Гаврило Принцип, годишњица...
Posted: 07.03.2014. 12:54
Мехмед еф. Спахић: Србин буди чедо наше...
...Борис Радаковић, Фронтал wrote: Политика А-У окупационе власти у Босни и Херцеговини (БиХ), заснивала се на гушењу српске националне свијести, као и на негирању историјског и политичког права уједињења свих Срба на Балкану у једну државу.
Сам Бењамин Калај, дугогодишњи окупациони управник у БиХ, знао је да су „српски сељаци били национално свесни и да ту свест више нико није могао да потисне“.
Берлински конгрес 1878. био је клин забијен између најважнијих српских територија (Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе) које су се крајем 19. вијека настојале ујединити.
Без обзира на то, и на чињеницу да је прије своје окупационе службе у БиХ написао књигу „Историја Срба“ у којој је, међу осталим територијама, споменуо БиХ као српску, Калај је настојао да створи вјештачку „босанску нацију“.
Највише присталица за своју новокомпоновану нацију нашао је мећу муслиманском аристократијом, која је преко тога хтјела и да сачува свој положај у друштву, док је обичан муслимански народ био везан за своју исламску вјеру а питање нације није га много интересовало.
Чеси: Четири националне струје међу муслиманима
Када је 1898. године једна група чешких посланика обишла Босну и Херцеговину, запазила је веома слабо изражену и подјељену националну идеју међу муслиманима.
Они су запазили четри струје међу њима и то: прва њихов дио на челу са Мехмед-бегом Капетановићем прихвата „босанску народност“; други дио под вођством Есад еф. Куловића је „склон“ Хрватима; трећи дио под вођством Мехмед еф. Спахића „симпатизује са Србима; „Остали, највећи дио мухамеданаца је консервативан... Та странка неће ни чути о идејама народности.“
Још прије и током окупације, водећи политички кругови у Монархији схватили су да је највећа опасност по њихову претензију на БиХ представља међусобно приближавање Срба и Муслимана. У царевој наредби главнокомандујућем окупационих снага у БиХ, генералу Јосипу Филиповићу у вези српско-муслиманске сарадње каже се:
„Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, окупацији непријатељске аспирације.“
Ћирилица - беговско писмо
Међутим, поред свих притисака, на страни босанско-херцеговачких муслимана, било је интелектуалаца који су били за сарадњу са Србима. Они су памтили своје хришћанске српске претке, памтили да су писали ћирилицом коју су звали „стара Србија“ или је називали „беговским писмом“, да говоре српским језиком, а неко од њих је у кући још чувао хришћанске реликвије својих предака.
Један од њих био је и данас мало помињани, скоро заборављени хоџа из Мостара, Мехмед еф. Спахић.
Крајем 19. вијека, Спахић ће изазвати цијели окупациони систем и његове домаће муслиманске помагаче против себе. Наиме, у листу „Дубровник“ којег су урећивали дубровачки римокатолички Срби, године 1892. објављен је чланак у којем се босанско-херцеговачки муслимани позивају да слободно искажу своју српску националну свијест:
„Да сте ви угледни синови нашега српског народа знате по живућијем међу вама предајама. О томе сте пак и освједочени, пошто и код куће и около куће налазите људе вама равне у материнском језику, у цртама и изразу лица, у тјелесном кријепком развитку, у умној хитрини, у јуначкој искрености, гостољубљу, бива у свему...
Читали сте и читате особито историју српскога народа гласовитога и одличног мађарског родољуба вашег министра Калаја... Када дакле Калајева аукторитат називље на темељу знаности Босну српском земљом, а Босанце Србима, а вас бегове бившијем српскијем племићима, вријеме би било да и ви, мухамеданска браћо, изађете из своје ресерве, и да нам се отворено одазовете, тер у нашему брацкоме колу поиграте.“
Српски одзив Дубровнику из Мостара
Из Мостара је на овај позив одговорио Мехмед еф. Спахић, а његов је одговор објављен у „Дубровнику“. Спахић се захвалио на таквом писању „за све босанске и херцеговачке Србе – мухамеданце, особито за мостарске: ја их могу у оваквој ствари слободно заступати, пошто сви босански и херцеговачки племићи и угледне особе држе се овога начела као што су и дужни.
Додуше, може се и међу овијем погјекоји издајица наћи своје домовине, као уредник Бошњака и тако даље. Само се наша младеж вара у овоме погледу, мислећи, да је рано још за нас јавно почети радити. Ту се омладина јако вара, јербо мора неко да ради о ствари, особито о овакој, која има свога темеља. За њу треба да се из свијех петнијех жила заузмемо, јер нас на то позивље наше поштење. Молим, дакле, браћо Срби, особито мухамеданци, не будите кукавице, већ тражите право своје, нек се види Србин што је.“
...