu iz koje se i stoka napajala kada se tuda progonila iz sela na pašnjake „a la Palaskosia“.)
*
Sakralni objekti : Prva crkvica u Stivoru sagradjena je 1898 godine, umjesto istoriske male drvene kapelice,sagrađene 1891 godine, sa drvenim zvonikom.U ovoj drvenoj kapelici,osporavanoj i ubožnoj, ali ponosnoj na spomen čvrste svete vjere naših pradjedova, nastale su prve molitve i nadanja za bolju budućnost. Druga crkva , koje se moja generacija dobro sjeća, građena je 1922 a posvećena 1924 godine.Iznad ulaznih vrata nalazila se uklesana godina 1922 ! Pri posvećenju crkve nabavljeno je i jedno malo zvono !
Istovremeno u Sibovskoj se odvijala aktivnost za izgradnju crkve ali Biskup nije želio izdati dozvolu za gradnju, kako bi izbjegao konkurenciju za župnu crkvu u Prnjavoru. Ipak mještani su podigli drveni zvonik 1901 godine sa zvonom od 50 kg.posvećeno sv. Jurju i osnovali mjesno groblje koje je blagoslovio grkokatolički svećenik Szegedi 25.7.1901.*5) (Orlovac, str 87) Smatra se, a to se može zaključiti iz aktivnosti župe u Prnjavoru, da je u Šibovskoj bila izgrađena crkvica ili kapela u kojoj se služila misa i obavljali ostali vjerski obredi počevši od 1907 pa sve do 1917 kada je formirana župa Šibovska-Stivor
Najnovija treća crkva u Stivoru sagrađena je 1979, a dograđen toranj-zvonik 1985,
odvojen od crkvene zgrade u pravcu sjevero-istoka.Crkva je dodatno opremljena 1989 godine sa vrijednom slikom o doseljavanju i novom životu u nađenom zavičaju, kao i preuredjenjem poda crkve, oltara i postavljanja novih kipova.U dvorištu su i dva kamena granita donesena iz Trentinskih brda.Na jednom je postavljen poveliki križ uz koji vjernici vrše svoj obred na dan sv. Ivana Krstitelja, patrona crkve.
Groblje u Stivoru osnovano je 1893 godine,a blagoslovljeno za Ivan dan 1894 god. Čekalo se da se završi ograda oko groblja, a Biskup je naredio da se u njemu ostavi mjesto i za one koji ne mogu imati crkveni obred.
Škola: Prva seoska škola na Prnjavorskoj opštini osnovana je u Šibovskoj za potrebe djece buduće župe Šibovska – Stivor u ljeto 1905 godine.Nisam uspio pronaći podatak ko je bio prvi učitelj u toj školi, koja od tada postoji i danas na istim temeljima, samo malo proširena. Znam da je prvi vjeroučitelj bio svećenik Miroslav Hernla,prnjavorski župnik koji je tri puta sedmično dolazio u kočiji, da djeci drži vjeronauk.U početku su đaci bili isključivo Nijemci i Talijani a postepeno su se uključila i djeca domicilnog stanovništva.Uglavnom školu su pohadjala muška djeca a djevojčica je bilo vrlo malo.1910 godine u školi su bile samo četiri djevojčice iz Stivora, uglavnom iz imućnijih porodica..Ostale su osnove pisanja učile na vjeronaučkim satima u lokalnoj crkvi ili samouko kod kuće.Bilo je velika sramota za djevojku talijanku ili njemicu da nezna čitati i pisati,to se smatralo i velikim grijehom ! !
* * *
Novo naselje Stivor sada ima kapelicu sa zvonikom i zvonom, ograđeno groblje; to je prvi znak da u njemu živi civiliziran i društven narod koji se okuplja oko svoje katoličke vjere i kapelice.Dalji razvoj sela u njegovom kulturnom i demografskom smislu zavisio je isključivo od njegovih stanovnika. Veza sa okolnim stanovništvom u okruženju jačala je, a posebno sa Šibovskom(Nijemci) , Maćinim brdom (Česi i Poljaci)i Dolinama (Hercegovci). Dokaz tomu su i prvi miješani brakovi među ovim narodima.Prve kuće ili kolibe koje su na brzinu pravljene na novoj lokaciji, uglavnom su bile sa dvije prostorije i tavanom, a krov na dvije vode, rijetko koja pod crijepom. U njima se počeo odvijati život, ženilo se, rađalo, umiralo.Ponovo slobodni ali ne bez patnji i mnogo, mnogo težačkog znoja.Da bi sebi dočarali sliku tih kućica sjetimo se male kuće Nikole Delkastagne (iznad kuće Valandrovih,sve do kasnih 60-tih u kojoj je živjela žena mu Iva), a kasnije je donekle i kuća Bokerovih podsjećala na ta vremena.
Kao dijete slušao sam priču moje drage Mariote o tome kako su za vrijeme pogibije prestolnaslednika Ferdinanda u Sarajevu 1914 godine, Stivorsko zvono zvonilo cijeli dan i noć. Sudbina zvona opet je bila vezana za I. Svjetski rat. Pri samom kraju rata, negdje 1918 godine, stigne naredba da se poskidaju sva crkvena zvona i da se voze u topionicu da se od njih pravi municija ! Tako je bilo i sa našim zvonom. Vojska ga lijepo skide sa drvenog zvonika , natovari na kola i zamakoše prema Derventi. Mještani tužni i žalosni, smogoše razboritosti da pitaju gdje se to odvozi njihovo zvono. U Požegu , rekoše vojnici. Ne prođe nekoliko dana, a objavi se kraj rata. Naši Stivorani ne budi lijeni, sakupe se i dogovore da se krene u potragu za zvonom.Sutradan odvažna grupa bi spremna za puta.Domaćin Moreti Danilo upregne svoje dobre konje u kola, i tri izabrana domaćina sa njim krenuše pravo u Slavoniju. U Topionici u Požegi nađu naše zvono još čitavo i neraspakirano. Uz malo problema oko preuzimanja, natovare ga na kola i krenu natrag, pravac Brod , Derventa , Stivor. Mogu samo da zamislim kolika je radost bila u selu kad su se pojavili ovi odvažni ljudi sa zvonom.Tada je napravljen i novi zvonik , sa četiri hrastova debela stuba koji je stajao sve do izgradnje nove crkve i zidanog zvonika. Žao mi je da sam zaboravio imena svih ovih odvažnih ljudi, ali sa sigurnošću znam da je Moreti iz kuće na kraju Stivora pored Njemačkog groblja.Tamo je do šezdesetih godina bila velika zidana štala i obavezno u njoj dobri konji.(Koliko se sjećam to bi mogao biti otac od Tile, žene dugogodišnjeg učitelja iz Šibovske Ivice Agatića, rodom iz Kulaša )
Zvono sa Stivorske crkve, čuje se daleko, a prepoznatljivo je bojom svoga zvuka medju ostalim koji se čuju na ovom prostoru.Mnogi težaci iz okolnih sela ravnaju se prema našem zvonu. Zapoćinju sa radom u polju kad se zvono oglasi za jutarnji pozdrav . „ Eno zvoni u Stivoru Zdravo Marija“, rekli bi,vrijeme je da se počne raditi. Čekali su i za ručak da se u podne javi Stivorsko zvono. Naveče se prestajalo sa radom čim se oglasi večernja Zdravo Marija. To je postalo nepisano pravilo u ljetnim težačkim danima. A ne daj Bože, kad se u toku dana naoblači i priprijeti kakvo nevrijeme i tad se po pravilu oglasi i Stivorsko zvono.Svi tada sebi obećaju ,na sred livade , da će rado platiti „ zvonariju“ jer evo i njih čuva snažni zvuk zvona, koji po uvjerenju „može da razbije prijeteće oblake“ i da padne samo kiša ali ne i led.(gràd). Težaci bi tada mjerkali oblake, govoreći u sebi , „valjda će nas zaobići, razbiće ga zvono!». Prestajali bi sa radom,za svaki slučaj sklanjali alat i žurno pokrivali već sakupljeno žito ili sijeno i tražili siguran zaklon od nevremena .Zvono bi se tada čulo nekako zavijajuće , moćno ali i nadajuće, miješajući svoj ritmički zvuk sa iznenadnom grmljavinom.
* * *
Inače moguće je da se naše zvono čuje kroz cijeli svijet, samo je potrebno da imate nekog sa telefonom ili mobitelom blizu crkve.U našoj familiji je poznato da je moj ujak, Stefino (Stefan) Osti iz Braunschweiga u Njemačkoj ,zvao telefonom nekoliko minuta prije zvonjenja podneva sestru Mariju, koja je živjela u kući pored crkve sa zapadne strane,; molio bi sestru da ostavi telefon otvoren da on čuje zvono kako zvoni podne. Može se samo zamisliti koje misli je preturao po glavi naš Stefino, slušajući zvono sa svoje crkvice.***-11Suze i sjećanja na rano djetinjstvo, prožimale su ga svaki puta kada je slušao zvono. I ja sam isprobao isti postupak, kada sam boravio u Engleskoj za vrijeme ovog zadnjeg nesretnog rata; Nazvao bih Mariju koju minutu prije dvanaest sati, i dok mi pričamo započelo bi zvonjenje podneva, i ja bih prekinuo razgovor i slušao zvonjenje našeg zvona.Sami procijenite kako sam se poslije toga osjećao.Probajte i vi taj recept. Garantirano radi u svako doba dana, ujutro, u podne i naveče.Vaša nostalgija bit će pobijeđena barem na tih par minuta dok traje zvonjava i opet ste za trenutak bili mladi i puni emocija, barem u mislima među svojim Stivoranima.
• * *
Veze sa dalekim rodnim krajem nisu bile prekidane, svako ljeto poneko bi otišao u rodni kra j Tirola, odnio novosti iz Bosne i donio vijesti iz domovine. Kako su se Tirolci u novom zavičaju prilagodili običajima i nošnji, zabilježeno je da je jedan mladić od Montibellera , dolazio zaredom par godina u Roncegno sa fesom na glavi. Tada su mještani i njegovi rodjaci govorili: Evo nam došao opet „zio Turco“ ! O ovom događaju se prepričava i danas u ovim krajevima , a ja sam ga čuo od Marice Bernardi, a ona je to čula od svoje majke Ane. Svojim dolascima postojbini u posjetu starim prijateljima, rodbini i napuštenom gruntu, naši djedovi koristili su i za prenošenje sadnica vinove loze i voća. Može se pouzdano utvrditi da vinova loza po vrsti i sorti u Štivoru potječe iz doline Vall Sugane . Danas tih vrsta loze nema u ovim krajevima Trentina, jer je agronapredak pretekao svoje potomke u Bosni. Donesene su i vinogradarske breskve, koje su nažalost i u Stivoru nestale negdje 1980-tih godina. Donesene su vrste trešnji i višnji kojih takodje danas u Stivoru možemo naći još samo kao endemske vrste. Vinova loza kao voćka je stigla u ove krajeve sa Talijanima,na uže područje današnjeg sela Stivor,ali je kao voćka već odavno bila poznata na širem području Bosne.Naši djedovi svakako imaju zasluge što su podigli nove vinograde na dosta velikim površinama. Svaka kuća imala je najmanje hiljadu- dvije trsova. Po tome su postali čuveni i izvan granica Bosne. Na vinskoj karti Jugoslavije, osim Hercegovine ,naše selo bilo je označeno kao vinogradarski kraj, jedino u sjevernom dijelu Bosne. U zapisima putopisca iz vremena Otomanskog carstva (zadnja četvrtina XVII vijeka) Evlije Ćelebije , spominju se plodni vinogradi u okolini Banja Luke 6*!
Izvor podataka:
-* 1*(Ai Confini dell' Impero ,L'emigrazione trentina in Bosnia 1878-1912 ,Provinzia Autonoma diTrento 1995…. Str 66)
. -2* (Confini .str 109, i AST Sezione di Luogotenenca, busta 104,1882 doc. del 26.03.1886 g.)
-3 *. (Confini…. Str 67)
-4* Zahvaljujem se Župniku u Prnjavoru, (don Lukenda Vlado ) koji je sebi dao mnogo truda da opiše i dokumentima potkrijepi mnoge detalje o nastajanju i postanku našeg sela, koje je oduvijek bilo ponos Župe Prnjavor. Sakupio je bogatu građu koju je objavio autor Ante Orlovac u jednoj vrlo opremljenoj knjizi 2006 god.Za mnoge podatke koje navodim u ovom svom prikazu koristio sam , između ostalih izvora, i tu knjigu, „Rimokatolička župa sv.Ante Padovanskog u Prnjavoru, nekoć i danas“ autor Ante Orlovac, Prnjavor 2006, Nakladnik :RKT župni ured sv.Ante, Prnjavor, pa u daljem tekstu za izvor podataka spominjem samo stranu knjige i autora.
-5* Orlovac str 87.
-6* (Evlija.Ćelebi , Putopisi , Izdanje „V.Masleša –Sarajevo 1979 g., str. 213 )Celebija je u dva navrata boravio u Bosni i to u vremenu od 1660 do 1678 godine , kada su i nastali njegovi putopisi po Balkanskim zemljama.Njemu dugujemo mnoge povijesne podatke o životu u Bosni onog vremena. Bilo je to vrijeme kada je Bosnom upravljao Mehmed paša Ćuprilić.
-7* Treba podsjetiti da je Turska carevina tek 1875 godine pod pritiskom Velikih sila Evrope, morala donijeti Zakon o ukidanju ropstva u Bosni!!!Iako je Zakon donesen, on se gotovo nigdje nije primjennjivao po Bosni. Ostali su na snazi tzv. Običajni zakoni kod aga i begova, sa svim nametima koji su dotada bili obaveza roblja a sada kmetova.(na pr.kmet nije mogao da tuži Turčina a pogotovu agu ili bega, niti je mogao biti svjedok na sudu protiv njih,nije imao prava na imovinu, a i pravo na život bila je upitna. Kada bi nailazio u susret Turčin, kmet se morao skloniti sputa i pokorno se pokloniti.)Jedina novina bila je u tome da Beg nije više smio ubiti, niti je mogao otjerati svog kmete sa begovske zemlje..Medjutim te obaveze malo se tko pridržavao, pa su i ugovori o davanju zemlje na čuvanje (čitaj kultiviranje zemlje) imali odredbe uobičajene za kmetove u Bosni pod Turcima, kako je navedeno i u ovom pomenutom ugovoru sa derventskim begovima.
-8*** Katalog –Almanah Udruženja građana ital.porijekla Sarajevo, galerija MAK Sarajevo 2003, autor Zdravko Latal, pod pokroviteljstvom Saba d¨Elia,ambasador Italie u BiH,. str 6.
Po popisu stanovnika u bih 1910, registrovano je 2.462 ital. državljana i to: po okružjima, Sarajevsko 647, Banjalučko 603, Tuzlansko 207, Mostarsko 201, u Konjicu ih je bilo 31, Fojnici 76, Vlasenica 39, i u Gradačcu 24. Gotovo svako mjesto u Bih imalo je pokojeg ital. državljana. Popisom iz 1921 god u bih je zabilježeno 1.762 italijana, popis 1948 god ima 964 italijana a 1990 godine samo 732 stanovnika Bih koji su se izjasnili kao italijani.
-9*Do 1999 god u Doboju je živio potomak Clazzera, koji se sada preziva Glazer, ugledni zanatlija moler , kojeg sam osobno poznavao. Oslikao je besplatno unutrašnjost crkve Srce Isusovo u Doboju, tako originalno i lijepo da su se svi posjetioci divili.Sva moja nastojanja da ga dovedem u vezu sa talijanima iz Trenta ostala su bez rezultata. On samo zna da su njegovi doselili u Bosnu za vrijeme Austrije i ništa više .Odbijao je svaki razgovor na temu porijekla. Imao je lijepu kuću i radionu u centru starog Doboja, s desne strane na ulazu iz pravca Dervente, odmah iza skretanja ka bolnici, blizu nekadašnje uskotračne „ ćirine“ želj. stanice Doboj. Toliko me svojom sličnošću podsjećao na Klasere, izgledom, naravi, ophodjenjem, tihim temperamentom, da nisam mogao a da ne budem siguran u njegovo porijeklo.Jednostavno, slučajnost u sličnosti nije mogla biti tolika, da ne povjerujem u njegove talijanske korijene.
-10***) (U slijedećoj fazi izgrdnje sela, kada su se stanovnici malo stabilizirali i organizirali život, u praskosorje Prvog sv.rata , majstor za pečenje cigle bio je Nicola Dalcastagnè !)
-***11 ( Imajući na umu da je on živio kod strica u kući pored crkve, gdje je živjela familija Osti,nadaleko čuvena po kolaru, majstoru Antonu Osti (1899-1970). Stefino je otišao u bijeli svijet 1941 godine, i stalno je ostao živjeti u Njemačkoj, gdje je i umro 2002 godine).
autor, OSTI Tonino
(Odlomci iz rada za knjigu „Trentino-Bosna-Trentino , Jedan vijek za povratak „ autor, OSTI Tonino )
-posvećeno sjećanju na Mariotu Osti rođ.Klaser , 1900 – 1974-
„Za sve što postadoh, zahvaljujem njenoj nesebičnoj žrtvi „
( 08.12.1891 je prvi put u dostupnim dokumentima spomenuto ime Stivor ! )
Tih godina , 1880-82 uspostavljaju se komunikacije sa ponuđenim lokacijama za kolonizaciju i zainteresiranih familija preko povjerenika vlasti u Trentu i emisara kolonista u Bosni. Do upotrebljivih podataka koji su obećavali, lakše se dolazilo, pa je pritisak kolonista rastao i na šire područje Banja Luke, u pravcu Prnjavora i Dervente. Umjesto samostalnih pojedinačnih odlazaka pojedinaca ili familija, vlast je odlučila da se organizirano ide u kolonizaciju.Tu na prostorima izmedju Prnjavora i Dervente , na slivu rijeka Vijake i Ukrine, bilo je mnogo šuma što je i potencijalna mogućnost da se dodje do obradive zemlje. Trebalo je krčenjem privesti zemljište kulturi, što je bio i osnovni moto u pozivu Austriske vlasti, „ a coltivare la terra in Bosnia „ -kako su pisali u zvaničnim propagandnim pozivima za kolonizaciju.
* * *
Dolazak u novu zemlju Bosnu
Prva organizirana grupa doseljenika na područje Prnjavora, polazi iz Vallsugane 24. marta 1884 godine, oko dvadesetak familia. Druga grupa polazi ubrzo za njima, već 29 aprila a broji 38 osoba.
U grupi koja je pošla u martu 1884 godine ,bile su slijedeće familije : Bernardi Luigi, Boccher Andrea, Dalsasso Angela, Eccel Giuseppe, Fontanelli Giuseppe, Fusinato Antonio, Groff Angelica, Hueller Rosa, Marinelli Carlo, Montibeller Antonio, Montibeller Domenico, Montibeller Paulina, Oberosler Aurelio, Petri Tomaso, Postai Domenico, Postai Giovani,Rover Andrea, Rover Francesco, Tassainer Lodovico, e Zottele Domenico.
Grupu koja je pošla 29 aprila 1884 god činile su familie : Eccher Pietro, Bastiani Antonio, Valandro Agostino, Girardelli Domenico, Ropele Batista, Osti Enrico, Pedroti Giovanni, e Bastiani Daniele.
Ove dvije grupe kolonista iz Vallsugane su osnovica stanovnika budućeg Stivora, uz dopunu nekoliko familija koje su se kasnije premjestile iz Mahovljana. /Dallsasso, Montibeller, Basilio Clazzer i Sigismundi /
U podacima sam pronašao da su iz Roncegna na dan 9.aprila 1884 otišle za Bosnu familie Giuseppe Dalprà i Leonardo Dalcastagnè, Emanuele Clazzer, Franco Montibeller , Martino Smider, Giacomo Zeni i Carlo Lazzari. 30.aprila 1889 iz Ospedaleta polaze familie Antonio Baldi, i Batistta Nocolleti a 21.aprila 1892 familie Dionigio Moretti i Volfgango Nicoletti .)- 1*** Po Prezimenu se može zaključiti da su jedino Dalcastagne, Moretti i Dalpra stigli u okolinu Prnjavora i Stivora. Druge familije su ostale u Mahovljanima ili Maglajanima.
Dolazak na područje opštine Prnjavor , rezultiralo je naseljavanjem kolonista na dosta širokom području. Postoje sigurni dokazi da su postali stanovnici naselja Palačkovci, Babanovci,Doline, Velike Ilove, Glogovca, Jadovice,Modrana, Sibovske, Prnjavora, Kulaša i Doboja.Manji dio doseljenika otišao je u Maglajane zajedno sa familijama iz Aldena i u Franja goru ,danas Careva Gora .( Vjerovatno ime je dobila po caru Franji Josipu !.)
Rekonstrukcije na osnovu dokumenata izdatih novim stanovnicima su pokazale da su u Kulašima bile familije Andreatta , Clazzer, Dalpra, Dalsasso,Marinelli, Montibeller, Petri, , Rover, Groff. Ove familije jedine su imali privilegiju da nedeljom idu k misi, jer su Kulaši jedini u tadašnjoj opštini Prnjavor , bili župa i imali svoju župnu katoličku crkvu.!Ovoj župi su pripadali svi katolici na prnjavorskoj općini,ma koliko bili udaljeni od nje.
U Doboju su bile familije Berlanda, Clazzer*9 i Smider..)
U Palačkovcima su bile familije:Fusinato, Bernardi, Clazzer, Dalsasso, Montibeler, Oberosler, Postai, Osti, Tissot i Zotele. Zabilježeno je da je kolonija u Palačkovcima imala svog cijenjenog predstavnika u osobi Domenica Postai. ) -2***
U Dolinama je bila familija Dalpra Severina , čiji je sin Ivan (Giovanni) poginuo u II sv.ratu i sahranjen u groblju Doline.
U Šereg Ilovi bili su Andreate Karlo i žena Fiorentina rođ. Fusinatto ,a Fontana (Ignaca) Rudolf sa ženom Kovalčik Julianom u Jadovici.
Ostale familije su bile u okolnim mjestima. Tako se zna da je po jedna familija Andreata i Montibeller bila u Vel. Ilovi , gore i danas imaju tri groba , vjerovatno prvih umrlih talijana na ovim prostorima.Na jednom se jasno i danas može pročitati Andreata Valentin U Jadovici je takođe bilo Andreata ,( čini se i Fužinata)(?). Andreate i danas tamo imaju po koju zapuštenu njivu. !
Prva godina doseljavanja bila je jako burna za naše doseljenike. Mnogi su se premiještali sa jednog terena na drugi. Tražili su plodniju zemlju, već napola iskrčenu i svakako htjeli su da budu što bliže jedni drugima. Po pričama starijih znamo da su svi živjeli kao jedna familija, međusobno se pomagali u radu. Okupljali su se kod provizornih kapelica na mise- molitve krunice , koju su tradiciju sačuvali do današnjih dana.Nepoznavanje domicilnog jezika prisljavao ih je da budu upućeni jedni na druge.
Izbor novog zemljišta i obaveze koje su iz toga proizilazile, najbolje se vidi iz sačuvanog Ugovora o davanju zemlje na čuvanje (!), između dvojice derventskih Begova, vlasnika zemlje u Palačkovcima i kolonista Basilia Clazzer i Giovania Montibeller kao.najmoprimaca.
Ove dvije familije italijana su došle iz Mahovljana gdje su bili doselili još u proljeće 1883 godine u sastavu velike kolonije Trentinaca u Bosni,i njihova imena nalaze se u tom popisu doseljenika.. U potrazi za plodnom zemljom stigli su u Palačkovce, begovinu Derventskih begova. Vjerovatno su oni prvi Talijani koji su došli na ovo područje, jer ostali stigoše tek u maju i junu 1884 godine, kako smo već prije spomenuli , u dvije organizirane grupe. Zabilježeno je da se Giovani Montibeller (emisar !?) mnogo trudio u prihvatanju novopridošlih kolonista , jer je izgleda govorio i njemački jezik a to je za Austrougarsku carevinu bio službeni jezik komuniciranja u Bosni. Bilo kako bilo, prvo jezgro buduće kolonije Talijana na ovom prostoru je stvoreno ovdje u šumovitom sjevero-zapadnom dijelu Palačkovaca, malo nagnutom terenu prema jugu, ocjeditom i pogodnom za zemljoradnju.
Ovim ugovorom o davanju zemlje na čuvanje, precizira se da Begovi daju na čuvanje 20 dunuma iskrčene i neiskrčene zemlje i obvezuju drugu stranu da mogu napraviti kuću-kolibu u roku od dva i po mjeseca, dugačku 8 a široku 6 aršina, o njihovom trošku.(aršin je oko 70 cm dužine) Age prve godine poklanjaju potrebno sjeme ! Obveza kolonista je da begu daju trećinu prinosa sa već okrčene oranice, te polovinu sijena , a od posađenog povrća , osim krompira, davaće ¼ svega, kao što daje i domicilno stanovništvo (kmetovi). Sa novostvorenih njiva koje koloni dobiju krčenjem, prve tri godine age ne traže ništa, a ako zasade lozu tj. vinograd, prvih 6 godina nema ništa agama, a poslije tog roka ¼ uroda. Od šljivika kojeg su dobili od bega, davaće ½ ,a ako zasade nove voćke, prvih godina ništa a poslije ¼. …. Itd. Ugovor je sastavljen 21.januara 1884 g. i još se čuva original u obitelji Karla Klaser, prapraunuka Basilia Clazzer.
Tako su naši djedovi, od slobodnih seljaka iz Evrope, postali kmetovi u Bosni. Tužno , žalosno i jadno, ponižavajuće i sramotno stanje. Ovaj novostečeni status kolonista oslikava najbolje u kakvoj su se teškoj situaciji nalazili novopridošlice iz dalekog Trentina .! I ovo je slika stanja Evrope 80-tih godina 19 vijeka.Doživjet će naši djedovi davanje trećine begu , ali i strahote i bahatosti begovih sluga kod samog prikupljanja ugovorene obaveze, uz obavezno ponižavanje kao podređenih beznačajnih ljudi tj. kmetova.Trebalo je staviti do znanja ko je ovdje gazda a ko je sluga (čitaj rob). Sve je to tako regulirano po Turskim zakonima koji su ostali na snazi do donošenja novih Austriskih zakona , jer je tako dogovoreno sa Turskom upravom kod dolaska Austrije u Bosnu. )7*** To će od doseljenika iz osnova promijeniti njihova životna iskustva u novoj sredini, u zemlji Bosni novoj pokrajini velike Austrougarske monarhije.Čudna neka obećana zemlja Bosna, sa dva Cara i dvije carevine, dvostrukim zakonima a jednim siromašnim narodom i to kmetovima, bez ikakvih prava , samo sa golim vlastitim životom.
* * *
Osim iz Trentina na put u Bosnu išle su i familie iz Alto Adige, Tako je zabilježeno da je iz Brunica otišlo 17 osoba i to pod vodstvom Pietro Fambri, koji ih je odveo u okolinu Sarajeva. I tako, počevši od 1884 godine krenuli su naši preci iz Dolomita i Valsugane put Bosne.Na stotine prijavljenih bilo je po svim komunama u Tirolu.Neznamo dali su svi prijavljeni i otišli,za takvo neko istraživanje nema dovoljno sačuvanih dokumenata. Bilo je tu i mnogo slobodnih strijelaca, onih koji su samostalno i na svoju ruku odlazili u nepoznato, koji su na osnovu informacija dobijenih od predhodnika, vojnika koji su se vratili iz operacije pripajanja Bosne ili raznih samoinicijativnih emisara. Počelo se dolaziti u Bosnu obično svakog proljeća , počevši od 1881. pa sve do 1911 godine. Tako je i Enrico Paternoster iz Pinè, došao u Bosnu 1892 g. ) -3 *** ,i pridružio se u koloniju Stivora. Na područje Tuzle, Trentini se počinju naseljavati tek početkom XX vijeka, tj oko 1911 godine. U dostupnim dokumentima sam našao podatak da je ,prema podacima italijanskog konzula Rive u Sarajevu,oko 1886 godine ukupno oko sedamstotina Italiana organizirano od vlasti Austriske carevine nastanjeno u u Bosni. ) -8 ***
.
Velika carevina Franje Josipa I , uz dosta muke i otpora uspjela je da stvori administarciju u Bosni po ugledu na evropske zemlje. Premjerila je cijelu zemlju i stvorila Gruntovne knjige koje su i danas, poslije stotinu godina, osnova za sva knjižna vlasništva zemljišta po cijeloj Bosni. Čini se da je to i bila glavna osnova da se krene u agrarnu reformu i konačno preuzme zemlja od begova i dadne kmetovima koji su je i obrađivali.Određeno je i šta je to Državna zemlja, i ko sa njom raspolaže.Uz povremene bune u carevini, ovaj ogromni posao popisa zemljišta ,“ gruntovnica „ bi završen u cijeloj Bosni do 1888-89, već kako u kojem kraju.Zasigurno je ovim činom konačno prestala obaveza kmetova da daju begovima trećinu,zemlja koju su dosad obradjivali postala je njihova.Ovo proizilazi iz obećanja Austrije turskim agama i begovima, da će turski običajni zakoni vrijediti do donošenja novih Austrijskih i proevropskih. (general Filipović, pri osvajanju Sarajeva)*** Dugo se čekalo, ali i to se dočekalo ! ! !.
* * *
Austrija je sada mogla da se posveti i svojim kolonistima koji su ovamo pristizali ili već bili sačinili porodična gnijezda na begovskoj zemlji. Druge slobodne obradive zemlje nije ni bilo. Na prostoru koji je predmet našeg zanimanja, bi ucrtana i izgrađena cesta koja je postala okosnica budućeg naselja Talijana. Povezivala je Prnjavor sa Derventom i prolazila kroz šumoviti kraj. Na prijelazu od rijeke Ilove jedan kilometar u smjeru Dervente , počela se parcelisati šuma i dodjeljivati kolonistima iz Tirola. Svako domaćinstvo je dobilo komad od oko 20 jugera zemljišta (oko 60 dunuma), na raspolaganje i u trajno vlasništvo.Oni koji su bili u blizini nove šumske ceste prvi su otpočeli sa krčenjem. Nema pouzdanih podataka kada je to tačno učinjeno, ali bi se kroz Gruntovne knjige, koje i danas postoje u Zemljišnom uredu u Prnjavoru, moglo ipak nešto rekonstruisati. Ipak sa velikom sigurnošću , na osnovu crkvenih podataka župe Prnjavor, može se tvrditi da je zemlja dodijeljena Talijanima 1889-90 godine. Najveći dio krčenja je i obavljen 1891 godine, kada su se Talijani pripremali da grade prve kolibe za stanovanje i već su tu u šumi imali i „svoju“ prvu provizornu kapelicu !. Te godine duž nove makadamske ceste ugledale su se i prve njive – krčevine , i prve drvene kolibe.Prema saznanjima koja sam uspio prikupiti, u proljeće i ljeto te godine radilo se danonoćno , pušilo se na sve strane , krčilo i palilo sa velikim elanom, neprestano i bez odmora. Koja je tu energija bila prisutna ,u samom saznanju da je to njihova zemlja i da više nema obaveze begu davati trećinu,davala im je neizmjernu volju za opstankom i snažni entuzijazam za gradnju svojih kuća i pripremanju oranica. Bilo je veoma uzbudljivo i užurbano tih ljetnih mjeseci uz cestu već treću godinu. Obarala su se velika stabla za građu, tesalo i rezalo na stotine trupaca. Testera i sjekira, klinovi i batovi bili su najtraženije alatke.Sav posao oko pripremanja građe radili su sami kolonisti, sami su planirali i započinjali gradnju kuća i gospodarskih objekata.Onaj ko nije znao tesarske poslove, učio je na samom terenu i izgleda da su imali dobre učitelje. Ostalo je u genima do današnjih dana majstorstvo tesanja , zidanja i preciznog rada na krovnim konstrukcijama i stolarskim radovima.
Veliki dio drvene mase bio je pretvaran u drveni ugalj. Tu se razvila cijela mala industrija oko proizvodnje uglja. Male ili velike „carbonare“ pušile su se na sve strane.Vatra je gutala velike količine drveta, a drveni ugalj su odvozila kola na plac u Prnjavor ili je vlast otkupljivala za potrebe svojih pogona u Derventi i Doboju. Od uglja se moglo nešto i zaraditi, trebalo je životnih namirnica kupiti jer se tih godina slabo oralo i sijalo. Treba nabaviti raznog alata za gradnju kuća a i za poljoprivredne radove.Novac se nije mogao lako zaraditi na ovim prostorima jer i nije bilo šta raditi osim nadničarenja.Ideja sa „carbonara“-ma rješavala je dva problema odjednom. Čistio se teren od šume i zaradio se novac za neophodne potrebe .Mogla se kupiti nova odjeća i obuća koja je priličila evropskom načinu odijevanja.Žene su dobile platno za krojenje i šivanje svoje nošnje.
Pouzdano se zna da je Giovani Batista Postai ,otac od Bepia Postaia donio kovački alat iz Trentina. Danonoćno je kovao alatke i potkivao konje. Sačuvan je nakovanj i nešto alata u staroj kući Postajevih , prema kazivanju prapraunuka Konstantina, do današnjih dana !
Samo je nedjelja davala odmora ovom vrijednom narodu, kada su se okupljali oko svoje kapelice, da se vide i razmijene iskustva u radu, a mladi da se upoznaju i zagledaju. Osim toga svakog dana u večernjim satima poslije napornog rada , radnici su se okupljali u sred šume, pred svojom provizornom kapelicom da izmole krunicu. Uvijek se poslije krunice čula pjesma iz starog napuštenog zavičaja.Kroz krošnje velikih i razgranatih hrastova odjekivali su glasovi mladića i djevojaka , spominjući svoje staro napušteno prebivalište u planinama iznad Vall Sugane.. Za okolno stanovništvo bile su to nerazumne riječi pjesama , odjekivala je šuma uz cestu, a čulo se sve gore do Dolina. Neke od tih pjesama sačuvale su se do danas u sjećanjima starijih stanovnika našeg sela. Rado se pjevaju uz svirku žičanih instrumenata u raznim prigodama a najpoznatije su slijedeće :
„ Sù le montagne fiocca, la neve sì a vecina, te scriverò bambina, le feve dell fiocco..“ Uslijedila bi slijedeća pjesma, „ Sul castel dell Mirandell , ghera una che cantava.“ A onda bi se redale , „ Me manca ill fiori , che viene la montagna …..“ ili „Teresina sulla porta …“
To im je davalo snagu za sutrašnje napore koji su ih ponovo čekali.I tako iz dana u dan. Radi manjka pitke vode na novoj lokaciji , voda za piće se donosila iz jedinog izdašnog vrela u Potoku ( la Valle ). To je i odlučilo da su se neke porodice u toj blizini i naselili a ne pored ceste. U naredne dvije godine (92-93)započela je i ozbiljnija izgradnja kuća od pečene cigle koju su talijani sami pravili i pekli. Nije poznato tko je među njima bio glavni majstor za ciglu, ali prema veličini kuća koje su se tada sagradile mogao bi se izvesti zaključak tko je to bio.***-10Naredne godine već se vidjelo selo duž ceste. Kuće su useljene , štale napunile sa vlastitom stokom , a hrana se ubirala sa vlastite njive.Strah od gladi je bio prevaziđen, moglo se proizvesti hrane dovoljno za cijelu familiu, sve do naredne žetve. Ponovo su postali ljudi, slobodni kršćani , slobodni od terora i samovolje begova. Opet su vrijedni samostalni zemljoradnici , mogu živjeti od prinosa stečenim radom i znojem. Čestiti vjernici i pošteni građani svojeg sela koga nazvaše Stivor. Po procjeni novo selo u to vrijeme je imalo oko 40 porodica sa oko 250 stanovnika.
Prvo službeno spominjanje imena Stivor/Štivor , predanja o zvonu ) -4 ***
Sve Matične knjige pa i Matična knjiga krštenih župe Prnjavor, započinje se voditi početkom 1891 g. ,kada je i ustrojena Župa Prnjavor, sa crkvicom Sv. Ante i župnikom fra Tomom Maršićem .Prvo upisani podatak u Matičnoj knjizi krštenih župe Prnjavor je krštenje dijeteta Talijana, rodjeno u Palačkovcima 7.5.1891 god. U matici krštenih župe Prnjavor pod rednim brojem jedan ,pisanoj na latinskom jeziku ,a prikazano u slobodnom prijevodu piše : „Palačkovci 7.maja 1891. Ja fra Toma Maršić krstio sam Ivana (Giovani), juče rođenoga, zak.sina Franje (Francesco) Osti i njegove zakonite žene Catarine Marinelli. Kum je bio Ivan (Giovani ) sin Bazilia Klasser (Clazzer), svi iz istog mjesta.“ (iz Palačkovaca ; op.a.) . (A. Orlovac , str 71.) ( Familija Francesca Osti otselila se u Brazil 1927 (?) godine, nije se nikomu javljao pa se o njemu dalje ništa nezna)
Iz ovih podataka se dade zaključiti da Stivora još nema, jer su i Klasseri i Osti još u Palačkovcima . Kako je poznato da su ove familije stalno u Stivoru na istom gruntu od svog doseljenja, ovdje je zasigurno tačna tvrdnja da na novi grunt još tada (maja 1891) nisu bili preselili. Krčenje šume,oko izgrađene kapelice i gradnja drvenih koliba za stanovanje bilo je tek u zamahu tog ljeta. Pravi vjernici od rođenja, odani vjeri i snadom u Boga, pouzdano su prvo napravili kapelicu. U njoj su svaku veče poslije napornog rada obavezno molili krunicu za novu snagu i nadahnuće sutrašnjeg dana.
. Za svoju svrhu kapelica treba i zvono, a ono da bi bilo postavljeno mora imati sakralni objekat sagrađen sa dozvolom Biskupa…..! Nova Kapelica postaje odmah i predmet prepiske vjerskih dužnosnika Kako dati dozvolu za kapelicu a nemati ni ime mjesta gdje se ona nalazi.Ne može se samo reći da je to u onoj šumi ili na onoj krčevini ….. Eto jednog od razloga da naši vrijedni preci moraju imenovati lokaciju. I tako je sve to počelo ovog proljeća 1891 godine……..
Izgradnjom kapelice, stvara se centar budućeg naselja. Mjesto gdje se sastaju , razgovaraju i dogovaraju o poslovima, mjesto tihe molitve i nade da će uskoro imati svoje zemljište i svoju kolibu. Dá se zaključiti da je vrijeme begova prošlo, agrarna reforma se provodi jer je država uspostavila gruntovne knjige.Dodijeljeno zemljište nije trebalo plaćati, niti sa njega davati trećinu. Kolika promjena na bolje, koliko olakšanje za vrijedne sada već bivše kmetove.
Mjesto okupljanja za sve vrste dogovora od sada je definitivno utvrđeno. Još kad bi imali zvono, onda bi se lakše obavještavali za molitvu i okupljanje.Iz daljnjeg razvoja događanja može se zaključiti da su naši djedovi imali intenzivnu komunikaciju sa kolonijom Talijana u Mahovljanima kod Banja Luke. Nažalost nema sačuvanih pismenih tragova o tome ali činjenice govore da su Mahovljani bili dobro obaviješteni o situaciji na novoj lokaciji Talijana, budućem naselju.Znali su i to da se tamo gradi kapelica i da nemaju zvona.U dokumentima župskog ureda Prnjavor i Biskupije Banjalučke postoje dokumenti i o tome kako je pribavljeno zvono za novu kapelicu.
Crkveno zvono namijenjeno Talijanima stiglo je u ljeto 1891 godine;, kao poklon iz župe Mahovljani,od svećenika Karla Gabla, koji su poslali čak dva zvona.Veće je na svoju ruku i volju Župnik postavio na crkvicu u Prnjavoru a manje je proslijedio u novo naselje Talijana, gdje se upravo pravila provizorna kapelica sa drvenim zvonikom.
U spisima župe Prnjavor, iz dopisa biskupa Markovića, župniku u Prnjavoru fra Tomi Maršiću,datiranog 29.10.1891 god, spominje se gradnja kapelice na „novo mjesto, gdje se kane naseliti Talijani iz Palačkovaca“. Dakle novo mjesto, koje pominje Biskup, još nema imena. Da je „novo mjesto“ imalo ime, zasigurno je da bi za njega Biskup saznao od svojih saradnika. U to vrijeme novo mjesto je bila bezimena krčevina u šumovitom kraju duž novog puta Prnjavor –Šibovska –Derventa.
Biskup se protivio izgradnji nove kapelice, jer su Talijani prije 3-4 godine dobili dozvolu da istu sagrade u Palačkovcima gdje su bili i naseljeni,zajedno sa doseljenim katolicima iz Hercegovine. Sam Župnik se pribojavao da će se oni vremenom «odbiti do poslitka od Prnjavora» i tako oslabiti župu Prnjavor.Nema podataka da je ta kapelica sa dozvolom Biskupa i sagrađena u Palačkovcima.
. Dali su ova dva poslana zvona bila namijenjena , jedno za Štivor a drugo u Šibovsku , za buduću župnu crkvu i katolički centar ovog kraja? U Šibovskoj je bilo osigurano zemljište za crkvu, odgovarajuće veličine i atraktivnog položaja, na raskrižju puteva Prnjavor –Derventa i sporednog puta V.Ilova –Palačkovci-Glogovac.Zašto bi neko slao zvona u Prnjavor, kad se za njega u vjerskom pogledu nije ni znalo, bio je negdje na margini događanja.Mala crkva sagrađena u Prnjavoru 1890 godine bila je veličine kao današnje kapelice po grobljima. Možda je plan bio da se gradi župna crkva u Šibovskoj i da ondje bude centar katolika. Prnjavor je tada imao registrirano 24 katolika, a Šibovska i Štivor (Palačkovci) svaki po deset-petnaest puta više ! Političke igre oko izbora nekog sjedišta , očito nisu izum današnjeg vremena , mnogo su starije nego smo mislili. Te godine planova je bilo mnogo više od materijalne mogućnosti mještana.
* * *
U odgovoru župnika Maršića svom Biskupu,datiranog 08.12.1891 stoji ovako:“ Što se tiče kapelice za Talijane u novom mjestu Štivor, gdje su već počeli krčiti za priseliti se…….hoće provizornu kapelicu u svojoj sredini,zato što običavaju u predvečerje većih svetkovina skupa moliti se bogu(!) , i drugo za stari i mladi , kad nebi mogli u Prnjavor po ružnu vremenu doći, da se tudi mogu pomoliti bogu(!),treće:kad se kod njih bude držala Missa, da uvijek imadu sklonište pristojno…“ ...“Zvonce veće ovdi (u Prnjavoru )sam već digao na toranj i odavna zvoni….manje pako dao sam njima, da se na glas istog lakše sabiraju“ ( u BABL-u, br 385/1891, str 77.knjige A.Orlovac)
Dakle, ovo je siguran dokaz kako je zvono stiglo do kapelice u ljeto 1891. i vjerovatno prvo spominjanje imena Stivor/ Štivor u službenim dokumentima i njegov nastanak kao sela Talijana, decembra 1891 godine.
/Ime je vjerovatno nastalo među Talijanima predhodnog ljeta od tal. riječi «estivo» koja se u Trentinu i danas izgovara samo kao «štivo» što znači» ljetno») / (villaggio estivo = ljetno selo ) .Vremenom je dodano na kraju -- r , radi izgovora pripadnosti.(mi smo Stivo-r-ani !) .Selo je nastalo samo za ljetnu upotrebu ,kao ljetno selo, jer je imalo samo drvene kolibe u kojima se nije moglo zimovati,pa je i to razlog da se po ljetu i nazove.A zašto i ne, svanulo im je novo toplo sunčano ljeto i nova nada sa boljim izgledom u budući životPotvrda nadanju da će ovdje moći opstati i ostati, bila je na dohvat ruku.Sve ostalo zavosilo je od njih samih,njihova znoja i snalažljivosti.Prve kuće od tvrdog materijala grade se tek na ljeto iduće godine. /
Ove činjenice protivne su mišljenju da je Stivor dobio ime po šljivi (sliva ), jer u vrijeme nastanka imena sela, u Stivoru nije bilo ni kuća a kamoli voća a najmanje šljiva, tek se krčila šuma i stvarale obradive površine zemljišta za sjetvu žitarica. Glad je svih ovih godina ovdje ozbiljno kucala na vrata ,trebalo se sada pripremati da je nikad više ne bude u njihovom novom selu !
U selu je do današnjih dana sačuvana priča a i ja sam ju čuo od svoje Mariote Klaser-Osti, da je vlast u jesen 1891 godine, dakle prve godine postanka sela, podijelila svakoj kući određene količine zaliha hrane i sjemena za iduću sjetvu. Po pričanju,duga zima i glad je natjerala stanovništvo da troše i sjemenske zalihe. Krompir su gulili sa malo debljom korom i ostavljali tu koru u trapove. Na proljeće su posadili samo te dijelove kore od krompira. Sve je niklo kao da je sa najboljim sjemenom posađeno.Obzirom da je zemlja bila krčevina, dakle donekle predodređena za dobar rod, te godine krompir je urodio toliko da ga je bilo na svakom mjestu.Nikad slijedećih godina krompir nije donio toliki rod kao te godine.Tako je ostala priča o krompiru.
Iste godine opća situacija među katolicima u župi Prnjavor bila je dosta burna , jer su se pravili planovi o formiranju novih župa i međusobnim granicama. Bilo je puno svakojakih želja , ali su mogućnosti pogotovu materijalne za gradnju crkava ili kapela bile skromne.Ipak treba zabilježiti da je između pridošlih vjernika na područje Prnjavorske opštine i domicilnih vjernika , naroćito svećenstva , bila situacija nabijena antagonizmom. Nešto iz nerazumijevanja nove politike moćne Monarhije, a nešto i iz netoletancije prema mnogojezičnim zahtjevima došljaka bilo je teško naći pravu mjeru, koja bi zadovoljila zahtjeve. Svećenstvo je po svaku cijenu nastojalo da izgradi župnu crkvu i župu u Prnjavoru, što nije bilo po volji vjernika došljaka koji su sačinjavali ogromnu većinu.
Monarhija je imala plan da stvori na ovom prostoru jak katolički centar sa pridošlim kolonistima, a njih je bilo iz trinaest nacija Evrope. Da bi to postigla ,za uzor su joj bila sela Nijemaca u Srijemu i Banatu , koncentracija od 40-50 familija u jednom selu, koja su vrlo uspješno funkcionirala. Drugi uzor je svakako kolonija Talijana Mahovljani, koji su za par godina izgradili selo i sve što im treba u njemu, od crkve,škole,zanatskih radionica , do prodavnice. Iz tog razloga odlučeno je da se i ovdje manjine koncentrišu po novoformiranim centrima kakav je bio već Šibovska (Nijemci) .Tako smo dobili sela Čeha, ,Slovaka, Poljaka, Mađara, Ukrainaca-Rusina i naravno selo Talijana. Svi su oni bili odani vjeri i željeli u svojim središtima imati crkvu ili kapelu. Neki su imali i većih ambicija da sami formiraju i svoju Župu, kao na primjer Nijemci u Šibovskoj,( koji su tražili samo mise na njemačkom jeziku) Česi i Poljaci u Maćinom Brdu i Lišnji,a Mađari koji su bili na Vijaci-Vučjaku ,stalno su se nešto protivili, nezadovoljni statusom kojeg su imali, stalno se pozivali na tadanjeg ministra inoposlova iz Mađarske i svoje mađarsko porijeklo.
Bio je to u ono vrijeme svojevrsni hibrid kultura i običaja , sukob poimanja slobode i ličnog ponašanja pojedinaca.Načini ispovijedanja vjere i običaja, donesen iz druge domovine i nakalemljen na ne baš odgovarajuću osnovu.U novoj domovini , niti su bili slobodni niti nezavisni od begova, morali su pognuti glave pred njima. Utjehu su tražili u vjeri i molitvi, a nije bilo svećenika za njihov jezik, pa su i tu bili uskraćeni.Zato se ne treba čuditi da su se javila htijenja za «svojom» crkvom ili župom.To se sve uklopilo u politiku Monarhije i otpočeli su procesi okupljanja i novog seljakanja kolonista kako bi bili koncentrirani po nacijama.Iz ovih razloga je i određena lokacija za Talijane duž puta Prnjavor –Šibovska. Izbor lokacije nije slučajan; uz Šibovsku koja je naseljena Nijemcima, a mnogi Tirolci su znali i služili se njemačkim jezikom još u rodnom kraju,gdje se govorilo dvojezično, talijanski i njemački; omogučavalo bi okrupnjavanje katoličkog centra u ovom predjelu i povezivao bi ga sa Dolinama i M.Brdom u jednu cjelinu. Tako je počelo.
* * *
Do kraja 1893 godine , najveći dio Talijana iz Palačkovaca se preselio u Stivor u nove kuće ,kakve god da su bile , njihove su !.Samo da nema više age, niti trećine.Za dvije godine nastalo je kompletno novo selo, poniklo usred šume uz veliku muku i trud njegovih žitelja.Bilo je tu tvrdih zidanih objekata ali i drvenih koliba i zgradica pokrivenih raževom slamom.Čak i danas može se prepoznati da su u ono vrijeme zidane poprilično veće kuće .Tako su se do pred kraj prošlog stoljeća održale kuće u familiji Postaj, Clazzer , Agostini i Moreti (blizu Njemačkog groblja) Cigle za kuću su sami pravili i pekli ,( neki samo sušili ciglu tzv „ćerpić“ ) , i samostalno zidali svoju kuću. Koliko je do izražaja došlo međusobno pomaganje i držanje sela na okupu znaju samo oni koji su to i iskusili. ( Još i danas , stotinu godina kasnije, znaju se mjesta gdje su bile „buže „ – rupe iz kojih se kopala glina i pravila cigla. Dugo godina najveća je bila ona iza crkve prema groblju, ujedno i rezervoar za kišnicu iz koje se i stoka napajala kada se tuda progonila iz sela na pašnjake „a la Palaskosia“.)
*
Sakralni objekti : Prva crkvica u Stivoru sagradjena je 1898 godine, umjesto istoriske male drvene kapelice,sagrađene 1891 godine, sa drvenim zvonikom.U ovoj drvenoj kapelici,osporavanoj i ubožnoj, ali ponosnoj na spomen čvrste svete vjere naših pradjedova, nastale su prve molitve i nadanja za bolju budućnost. Druga crkva , koje se moja generacija dobro sjeća, građena je 1922 a posvećena 1924 godine.Iznad ulaznih vrata nalazila se uklesana godina 1922 ! Pri posvećenju crkve nabavljeno je i jedno malo zvono !
Istovremeno u Sibovskoj se odvijala aktivnost za izgradnju crkve ali Biskup nije želio izdati dozvolu za gradnju, kako bi izbjegao konkurenciju za župnu crkvu u Prnjavoru. Ipak mještani su podigli drveni zvonik 1901 godine sa zvonom od 50 kg.posvećeno sv. Jurju i osnovali mjesno groblje koje je blagoslovio grkokatolički svećenik Szegedi 25.7.1901.*5) (Orlovac, str 87) Smatra se, a to se može zaključiti iz aktivnosti župe u Prnjavoru, da je u Šibovskoj bila izgrađena crkvica ili kapela u kojoj se služila misa i obavljali ostali vjerski obredi počevši od 1907 pa sve do 1917 kada je formirana župa Šibovska-Stivor
Najnovija treća crkva u Stivoru sagrađena je 1979, a dograđen toranj-zvonik 1985,
odvojen od crkvene zgrade u pravcu sjevero-istoka.Crkva je dodatno opremljena 1989 godine sa vrijednom slikom o doseljavanju i novom životu u nađenom zavičaju, kao i preuredjenjem poda crkve, oltara i postavljanja novih kipova.U dvorištu su i dva kamena granita donesena iz Trentinskih brda.Na jednom je postavljen poveliki križ uz koji vjernici vrše svoj obred na dan sv. Ivana Krstitelja, patrona crkve.
Groblje u Stivoru osnovano je 1893 godine,a blagoslovljeno za Ivan dan 1894 god. Čekalo se da se završi ograda oko groblja, a Biskup je naredio da se u njemu ostavi mjesto i za one koji ne mogu imati crkveni obred.
Škola: Prva seoska škola na Prnjavorskoj opštini osnovana je u Šibovskoj za potrebe djece buduće župe Šibovska – Stivor u ljeto 1905 godine.Nisam uspio pronaći podatak ko je bio prvi učitelj u toj školi, koja od tada postoji i danas na istim temeljima, samo malo proširena. Znam da je prvi vjeroučitelj bio svećenik Miroslav Hernla,prnjavorski župnik koji je tri puta sedmično dolazio u kočiji, da djeci drži vjeronauk.U početku su đaci bili isključivo Nijemci i Talijani a postepeno su se uključila i djeca domicilnog stanovništva.Uglavnom školu su pohadjala muška djeca a djevojčica je bilo vrlo malo.1910 godine u školi su bile samo četiri djevojčice iz Stivora, uglavnom iz imućnijih porodica..Ostale su osnove pisanja učile na vjeronaučkim satima u lokalnoj crkvi ili samouko kod kuće.Bilo je velika sramota za djevojku talijanku ili njemicu da nezna čitati i pisati,to se smatralo i velikim grijehom ! !
* * *
Novo naselje Stivor sada ima kapelicu sa zvonikom i zvonom, ograđeno groblje; to je prvi znak da u njemu živi civiliziran i društven narod koji se okuplja oko svoje katoličke vjere i kapelice.Dalji razvoj sela u njegovom kulturnom i demografskom smislu zavisio je isključivo od njegovih stanovnika. Veza sa okolnim stanovništvom u okruženju jačala je, a posebno sa Šibovskom(Nijemci) , Maćinim brdom (Česi i Poljaci)i Dolinama (Hercegovci). Dokaz tomu su i prvi miješani brakovi među ovim narodima.Prve kuće ili kolibe koje su na brzinu pravljene na novoj lokaciji, uglavnom su bile sa dvije prostorije i tavanom, a krov na dvije vode, rijetko koja pod crijepom. U njima se počeo odvijati život, ženilo se, rađalo, umiralo.Ponovo slobodni ali ne bez patnji i mnogo, mnogo težačkog znoja.Da bi sebi dočarali sliku tih kućica sjetimo se male kuće Nikole Delkastagne (iznad kuće Valandrovih,sve do kasnih 60-tih u kojoj je živjela žena mu Iva), a kasnije je donekle i kuća Bokerovih podsjećala na ta vremena.
Kao dijete slušao sam priču moje drage Mariote o tome kako su za vrijeme pogibije prestolnaslednika Ferdinanda u Sarajevu 1914 godine, Stivorsko zvono zvonilo cijeli dan i noć. Sudbina zvona opet je bila vezana za I. Svjetski rat. Pri samom kraju rata, negdje 1918 godine, stigne naredba da se poskidaju sva crkvena zvona i da se voze u topionicu da se od njih pravi municija ! Tako je bilo i sa našim zvonom. Vojska ga lijepo skide sa drvenog zvonika , natovari na kola i zamakoše prema Derventi. Mještani tužni i žalosni, smogoše razboritosti da pitaju gdje se to odvozi njihovo zvono. U Požegu , rekoše vojnici. Ne prođe nekoliko dana, a objavi se kraj rata. Naši Stivorani ne budi lijeni, sakupe se i dogovore da se krene u potragu za zvonom.Sutradan odvažna grupa bi spremna za puta.Domaćin Moreti Danilo upregne svoje dobre konje u kola, i tri izabrana domaćina sa njim krenuše pravo u Slavoniju. U Topionici u Požegi nađu naše zvono još čitavo i neraspakirano. Uz malo problema oko preuzimanja, natovare ga na kola i krenu natrag, pravac Brod , Derventa , Stivor. Mogu samo da zamislim kolika je radost bila u selu kad su se pojavili ovi odvažni ljudi sa zvonom.Tada je napravljen i novi zvonik , sa četiri hrastova debela stuba koji je stajao sve do izgradnje nove crkve i zidanog zvonika. Žao mi je da sam zaboravio imena svih ovih odvažnih ljudi, ali sa sigurnošću znam da je Moreti iz kuće na kraju Stivora pored Njemačkog groblja.Tamo je do šezdesetih godina bila velika zidana štala i obavezno u njoj dobri konji.(Koliko se sjećam to bi mogao biti otac od Tile, žene dugogodišnjeg učitelja iz Šibovske Ivice Agatića, rodom iz Kulaša )
Zvono sa Stivorske crkve, čuje se daleko, a prepoznatljivo je bojom svoga zvuka medju ostalim koji se čuju na ovom prostoru.Mnogi težaci iz okolnih sela ravnaju se prema našem zvonu. Zapoćinju sa radom u polju kad se zvono oglasi za jutarnji pozdrav . „ Eno zvoni u Stivoru Zdravo Marija“, rekli bi,vrijeme je da se počne raditi. Čekali su i za ručak da se u podne javi Stivorsko zvono. Naveče se prestajalo sa radom čim se oglasi večernja Zdravo Marija. To je postalo nepisano pravilo u ljetnim težačkim danima. A ne daj Bože, kad se u toku dana naoblači i priprijeti kakvo nevrijeme i tad se po pravilu oglasi i Stivorsko zvono.Svi tada sebi obećaju ,na sred livade , da će rado platiti „ zvonariju“ jer evo i njih čuva snažni zvuk zvona, koji po uvjerenju „može da razbije prijeteće oblake“ i da padne samo kiša ali ne i led.(gràd). Težaci bi tada mjerkali oblake, govoreći u sebi , „valjda će nas zaobići, razbiće ga zvono!». Prestajali bi sa radom,za svaki slučaj sklanjali alat i žurno pokrivali već sakupljeno žito ili sijeno i tražili siguran zaklon od nevremena .Zvono bi se tada čulo nekako zavijajuće , moćno ali i nadajuće, miješajući svoj ritmički zvuk sa iznenadnom grmljavinom.
* * *
Inače moguće je da se naše zvono čuje kroz cijeli svijet, samo je potrebno da imate nekog sa telefonom ili mobitelom blizu crkve.U našoj familiji je poznato da je moj ujak, Stefino (Stefan) Osti iz Braunschweiga u Njemačkoj ,zvao telefonom nekoliko minuta prije zvonjenja podneva sestru Mariju, koja je živjela u kući pored crkve sa zapadne strane,; molio bi sestru da ostavi telefon otvoren da on čuje zvono kako zvoni podne. Može se samo zamisliti koje misli je preturao po glavi naš Stefino, slušajući zvono sa svoje crkvice.***-11Suze i sjećanja na rano djetinjstvo, prožimale su ga svaki puta kada je slušao zvono. I ja sam isprobao isti postupak, kada sam boravio u Engleskoj za vrijeme ovog zadnjeg nesretnog rata; Nazvao bih Mariju koju minutu prije dvanaest sati, i dok mi pričamo započelo bi zvonjenje podneva, i ja bih prekinuo razgovor i slušao zvonjenje našeg zvona.Sami procijenite kako sam se poslije toga osjećao.Probajte i vi taj recept. Garantirano radi u svako doba dana, ujutro, u podne i naveče.Vaša nostalgija bit će pobijeđena barem na tih par minuta dok traje zvonjava i opet ste za trenutak bili mladi i puni emocija, barem u mislima među svojim Stivoranima.
• * *
Veze sa dalekim rodnim krajem nisu bile prekidane, svako ljeto poneko bi otišao u rodni kra j Tirola, odnio novosti iz Bosne i donio vijesti iz domovine. Kako su se Tirolci u novom zavičaju prilagodili običajima i nošnji, zabilježeno je da je jedan mladić od Montibellera , dolazio zaredom par godina u Roncegno sa fesom na glavi. Tada su mještani i njegovi rodjaci govorili: Evo nam došao opet „zio Turco“ ! O ovom događaju se prepričava i danas u ovim krajevima , a ja sam ga čuo od Marice Bernardi, a ona je to čula od svoje majke Ane. Svojim dolascima postojbini u posjetu starim prijateljima, rodbini i napuštenom gruntu, naši djedovi koristili su i za prenošenje sadnica vinove loze i voća. Može se pouzdano utvrditi da vinova loza po vrsti i sorti u Štivoru potječe iz doline Vall Sugane . Danas tih vrsta loze nema u ovim krajevima Trentina, jer je agronapredak pretekao svoje potomke u Bosni. Donesene su i vinogradarske breskve, koje su nažalost i u Stivoru nestale negdje 1980-tih godina. Donesene su vrste trešnji i višnji kojih takodje danas u Stivoru možemo naći još samo kao endemske vrste. Vinova loza kao voćka je stigla u ove krajeve sa Talijanima,na uže područje današnjeg sela Stivor,ali je kao voćka već odavno bila poznata na širem području Bosne.Naši djedovi svakako imaju zasluge što su podigli nove vinograde na dosta velikim površinama. Svaka kuća imala je najmanje hiljadu- dvije trsova. Po tome su postali čuveni i izvan granica Bosne. Na vinskoj karti Jugoslavije, osim Hercegovine ,naše selo bilo je označeno kao vinogradarski kraj, jedino u sjevernom dijelu Bosne. U zapisima putopisca iz vremena Otomanskog carstva (zadnja četvrtina XVII vijeka) Evlije Ćelebije , spominju se plodni vinogradi u okolini Banja Luke 6*!
Izvor podataka:
-* 1*(Ai Confini dell' Impero ,L'emigrazione trentina in Bosnia 1878-1912 ,Provinzia Autonoma diTrento 1995…. Str 66)
. -2* (Confini .str 109, i AST Sezione di Luogotenenca, busta 104,1882 doc. del 26.03.1886 g.)
-3 *. (Confini…. Str 67)
-4* Zahvaljujem se Župniku u Prnjavoru, (don Lukenda Vlado ) koji je sebi dao mnogo truda da opiše i dokumentima potkrijepi mnoge detalje o nastajanju i postanku našeg sela, koje je oduvijek bilo ponos Župe Prnjavor. Sakupio je bogatu građu koju je objavio autor Ante Orlovac u jednoj vrlo opremljenoj knjizi 2006 god.Za mnoge podatke koje navodim u ovom svom prikazu koristio sam , između ostalih izvora, i tu knjigu, „Rimokatolička župa sv.Ante Padovanskog u Prnjavoru, nekoć i danas“ autor Ante Orlovac, Prnjavor 2006, Nakladnik :RKT župni ured sv.Ante, Prnjavor, pa u daljem tekstu za izvor podataka spominjem samo stranu knjige i autora.
-5* Orlovac str 87.
-6* (Evlija.Ćelebi , Putopisi , Izdanje „V.Masleša –Sarajevo 1979 g., str. 213 )Celebija je u dva navrata boravio u Bosni i to u vremenu od 1660 do 1678 godine , kada su i nastali njegovi putopisi po Balkanskim zemljama.Njemu dugujemo mnoge povijesne podatke o životu u Bosni onog vremena. Bilo je to vrijeme kada je Bosnom upravljao Mehmed paša Ćuprilić.
-7* Treba podsjetiti da je Turska carevina tek 1875 godine pod pritiskom Velikih sila Evrope, morala donijeti Zakon o ukidanju ropstva u Bosni!!!Iako je Zakon donesen, on se gotovo nigdje nije primjennjivao po Bosni. Ostali su na snazi tzv. Običajni zakoni kod aga i begova, sa svim nametima koji su dotada bili obaveza roblja a sada kmetova.(na pr.kmet nije mogao da tuži Turčina a pogotovu agu ili bega, niti je mogao biti svjedok na sudu protiv njih,nije imao prava na imovinu, a i pravo na život bila je upitna. Kada bi nailazio u susret Turčin, kmet se morao skloniti sputa i pokorno se pokloniti.)Jedina novina bila je u tome da Beg nije više smio ubiti, niti je mogao otjerati svog kmete sa begovske zemlje..Medjutim te obaveze malo se tko pridržavao, pa su i ugovori o davanju zemlje na čuvanje (čitaj kultiviranje zemlje) imali odredbe uobičajene za kmetove u Bosni pod Turcima, kako je navedeno i u ovom pomenutom ugovoru sa derventskim begovima.
-8*** Katalog –Almanah Udruženja građana ital.porijekla Sarajevo, galerija MAK Sarajevo 2003, autor Zdravko Latal, pod pokroviteljstvom Saba d¨Elia,ambasador Italie u BiH,. str 6.
Po popisu stanovnika u bih 1910, registrovano je 2.462 ital. državljana i to: po okružjima, Sarajevsko 647, Banjalučko 603, Tuzlansko 207, Mostarsko 201, u Konjicu ih je bilo 31, Fojnici 76, Vlasenica 39, i u Gradačcu 24. Gotovo svako mjesto u Bih imalo je pokojeg ital. državljana. Popisom iz 1921 god u bih je zabilježeno 1.762 italijana, popis 1948 god ima 964 italijana a 1990 godine samo 732 stanovnika Bih koji su se izjasnili kao italijani.
-9*Do 1999 god u Doboju je živio potomak Clazzera, koji se sada preziva Glazer, ugledni zanatlija moler , kojeg sam osobno poznavao. Oslikao je besplatno unutrašnjost crkve Srce Isusovo u Doboju, tako originalno i lijepo da su se svi posjetioci divili.Sva moja nastojanja da ga dovedem u vezu sa talijanima iz Trenta ostala su bez rezultata. On samo zna da su njegovi doselili u Bosnu za vrijeme Austrije i ništa više .Odbijao je svaki razgovor na temu porijekla. Imao je lijepu kuću i radionu u centru starog Doboja, s desne strane na ulazu iz pravca Dervente, odmah iza skretanja ka bolnici, blizu nekadašnje uskotračne „ ćirine“ želj. stanice Doboj. Toliko me svojom sličnošću podsjećao na Klasere, izgledom, naravi, ophodjenjem, tihim temperamentom, da nisam mogao a da ne budem siguran u njegovo porijeklo.Jednostavno, slučajnost u sličnosti nije mogla biti tolika, da ne povjerujem u njegove talijanske korijene.
-10***) (U slijedećoj fazi izgrdnje sela, kada su se stanovnici malo stabilizirali i organizirali život, u praskosorje Prvog sv.rata , majstor za pečenje cigle bio je Nicola Dalcastagnè !)
-***11 ( Imajući na umu da je on živio kod strica u kući pored crkve, gdje je živjela familija Osti,nadaleko čuvena po kolaru, majstoru Antonu Osti (1899-1970). Stefino je otišao u bijeli svijet 1941 godine, i stalno je ostao živjeti u Njemačkoj, gdje je i umro 2002 godine).
autor, OSTI Tonino
Idemo dalje ...
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Супер написано и описано и још са доста историјских извора, што је за наше подручје велика ријеткост.
Роки, да ли ми можеш набавити ту књигу, платићу ти?
Роки, да ли ми можеш набавити ту књигу, платићу ти?
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Knjiga nije jos gotova, al cim bude izasla dobices ju.vrsta8472 wrote:Супер написано и описано и још са доста историјских извора, што је за наше подручје велика ријеткост.
Роки, да ли ми можеш набавити ту књигу, платићу ти?
Idemo dalje ...
-
night eagle
- Posts: 112
- Joined: 15.12.2008. 17:38
- Location: Navaho desert, Arizona,USA
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Ovo što je Roki postao i nije tako nepoznato, bar meni , dijelove knjige na koje se on poziva sam koristIo prilikom pisanja diplomskog rada na temu Prirodni priraštaj naselja Štivor 1891-1991 kojeg možete ju pronaći u biblioteci PMF-a u Banjol luci. Drugi izvor su mi bile Anita,Caca i Suza (thank girls) u stvari one su mi bile prevoditeljice knjge Marijarossa-e Sartorelli kojusam ja u slobodnom prevodu krstio sa Na granici imperije (Ai connfini del immpero - ili nešto slično).
Samo naseljavanje različitih konfesija na područje pdanašnje prnjavorske opštine je dosta zanimljivo a u tome prednječe, opet po mom skromnom mišljnju, italijanski doseljenici. Priča njihovog doseljavanj je zaista zanimljiva.
Sve pohvale Rokiju, čovjek se potrudio da produbi saznanja o svojim korijenima, smatram da je to danas dužnost svakog od nas, tj. da ne dozvolimo da se istorija zaboravi, to posebno važi za nas Srbe koji su kroz tu istoriju imali zaist amnogo nesreća ali čovjekl mora uvijek da gleda naprijed a da bi to učinio mora da zna odakle potiče.
, dijelove knjige na koje se on poziva sam koristIo prilikom pisanja diplomskog rada na temu Prirodni priraštaj naselja Štivor 1891-1991 kojeg možete ju pronaći u biblioteci PMF-a u Banjol luci. Drugi izvor su mi bile Anita,Caca i Suza (thank girls) u stvari one su mi bile prevoditeljice knjge Marijarossa-e Sartorelli kojusam ja u slobodnom prevodu krstio sa Na granici imperije (Ai connfini del immpero - ili nešto slično).Samo naseljavanje različitih konfesija na područje pdanašnje prnjavorske opštine je dosta zanimljivo a u tome prednječe, opet po mom skromnom mišljnju, italijanski doseljenici. Priča njihovog doseljavanj je zaista zanimljiva.
Sve pohvale Rokiju, čovjek se potrudio da produbi saznanja o svojim korijenima, smatram da je to danas dužnost svakog od nas, tj. da ne dozvolimo da se istorija zaboravi, to posebno važi za nas Srbe koji su kroz tu istoriju imali zaist amnogo nesreća ali čovjekl mora uvijek da gleda naprijed a da bi to učinio mora da zna odakle potiče.
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Милсим да су најборнији у досељавању били Пољаци, али су се 50-тих година прошлог вијека вратили за Пољску, тако да их сада није много остало на територији наше општине.
Та књига Роки, ће имати свој велики значај за једно 50 година, када по неком неписаном правилу асимилација и начин живота узму свог маха. Тим покољенима ће се моћи презентовати на прави начин историја. Мој ти је савјет, да направиш неку видео архиву, од сада најстаријих живих Штиворчана. Јер ипак жива ријеч је једно а текст нешто друго.
Та књига Роки, ће имати свој велики значај за једно 50 година, када по неком неписаном правилу асимилација и начин живота узму свог маха. Тим покољенима ће се моћи презентовати на прави начин историја. Мој ти је савјет, да направиш неку видео архиву, од сада најстаријих живих Штиворчана. Јер ипак жива ријеч је једно а текст нешто друго.
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
УТЕМЕЉИТЕЉИ МАЋИНОГ БРДА
Чеха је, према подацима из 1921. године, било 193. Данас су, нажалост, чињенице потпуно другачије, јер у Прњавору живи само четрдесетак припадника ове националне мањине
Пише: Тамара СТОЈАНОВИЋ
(Фотографија: Мирослав Хајек)
ПРЊАВОР, 21. ДЕЦЕМБРА (СРНА) - Када је Ладислав Барон, чиновник Земаљске владе БиХ, добио задатак да посјети 39 чешких колонија у БиХ и упозна се о потребама и евентуалним проблемима насељеника, сачинио је детаљан извјештај у којем су наведени и подаци о колонији Чеха на Маћином Брду,општина Прњавор.
Према Бароновом свједочењу, 25 чешких породица се на подручје данашњег Прњавора доселило 1895. године и формирало самосталну сеоску општину на површини од 340 хектара.
Временом бројност Чеха се повећавала да би их, према подацима из 1921. године, било 193. Данас су, нажалост, чињенице потпуно другачије, јер у Прњавору живи само четрдесетак припадника ове националне мањине.
Скупом свеславенских народа у Москви 1867. године стварају се прве могућности масовног досељавања Чеха - прво у Русију, а двадесетак година потом - ступањем на снагу руског закона о личном власништву, којим досељеници губе право посједовања земљишта - и у БиХ.
На основу података из Архива БиХ видљиво је да је први транспорт чешких досељеника стигао 1894. године у Кобаш, на Сави, гдје ће настати колонија Нова Вес. Простор између Мотајице и Саве површински није био довољан за све, па се годину дана касније породице: Ајхлер, Бочек, Беднар, Бедан, Гурка, Хајек, Хорина, Јанча, Јанота, Казарик, Конечни, Кулхај, Куртјак, Мај, Машка, Матечек, Михалиц, Моравец, Оберајтер, Пруха, Седлачек, Стручек, Сухомел, Тицхи, Ванек, Војтачек и Жидек одвајају и долазе на подручје Прњавора, гдје су им добродошлицу пожељели котарски предсједник Јан Скавенски и бројни житељи.
Према архиву Католичке цркве, први доказ о постојању данашњег насеља Маћино Брдо датира од 7. априла 1896. године, а под именом које носи и сада од 17. јануара 1900. године.
Према народном казивању, три су варијанте о томе како је Маћино Брдо добило име. Према првој, име селу је, након повратка са разговора са тадашњим предсједником котара, дао његов први кнез Јозеф Сухомел. Друга варијанта је да је у околним густим шумама било много вукова који су усмртили неког Машу, па би по томе било Машино Брдо, које је временом прешло у Маћино Брдо. (Ријеч "брдо" је, према чешком географском именику - `узвишица обрасла шумом`). И трећа, према којој је насеље добило име по дивљим мачкама - Мачкино, а дужом употребом постало је Маћино Брдо.
Маћино Брдо је провобитно било бескрајна шума, коју је требало искрчити и тако створити површину за обраду. Просјечен је и направљен пут, поред кога су, због скорог доласка зиме, почеле ницати прве замунице и дрвене куће. Већ идуће године зида се непеченом циглом, тзв. ћерпичем, а недуго потом и печеном циглом. Међу досељеницима је било много занатлија који су израђивали оруђе за обраду земље и обраду дрвета. У размјени са домаћим становништвом за пољопривредне алатке добијају домаће животиње и житарице. Сијали су пшеницу, раж, зоб и просо, а први пут долазе у додир са кукурузом.
С друге стране, домицилно становништво од Чеха добија "до тада непознато кртоласто поврће - кромпир, уче како да га узгајају и користе у исхрани. Од 1900. године насеље интензивно мијења изглед, а досељавањем Пољака, који су били врсни мајстори у обради дрвета, ничу нови објекти. 1909. године изграђена је прва куглана - атрактивна грађевина, направљена управо од дрвета. Годину дана касније,1910, на Маћином Брду осванула је и прва вјетрењача-млин, коју је изградио Јузек Бздек, а касније су изграђене још двије, од којих је карактеристична она у власништву Томаса Зиха, јер су у њој чак и зупчаници били од дрвета.
Захваљујући занатској спретности, ничу и воденице-млинови, чији су први власници били Јан Новак и Фелецијан Хајек. У старим записима остао је и податак да је 1920. године Маћино Брдо имало прву циглану, коју је, због велике потребе за циглом као грађевинским материјалом, основао Јозеф Бедан. У новије вријеме насеље је добило струју и телефон, изграђен је водовод, асфалтиран пут, а недавно су добили и јавну расвјету.
Упоредо са изградњом значајних објеката у насељу, развија се и васпитно-културни живот Чеха. Према ријечима Маргарете Ципар, рођене Хајек, учитељице у пензији, прво образовање најмлађи добијају у породици. У дугим зимским ноћима, уз петролејску лампу или карабитушу, старији су дјеци читали књиге које су донијели из прадомовине, а посебно су биле занимљиве и поучне бајке.
У кући Франца Матејчека била је библиотека, односно прва читаоница, чији ће се фондус књига временом преселити у кућу породице Бочек, а потом у школу. Када се у Сарајеву 1980. године угасила чешка општина, књижни фонд на Маћином Брду допуњен је са око 1000 нових наслова - плаката, уџбеника и приручника, а 1993. године из Чешке Републике стиже нова донација књига, сликовница и бојанки за најмлађе.
Четвороразредна школа на Маћином Брду основана је 1943. године, а нова основна школа изграђена је 1965. године. Први учитељ био је Владо Хајек. У овој школи дјеца похађају и допунску наставу матерњег језика.
Седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека школа на Маћином Брду била је једина у БиХ која је имала ову врсту наставних активности, због чега су их често посјећивале новинарске екипе из свих телевизијских центара бивше Југославије.
Чешка национална мањина своје обичаје, традицију и културу његује и чува захваљујући раду друштва "Чешка бесједа", које је основано 1925. године. До изградње друштвеног дома на Маћином Брду 1950. године фолклорна секција своје наступе је организовала у приватним кућама. Костими, маске и кулисе су израђивани и ношње за наступе везене у породицама Ивашук, Бочек и Хајек. Активни су, такође, били тамбураши и два дувачка оркестра.
Рад друштва у БиХ обновљен је 1998. године - прво као секција у Савезу националних мањина БиХ, а потом су се осамосталили. Број чланова се примјетно смањује, а у "Чешкој бесједи" Прњавор - Маћино Брдо тренутно их је четрдесетак.
Евидентно је да су чланове друштва сустигле године, али су они и даље витални, спремни да засвирају и запјевају за своју душу, али и заиграју уз тактове традиционалне пјесме из прадомовине.
/крај/нт
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
tacnije 1939-40vrsta8472 wrote:Милсим да су најборнији у досељавању били Пољаци, али су се 50-тих година прошлог вијека вратили за Пољску, тако да их сада није много остало на територији наше општине.
Та књига Роки, ће имати свој велики значај за једно 50 година, када по неком неписаном правилу асимилација и начин живота узму свог маха. Тим покољенима ће се моћи презентовати на прави начин историја. Мој ти је савјет, да направиш неку видео архиву, од сада најстаријих живих Штиворчана. Јер ипак жива ријеч је једно а текст нешто друго.
Ni jedna vlast nije skinula seljaka, ali su seljaci uvijek skidali vlast...
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Rocky, hvala ti puno na ovom trudu! mozes li molim te ponovo napraviti upload slike Uskrs 1941 (tvoj post iz 2007. godine), nije vise na tom linku? Ja sam unuka Katarine Klaser iz Stivora pa bih voljela imati tu fotografiju.Takodjer molim te javi gdje se moze kupiti knjiga „Trentino-Bosna-Trentino , Jedan vijek za povratak „ autor, OSTI Tonino, kada bude dostupna. Hvala jos jednom! Vanja
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Slika ima i na galeriji, pogledaj OVDJEnani13 wrote:Rocky, hvala ti puno na ovom trudu! mozes li molim te ponovo napraviti upload slike Uskrs 1941 (tvoj post iz 2007. godine), nije vise na tom linku? Ja sam unuka Katarine Klaser iz Stivora pa bih voljela imati tu fotografiju.Takodjer molim te javi gdje se moze kupiti knjiga „Trentino-Bosna-Trentino , Jedan vijek za povratak „ autor, OSTI Tonino, kada bude dostupna. Hvala jos jednom! Vanja
pozz
Idemo dalje ...
Re: Kako je nastalo ime mjesta u kojem zivite
Роки, ово је право богаство