Б Е Л О М
Умро је Бели... Наш пријатељ, маестро, легенда. Отишао је у Вјечност ненадмашни виртуоз гитаре. Мајстора над мајсторима више нема са нама, да својом чаробном свирком разгаљује срца свих који су га слушали, познавали, вољели. Бог му је подарио риједак таленат, а он га је довео до савршенства и своју свирку даровао људима. Нека је слава Богу што нам га је дао за пријатеља на којег ћемо се увијек сјећати и чију музику ћемо носити у срцу.
Срели смо се давних 60-тих сад већ прошлог вијека у дому ученика "Веселин Маслеша" у Б.Луци, гдје је уписао средњу музичку школу. На лицу веселог младића тек изашлог из дјечачких година, титрао је некакав жустри опчињавајући дух, дух наде, среће, радости...
Свирао је гитару тај дивни инструмент из чијих жица су његови прсти свирали предивне мелодије. И дружили смо се уз пјесму, радост, срећу и мелодије оног времена: Дивни Меxико, Пјесма мајци, Гвадалахара, Један дан живота, Дјеца Пиреја, Грк Зорба, Аве Марија и безброј тих предивних мелодија тог времена које је отишло у заборав. Ваљда због немирне плаве тршаве косе назвасмо га Бели, тог момка из Прњавора, Радована Томића, нашег будућег умјетника, великог мајстора гитаре, који нам је доносио радост.
Живот је учинио своје. Путеви су нам се разишли. Он је ишао за својим срцем и својом љубави-гитаром- постао је солиста у тада познатим Бањалучким трубадурима, па све даље и даље широм тадашње Југославије, по нашим клубовима у Европи и свуда се ширила прича о чудесном маестру гитаре, који је њеним чаробним звуцима очаравао све који су га слушали.
Волио је Бели свој Прњавор и увијек му се враћао. И Марију је срео и два сина с'њом стекао Станка и Марија и љубав за гитару и њима даровао, па сада Марио ту љубав поклања и преноси на нове генерација заљубљеника у гитару.
Живот музичара ни изблиза није тако бајковит како се у први мах чини. Много је одрицања, напора, муке, сјете... То знају они који ходају тим путем. И Бели је много тога жртвовао, али увијек је остао вјерар: Породици, музици, пријатељима – Гитари. И сви су га знали широм Земаљског шара, па чак са Америчког континента пријатељ нам јави да на њиховом интернету под насловом "Музика Балкана" Бели је уврштен као извођач једне нумере. Гитара му је била у души, под кожом у прстима – Најљепше мелодије свирали су прсти Раде Томића- Белог!
А увијек је имао времена да засвира са својим другарима – Салетом, Војом, Зоком, са сином му Мариом и учеником Милошом, да запјева са Џибом... У Салету је гледао једног од својих наследника и све нас је задужио својом скромношћу, оптимизмом, љубављу према музици, правој пјесми - Гитари.
И превазилазио би тешкоће... Само би узео Гитару и рекао, Сале зови Чилета и Џибу па да запјевамо. И бајка би почела...
И уочи својих последњих часова, када се видјело да ће болест побједити тај оптимистички дух уз присутност своје породице и пријатеља, дјеловао је спокојно. Дан уочи свог пресељења у Дом Божији, рекао ми је: Сутра ме назови кад ме испунктирају, те се смирено помолио Богу уз причест и молитву свештеника... као да га је носио Псалам: ... И да пођем долином сјена смртног, нећу се бојати зла јер си Ти самном, Штап твој и палица Твоја тјеше ме...
А "Сутра" је био већ у другом свијету мислим бољем, срећнијем, спокојнијем...
Збогом Пријатељу, било је часно дружити се стобом и твојом Гитаром...
А на музичком небу угасила се једна звијезда, дивна, блистава звијезда Раде Томића – Белог, да би заблистала у Царству Божијем
Почивао у Миру и нека ти је Вјечна Слава и хвала
Легендо Гитаре !
Мај 10. 2012. године.
Izvini Joza ti si na 6 mjestu 
