Znači, događaji iz prošlosti koji ne smiju biti zaboravljeni, od postanka Prnjavora do posljednjeg rata.
Ja cu prvi
Prnjavor kroz istoriju...
Prnjavor kroz istoriju...
Tema koja bi trebala da se bavi svim onim što je zaboravljeno u Prnjavoru, onim što je nekada bilo a danas se o tome ne govori da li zbog cinjenice da smo narod koji slabo pamti da li zbog "ljudi" koji jos uvijek zive u "onim vremenima" kada istina nije mogla odnosno smjela da se iznese.
Znači, događaji iz prošlosti koji ne smiju biti zaboravljeni, od postanka Prnjavora do posljednjeg rata.
Ja cu prvi
Znači, događaji iz prošlosti koji ne smiju biti zaboravljeni, od postanka Prnjavora do posljednjeg rata.
Ja cu prvi
Re: Prnjavor kroz istoriju...
Počećemo jednim događajem za koji preko 90% Prnjavorčana i onih koji se tako nazivaju nije znalo. Pamtili su ga samo stari ljudi iz Kremne i Štrbaca te poneki zivi borac, ali danas u Kremni nađošmo samo 2 ljudi koji se sjećaju ovoga.
16.decembar ove godine je dan kada smo započeli nešto što bi trebalo da zaživi u našim krajevima, a to je uspostavljanje dana sjećanja na sve stradalnike sa naših prostora. Naime, po prvi put održan je parastos ovim stradalnicima organizacijom Svetosavske zajednice iako je prošlo tačno 69 godina od ovog događaja.
Priča slijedi...
Prvi šturi zapisi o ovom zločinu su se pojavili tek 40 godina poslije pokolja i o njemu su znali samo mještani. Danas, 69 godina poslije, ovo je tek drugi pomen zločina. Ovo je naš doprinos da se ovakve stvari ne zaborave i da se ne ponove. To dugujemo svim našim mučenicima.
16. decembra 1941. godine, dva dana uoči Nikoljdana, ustaše iz Prnjavora dolaze na Vučijak i uz pomoć Mađara, koji su tada naseljavali Vučijak i tu držali položaje, počinju pljačku i zulum po selu Kremna koje je udaljeno nekih 5 km od Prnjavora.
Vučijački vod ustanika pod komandom Trivuna Bojanovića je štitio Kremnu od upada ustaša iz Prnjavora, Mađara iz Vučijaka i folksdojčera iz Glogovca. Dan ranije vod je dobio naređenje da se pojavi na vrhu planine Ljubić radi polaganja ustaničke zakletve. U zoru 16.decembra ustanici su se zaputili na Svinjar, o čemu je odmah neko obavijestio Zvonimira Žnidaršića, trgovca i veleposjednika iz Vučijaka, a ovaj odmah ustaše u Prnjavoru koji su odmah sa nekoliko kamiona pristigli u Kremnu.
Krenuvši sa Vučijaka oko 8 časova, ustaše počinju da pucaju po kućama, da premlaćuju ljude i da ih opkoljavaju i sakupljaju. Većina naroda je pobjegla put planine Ljubić čim je čula pucnjavu, ali svi koji su se zadesili u zaseoku Petrovići su opkoljeni. Među predvodnicima prnjavorskih ustaša bili su Brekalo i Ćosić i komšije sa Vučijaka, Iljko Hemun i Aleksa Mikitišin, Ukrajinci, kao i komšije Mađari. Glavni organizator ovog pokolja bio je Zvonimir Žnidaršić. Istoga dana kada su pobijeni Srbi u Kremni, Zvonimir je pobjegao u Prnjavor, a odatle u Vojvodinu, pa u Mađarsku.
Staka Petrović o tome svjedoči: „... U tom satniku sam prepoznala Iljku Hemuna po njegovim srebrnim zubima, pa mu snažno doviknuh: „Ilja, brate, ne daj nas!“ Nije se htio ni okrenuti... pokoji pucanj odjekne i nama se sledi srce... U dvorištu ugledah snahu Milicu, najstariju jetrvu, svu krvavu. Krv joj je tekla i na usta i na nos. Tek tada shvatih da nam prijeti prava nevolja. Pođošmo do kuće mog svekra Antonija Petrovića. Pred kućom je stajao naš komšija Aleksa Mikitišin. Ja mu se obratih: „Nemoj Aleksa da nam zgrada izgori, to su boje za vunu cijelog sela. Milica boji vunu i tako zaradjuje dinar. Ne daj nas Aleksa, djece ti!“ On me krvnički pogleda i povika: „Ma, sunce ti srpsko, zar se za boje bojiš? Znaš li da će vam i glave otići?“ Tada zamahnu na onako krvavu Milicu i udari je puškom iza vrata, ona pade a krv joj još više poče teći na nos i usta. Pogleda me i izdera se: „Marš kući i gledaj svoju kopiladiju! Doći će i na tebe red!...“
U dvorištu Antonija Petrovića, starca preko 80 godina, ustaše ga premlaćuju dok on viče: „Kuda ćete sa nama i našom djecom? Mi ništa nismo krivi. Ostavite nas kod kuće!“ Udarali su ga svim i svačim, dok je starac sav krvav ponavljao: „Ostavite djecu, mi nismo ništa krivi“.
Tada ustaše sakupljaju sve koje su našli u Petrovićima. Dotjerali su Antonijevu, Teodorovu, Ignjinu, Lazinu i Brankovu porodicu i tjeraju ih prema Vučijaku do ceste Prnjavor-Kulaši. Kada su ih dotjerali do ceste, ustaša koji je tu stražario se obrati ustašama koji su ih tjerali riječima: „Gazda Zvonimir je rekao da ih ne gonite u logor, već u potok i da ih poubijate maljem!“
Ustaše tada, uz stalno premlaćivanje, ponovo vraćaju narod u Petroviće i utjeruju ih u zgradu Antonijevog sina Laze i kuću Teodora Petrovića.
Starac Antonije nije mogao da hoda, pa su ga ustaše unijeli u zgradu i bacili na pod posljednjeg, a on je i dalje zapomagao da ne diraju djecu. Jedan ustaša mu je prišao, naslonio pušku na njega i smijući se opalio. Uslijedila je opšta vriska žena i djece i tada je počeo pokolj. Ustaše su pucale po narodu i zgradi iz pušaka i mitraljeza. Kad su žene i djeca popadali mrtvi, donijeli su kukuruzovinu da ih spale. O tim događajima svjedoči preživjela Staka: “... Bilo nas je tu desetoro. Najednom izvana kroz brvna počeše tući iz pušaka i mitraljeza, a u zgradi samo povike: „Jooooj! Kuku majko! Ne daj me tata! Ubiše me!“ Ne znam u kom sam se položaju našla kad čuh glas: „Ponesite ševariku!“ Nisam ni znala šta je ševarika, dok nisam začula šuštanje, tek tad mi je bilo jasno da donose kukuruzovinu. Počeše je bacati po nama. Osjetih smrad gasa. Poliše zgradu. Opet čuh kako neko povika: „Daj kresu!“
Šibica planu, a naša zgrada buknu u plamen! Osjeti se miris paljevine. Dim poče da guši, a ja zakukah i povikah: „Joooj, djeco moja,pogorješmo živi!“
„Dijete joj jebem srpsko, ova je živa!“povika jedan ustaša i udari me po glavi i ja padoh u nesvijest. (Staka je tada dobila udarac sjekirom po glavi od čega joj je glava bila rasječena 14 centimetara - p.a.)
Ponovo sam došla sebi kad me je počelo pržiti po nogama. Vatra je buktala. Svi smo tada bili na lomači. Pokušah da otvorim oči ali ništa ne vidim. Dim grize a vatra peče. Udari me neko snažno po leđima i začuh krkljanje. Neko je od naših umirao. Utom začuh dječiji glas kako viče: „Tata, ne daj me!“ Ne vidim, ali osjetim gdje se čuje taj glas. Napipam nogice i privučem sebi. Osjećam pod rukom da je dijete živo, ali ne može ni da se javi. Pomislih: ili je moje, ili jetrve Milke. Napipah desnom rukom i svog malog Tomislava. I on je živ. Pokušavam da se snađem u plamenu, ali nikako da nađem izlaz. Glava me boli i stalno privlači podu. Drvena zgrada gori kao lučevina.... bacam oko sebe kukuruzovinu i odjednom se u meni javi neka neviđena snaga. Uzeh u zube malog Tomislava, a drugo dijete ne znajući koje je i nađoh se na vratima. Kao da me neko izbacio, čini mi se da sam iskočila daleko od zgrade i pala ponovo u nesvijest. Kad se pribrah, vidim mali Tomislav vrti nogicama, a malo dalje je moja mala Milosava, stara svega dvije godine. Pogledah je i dah mi stade. Svo lice joj je bilo u plikovima. Najveći su bili na očima. Dodirnuh je i povikah: „Milosava, sine, jel’ vidiš svoju mamu?“ „Vidim,vidim...“ Dijete govori, ali ne otvara oči. Ja joj otvorim kapke i ugledam oči - bile su neoštećene. Plikovi pucaju pod mojim prstima, a mala Milosava leži na hladnoj zimskoj zemlji. Kao da joj godi. Opekotine su teške. Ponovo padoh u nesvijest...“
Kad je došla do svijesti Staka je uzela zubima za košuljicu malog Tomislava koji je imao samo tri nedjelje, a u desnu ruku dvogodišnju Milosavu i na koljenima otpuzala do kuće gdje su je zatekli ustanici i odnijeli u partizansku bolnicu na Ljubić.
( p.a. lijeva Stakina ruka je bila teško povrijeđena i kosti smrskane tako da je samo visila na mišićima. Ostala je teški invalid cijeli život)
U zgradi Lazinoj su ubijeni i zapaljeni:
1. Antonije Petrović, 1852-1941.
2. Milica Petrović, 1890-1941.
3. Milka Petrović, 1917-1941.
4. Boro Petrović, 1921-1941.
5. Desa Petrović, 1898-1941.
6. Novak Petrović, 1931-1941.
7. Ljeposava Petrović, 1934-1941.
Ostale uhvaćene Srbe ustaše su utjerali u kuću Teodora Petrovića, većinu poklali i spalili. Uspjela se spasiti samo djevojčica Dušanka, kći Branka Petrovića, koga su desetak dana ranije zaklale ustaše u Gačića potoku.
Brankovog sina, sedmomjesečnog Vojislava, ustaše su nabijale na bajonete i dobacivali jedan drugom po sjećanju Dragutina Milankovića, koga su ustaše usput uhvatili pri čemu ga je jedan natjerao da nosi ranac sa municijom.
Dragutin svjedoči: „... Prvo su ubijeni u šumi na imanju Petar Milanković i Đurađ Marković od strane jedne grupe ustaša, dok je druga pljačkala i došla do naših kuća. Ja sam se napravio hrom i šepao na jednu nogu...jedan ustaša viče: „Potjeraj tog malog ovamo sa ostalima!“ „Ne može, boli ga noga“ odgovori drugi ustaša.
„Što ga ne ubiješ, majku mu srpsku jebem!“ „Treba mi da mi nosi municiju“ reče ustaša i dade mi ranac. Krećući se pored Lazine zgrade-ambara, jedan ustaša otvori vrata, a unutra žene i djeca na kamari iskasapljeni. U čošku ugledam malog Novaka, glava razmrskana i mozak iscurio. Stigli smo do kuće Teodorove gdje su donosili kukuruzovinu neke ustaše, a kad pogledah unutra, sve pobijeno i poklano. Ubaciše unutra kukuruzovinu, poliše gasom i zapališe. Ćerka Teodorova je bila prikovana na zidu. Stoja je bila privezana za drvo i zaklana...
Nosio sam ranac i slušao priče ustaša koji su se okupili na mjestu pored Žunića mlina. Odatle se rasporediše i krenuše put Prnjavora. Negdje uz brdo na Babovcu ustaša mi reče: „Daj mi taj ranac i bježi kući. To gore su vam uradile vaše komšije Brekalo, Ćosić i Žnidaršić...“
U Teodorovoj kući su tada ubijeni i spaljeni:
1. Danica Petrović
2. Vojislav Petrović, 7 mjeseci
3. Stoja Petrović, 1909-1941.
4. Draginja Petrović, 1925-1941.
5. Zorica Petrović
6. Milenko Petrović, 1923-1941.
7. Milan Petrović, 1922-1941.
8. Momir Petrović
9. Dušanka Petrović
10. Dobrivoj Petrović, 1921-1941.
11. Milena Petrović, 1935-1941.
12. Vasilija Bijelić
13. Gligo Ostojić
Prema svjedočenju ustanika Stojana Domuza, kada su stigli u Petroviće naišli su na strašan prizor u Teodorovoj kući. Teodorova sedamnaestogodišnja kći je bila silovana, a potom razapeta i zakucana velikim ekserima na zid. Ruke su joj bile prikovane, a noge i prsa ugljenisani. Jedva su uspjeli da je skinu. Pored kuće za drvo je bila svezana Stoja Petrović, koja je bila silovana a grkljan joj prerezan. Ispod nje su se nalazila dva snopa kukuruzovine, potpaljeni sa namjerom da leš izgori.
Kada su ustanici stigli do stratišta, ustaše su već bili stigli do Prnjavora. Mađarsko življe je u strahu od odmazde već sutradan napustilo teren Vučijaka i otišlo u Prnjavor, a odatle u Mađarsku. Aleksa Mikitišin je nakon rata osuđen na 12 godina zatvora i živio je u Inđiji kod Rume. O Iljku Hemunu se ništa ne zna, kao ni o ostalim ustašama koji su učestvovali u pokolju. Nakon ovog pokolja uslijedio je pokolj u susjednom selu Štrpcima 7. februara 1942. godine, kada je poklano 24 Srba, uglavnom žena i djece, te pokolj u Prnjavoru kada su pobijeni Srbi na Zihovom imanju, niže gradskog groblja i još nekim mjestima.
Da se ne zaboravi-da se ne ponovi!
Bojan Milijašević
Svetosavska Omladinska Zajednica Prnjavor
16.decembar ove godine je dan kada smo započeli nešto što bi trebalo da zaživi u našim krajevima, a to je uspostavljanje dana sjećanja na sve stradalnike sa naših prostora. Naime, po prvi put održan je parastos ovim stradalnicima organizacijom Svetosavske zajednice iako je prošlo tačno 69 godina od ovog događaja.
Priča slijedi...
Prvi šturi zapisi o ovom zločinu su se pojavili tek 40 godina poslije pokolja i o njemu su znali samo mještani. Danas, 69 godina poslije, ovo je tek drugi pomen zločina. Ovo je naš doprinos da se ovakve stvari ne zaborave i da se ne ponove. To dugujemo svim našim mučenicima.
16. decembra 1941. godine, dva dana uoči Nikoljdana, ustaše iz Prnjavora dolaze na Vučijak i uz pomoć Mađara, koji su tada naseljavali Vučijak i tu držali položaje, počinju pljačku i zulum po selu Kremna koje je udaljeno nekih 5 km od Prnjavora.
Vučijački vod ustanika pod komandom Trivuna Bojanovića je štitio Kremnu od upada ustaša iz Prnjavora, Mađara iz Vučijaka i folksdojčera iz Glogovca. Dan ranije vod je dobio naređenje da se pojavi na vrhu planine Ljubić radi polaganja ustaničke zakletve. U zoru 16.decembra ustanici su se zaputili na Svinjar, o čemu je odmah neko obavijestio Zvonimira Žnidaršića, trgovca i veleposjednika iz Vučijaka, a ovaj odmah ustaše u Prnjavoru koji su odmah sa nekoliko kamiona pristigli u Kremnu.
Krenuvši sa Vučijaka oko 8 časova, ustaše počinju da pucaju po kućama, da premlaćuju ljude i da ih opkoljavaju i sakupljaju. Većina naroda je pobjegla put planine Ljubić čim je čula pucnjavu, ali svi koji su se zadesili u zaseoku Petrovići su opkoljeni. Među predvodnicima prnjavorskih ustaša bili su Brekalo i Ćosić i komšije sa Vučijaka, Iljko Hemun i Aleksa Mikitišin, Ukrajinci, kao i komšije Mađari. Glavni organizator ovog pokolja bio je Zvonimir Žnidaršić. Istoga dana kada su pobijeni Srbi u Kremni, Zvonimir je pobjegao u Prnjavor, a odatle u Vojvodinu, pa u Mađarsku.
Staka Petrović o tome svjedoči: „... U tom satniku sam prepoznala Iljku Hemuna po njegovim srebrnim zubima, pa mu snažno doviknuh: „Ilja, brate, ne daj nas!“ Nije se htio ni okrenuti... pokoji pucanj odjekne i nama se sledi srce... U dvorištu ugledah snahu Milicu, najstariju jetrvu, svu krvavu. Krv joj je tekla i na usta i na nos. Tek tada shvatih da nam prijeti prava nevolja. Pođošmo do kuće mog svekra Antonija Petrovića. Pred kućom je stajao naš komšija Aleksa Mikitišin. Ja mu se obratih: „Nemoj Aleksa da nam zgrada izgori, to su boje za vunu cijelog sela. Milica boji vunu i tako zaradjuje dinar. Ne daj nas Aleksa, djece ti!“ On me krvnički pogleda i povika: „Ma, sunce ti srpsko, zar se za boje bojiš? Znaš li da će vam i glave otići?“ Tada zamahnu na onako krvavu Milicu i udari je puškom iza vrata, ona pade a krv joj još više poče teći na nos i usta. Pogleda me i izdera se: „Marš kući i gledaj svoju kopiladiju! Doći će i na tebe red!...“
U dvorištu Antonija Petrovića, starca preko 80 godina, ustaše ga premlaćuju dok on viče: „Kuda ćete sa nama i našom djecom? Mi ništa nismo krivi. Ostavite nas kod kuće!“ Udarali su ga svim i svačim, dok je starac sav krvav ponavljao: „Ostavite djecu, mi nismo ništa krivi“.
Tada ustaše sakupljaju sve koje su našli u Petrovićima. Dotjerali su Antonijevu, Teodorovu, Ignjinu, Lazinu i Brankovu porodicu i tjeraju ih prema Vučijaku do ceste Prnjavor-Kulaši. Kada su ih dotjerali do ceste, ustaša koji je tu stražario se obrati ustašama koji su ih tjerali riječima: „Gazda Zvonimir je rekao da ih ne gonite u logor, već u potok i da ih poubijate maljem!“
Ustaše tada, uz stalno premlaćivanje, ponovo vraćaju narod u Petroviće i utjeruju ih u zgradu Antonijevog sina Laze i kuću Teodora Petrovića.
Starac Antonije nije mogao da hoda, pa su ga ustaše unijeli u zgradu i bacili na pod posljednjeg, a on je i dalje zapomagao da ne diraju djecu. Jedan ustaša mu je prišao, naslonio pušku na njega i smijući se opalio. Uslijedila je opšta vriska žena i djece i tada je počeo pokolj. Ustaše su pucale po narodu i zgradi iz pušaka i mitraljeza. Kad su žene i djeca popadali mrtvi, donijeli su kukuruzovinu da ih spale. O tim događajima svjedoči preživjela Staka: “... Bilo nas je tu desetoro. Najednom izvana kroz brvna počeše tući iz pušaka i mitraljeza, a u zgradi samo povike: „Jooooj! Kuku majko! Ne daj me tata! Ubiše me!“ Ne znam u kom sam se položaju našla kad čuh glas: „Ponesite ševariku!“ Nisam ni znala šta je ševarika, dok nisam začula šuštanje, tek tad mi je bilo jasno da donose kukuruzovinu. Počeše je bacati po nama. Osjetih smrad gasa. Poliše zgradu. Opet čuh kako neko povika: „Daj kresu!“
Šibica planu, a naša zgrada buknu u plamen! Osjeti se miris paljevine. Dim poče da guši, a ja zakukah i povikah: „Joooj, djeco moja,pogorješmo živi!“
„Dijete joj jebem srpsko, ova je živa!“povika jedan ustaša i udari me po glavi i ja padoh u nesvijest. (Staka je tada dobila udarac sjekirom po glavi od čega joj je glava bila rasječena 14 centimetara - p.a.)
Ponovo sam došla sebi kad me je počelo pržiti po nogama. Vatra je buktala. Svi smo tada bili na lomači. Pokušah da otvorim oči ali ništa ne vidim. Dim grize a vatra peče. Udari me neko snažno po leđima i začuh krkljanje. Neko je od naših umirao. Utom začuh dječiji glas kako viče: „Tata, ne daj me!“ Ne vidim, ali osjetim gdje se čuje taj glas. Napipam nogice i privučem sebi. Osjećam pod rukom da je dijete živo, ali ne može ni da se javi. Pomislih: ili je moje, ili jetrve Milke. Napipah desnom rukom i svog malog Tomislava. I on je živ. Pokušavam da se snađem u plamenu, ali nikako da nađem izlaz. Glava me boli i stalno privlači podu. Drvena zgrada gori kao lučevina.... bacam oko sebe kukuruzovinu i odjednom se u meni javi neka neviđena snaga. Uzeh u zube malog Tomislava, a drugo dijete ne znajući koje je i nađoh se na vratima. Kao da me neko izbacio, čini mi se da sam iskočila daleko od zgrade i pala ponovo u nesvijest. Kad se pribrah, vidim mali Tomislav vrti nogicama, a malo dalje je moja mala Milosava, stara svega dvije godine. Pogledah je i dah mi stade. Svo lice joj je bilo u plikovima. Najveći su bili na očima. Dodirnuh je i povikah: „Milosava, sine, jel’ vidiš svoju mamu?“ „Vidim,vidim...“ Dijete govori, ali ne otvara oči. Ja joj otvorim kapke i ugledam oči - bile su neoštećene. Plikovi pucaju pod mojim prstima, a mala Milosava leži na hladnoj zimskoj zemlji. Kao da joj godi. Opekotine su teške. Ponovo padoh u nesvijest...“
Kad je došla do svijesti Staka je uzela zubima za košuljicu malog Tomislava koji je imao samo tri nedjelje, a u desnu ruku dvogodišnju Milosavu i na koljenima otpuzala do kuće gdje su je zatekli ustanici i odnijeli u partizansku bolnicu na Ljubić.
( p.a. lijeva Stakina ruka je bila teško povrijeđena i kosti smrskane tako da je samo visila na mišićima. Ostala je teški invalid cijeli život)
U zgradi Lazinoj su ubijeni i zapaljeni:
1. Antonije Petrović, 1852-1941.
2. Milica Petrović, 1890-1941.
3. Milka Petrović, 1917-1941.
4. Boro Petrović, 1921-1941.
5. Desa Petrović, 1898-1941.
6. Novak Petrović, 1931-1941.
7. Ljeposava Petrović, 1934-1941.
Ostale uhvaćene Srbe ustaše su utjerali u kuću Teodora Petrovića, većinu poklali i spalili. Uspjela se spasiti samo djevojčica Dušanka, kći Branka Petrovića, koga su desetak dana ranije zaklale ustaše u Gačića potoku.
Brankovog sina, sedmomjesečnog Vojislava, ustaše su nabijale na bajonete i dobacivali jedan drugom po sjećanju Dragutina Milankovića, koga su ustaše usput uhvatili pri čemu ga je jedan natjerao da nosi ranac sa municijom.
Dragutin svjedoči: „... Prvo su ubijeni u šumi na imanju Petar Milanković i Đurađ Marković od strane jedne grupe ustaša, dok je druga pljačkala i došla do naših kuća. Ja sam se napravio hrom i šepao na jednu nogu...jedan ustaša viče: „Potjeraj tog malog ovamo sa ostalima!“ „Ne može, boli ga noga“ odgovori drugi ustaša.
„Što ga ne ubiješ, majku mu srpsku jebem!“ „Treba mi da mi nosi municiju“ reče ustaša i dade mi ranac. Krećući se pored Lazine zgrade-ambara, jedan ustaša otvori vrata, a unutra žene i djeca na kamari iskasapljeni. U čošku ugledam malog Novaka, glava razmrskana i mozak iscurio. Stigli smo do kuće Teodorove gdje su donosili kukuruzovinu neke ustaše, a kad pogledah unutra, sve pobijeno i poklano. Ubaciše unutra kukuruzovinu, poliše gasom i zapališe. Ćerka Teodorova je bila prikovana na zidu. Stoja je bila privezana za drvo i zaklana...
Nosio sam ranac i slušao priče ustaša koji su se okupili na mjestu pored Žunića mlina. Odatle se rasporediše i krenuše put Prnjavora. Negdje uz brdo na Babovcu ustaša mi reče: „Daj mi taj ranac i bježi kući. To gore su vam uradile vaše komšije Brekalo, Ćosić i Žnidaršić...“
U Teodorovoj kući su tada ubijeni i spaljeni:
1. Danica Petrović
2. Vojislav Petrović, 7 mjeseci
3. Stoja Petrović, 1909-1941.
4. Draginja Petrović, 1925-1941.
5. Zorica Petrović
6. Milenko Petrović, 1923-1941.
7. Milan Petrović, 1922-1941.
8. Momir Petrović
9. Dušanka Petrović
10. Dobrivoj Petrović, 1921-1941.
11. Milena Petrović, 1935-1941.
12. Vasilija Bijelić
13. Gligo Ostojić
Prema svjedočenju ustanika Stojana Domuza, kada su stigli u Petroviće naišli su na strašan prizor u Teodorovoj kući. Teodorova sedamnaestogodišnja kći je bila silovana, a potom razapeta i zakucana velikim ekserima na zid. Ruke su joj bile prikovane, a noge i prsa ugljenisani. Jedva su uspjeli da je skinu. Pored kuće za drvo je bila svezana Stoja Petrović, koja je bila silovana a grkljan joj prerezan. Ispod nje su se nalazila dva snopa kukuruzovine, potpaljeni sa namjerom da leš izgori.
Kada su ustanici stigli do stratišta, ustaše su već bili stigli do Prnjavora. Mađarsko življe je u strahu od odmazde već sutradan napustilo teren Vučijaka i otišlo u Prnjavor, a odatle u Mađarsku. Aleksa Mikitišin je nakon rata osuđen na 12 godina zatvora i živio je u Inđiji kod Rume. O Iljku Hemunu se ništa ne zna, kao ni o ostalim ustašama koji su učestvovali u pokolju. Nakon ovog pokolja uslijedio je pokolj u susjednom selu Štrpcima 7. februara 1942. godine, kada je poklano 24 Srba, uglavnom žena i djece, te pokolj u Prnjavoru kada su pobijeni Srbi na Zihovom imanju, niže gradskog groblja i još nekim mjestima.
Da se ne zaboravi-da se ne ponovi!
Bojan Milijašević
Svetosavska Omladinska Zajednica Prnjavor
Re: Prnjavor kroz istoriju...
Покољ у селу Штрпци код Прњавора 7.фебруара 1942.
Након стравичног злочина у селу Кремна гдје су 16.децембра 1941.побијени углавном жене, дјеца и старци услиједио је талас злочина по прњаворским селима.
Дана 7.фебруара 1942. године се догодио покољ Срба у селима око Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац гдје су хрватске усташе поклале преко 2.300 Срба за само неколико сати углавном без испаљеног метка. Од тог броја је поклано 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година.
На исти датум се десио и злочин у селу Штрпци код Прњавора али у знатно мањем обиму али нимало у блажем облику.
Наиме, у јутро 7.фебруара по великој зими и хладноћи група усташа долази из Прњавора у центар села - Глоговац који је био настањен њемачким становништвом које је аустроугарска населила диљем БиХ. То њемачко становништво, се одмах по окупацији организовало у њемачке формације-„фолксдојчере“, наоружало и одмах почело са терором над комшијама Србима са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.
Из Глоговца око 9 часова усташе крећу пут Ганинаца и Муса гдје успут пљачкају сељане. Подијељени на неколико група усташе су се распоредиле селом. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба, Томић Бору, Жунић Милана и Илишковић Гавру.
Доласком у Чавиће пред кућу Станојеву, усташе хватају Станоја и његову жену Пеју а њихово седморо дјеце у гужви заборављају бачене у снијегу, да би се дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће.
Ових петоро Срба усташе тјерају у Илишковиће а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.
Усташе су тада опет из непознатих разлога раздвојили мушкарце од жена и дјеце које су отјерали према кућама Илишковић Станка и Гавре и кући Симеуна Дујаковића кога је друга група усташа такође ухватила. Мушкарце тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток „Глоговац“ гдје их излажу мучењима и клању садистички се иживљавајући над жртвама а такви бестијални злочини су забиљежени на свим просторима тадашње Независне Државе Хрватске. Наиме, сви су имали повреде тупим предметима, највјероватније од млатова и мотки. Станоју су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу а имао је и повреде тупим предметима. Марко је избоден камом на једанаест мјеста по читавом тијелу док су Милан, Боро и Гавро премлаћени и заклани преко врата.
Поред свог иживљавања над жртвама, усташама је и то било мало па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.
У то вријеме је друга група усташа је почела да коље жене и дјецу, претходно се иживљавајући над њима а било је и силовања. По сведочењима преживјеле Пеје, на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића је један усташа клао Савку Гашић док су други са упереним пушкама у сељане викали: „Лијежи да кољемо!“ Симеуна су усташе живог распориле. Жене и дјеца су тада од ужаса почели да вриште и запомажу. Тада су неке жене и слиловали. Један усташа је тада наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна а у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица.
Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста. Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци. Овај покољ је Пеја чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. Овдје је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној кући је лежала њена мајка, Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.
У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени камама по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и чудом преживјели Вида Илишковић, њен син Милорад(1940) и Чедомир Гашић(1938).
Усташе након овог покоља са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор одводећи преко стотину комада крупне стоке, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо и ракију.
Опљачкану стоку из Штрбаца је хрватска војска затворила у православну цркву Светог Ђорђа у Прњавору коју је користила као шталу дуже вријеме.
Сутрадан 8.фебруара 1942.године из насеља Глоговац долазе Нијемци обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве.
Нијемци су наредили становништву да се сви мртви сахране у једну заједничку гробницу која дуго времена није била адекватно обиљежена.
У извјештају својим претпостављенима, Нијемци из Глоговца наводе податке о злочинима:
-У кући Гавре Илишковића 8 мртвих, четири жене и четворо дјеце.
Мртви поред рана од метака имају и трагове ударања ножевима.
-У кући Симеуна Дујаковића 7 мртвих. Три жене од који једна пред порођајем. Једна жена прије тога силована. Три убијена дјетета. Малом дјетету пуцано у уста. Једна жена преклана.
Најстарији мушкарац имао распорен трбух.
-У кући Станка Илишковића 3 мртвих.Двије жене и једно дијете.Једна свиња затворена са лешевима и већ је почела јести лешеве.
Треба напоменути да је међу овом групом усташа из Прњавора било доста муслимана, а међу њима су били и потомци субаше из Ганинаца, кога су Штрбачани још 1900. године протјерали из Ганинаца, а чардак срушили и запалили. Ту увреду муслимани нису заборавили и дошло је вријеме освете. Док је субаша из Ганинаца протјеран, субашу у Ружевцима нико није дирао, па ни за вријеме другог рата. Одобашићи су имање продали тек 1958. и одселили се.
7.фебруара 1942. у штрбачком засеоку Ганинци су страдали:
1. Чавић Станоје, 70
2. Илишковић Гавро, 60
3. Чавић Марко, 59
4. Дујаковић Симеун, 55
5. Жунић Милан, 29, родом из Кремне
6. Томић Боро, 19
7. Каиновић Ђурђија, 60
8. Дујаковић Јока, 55
9. Дујаковић Ђука, 33
10. Дујаковић Стана, 21
11. Дујаковић Босиљка, 18
12. Илишковић Миља, 59
13. Илишковић Видосава, 28
14. Гашић Савка, 21
15. Малетић Милева, 21
16. Дујаковић Гроздана, 7
17. Илишковић Здравко, 6
18. Илишковић Марица, 4
19. Илишковић Нада, 2
20. Гашић Марица, 1
21. Дујаковић Вида, 11мјесеци
22. Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца
23. Дујаковић Љубица, 3 мјесеца
24. Видосавина нерођена беба
Бојан Милијашевић
Светосавска омладинска заједница Прњавор
Да се не заборави-да се не понови!
Након стравичног злочина у селу Кремна гдје су 16.децембра 1941.побијени углавном жене, дјеца и старци услиједио је талас злочина по прњаворским селима.
Дана 7.фебруара 1942. године се догодио покољ Срба у селима око Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац гдје су хрватске усташе поклале преко 2.300 Срба за само неколико сати углавном без испаљеног метка. Од тог броја је поклано 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година.
На исти датум се десио и злочин у селу Штрпци код Прњавора али у знатно мањем обиму али нимало у блажем облику.
Наиме, у јутро 7.фебруара по великој зими и хладноћи група усташа долази из Прњавора у центар села - Глоговац који је био настањен њемачким становништвом које је аустроугарска населила диљем БиХ. То њемачко становништво, се одмах по окупацији организовало у њемачке формације-„фолксдојчере“, наоружало и одмах почело са терором над комшијама Србима са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.
Из Глоговца око 9 часова усташе крећу пут Ганинаца и Муса гдје успут пљачкају сељане. Подијељени на неколико група усташе су се распоредиле селом. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба, Томић Бору, Жунић Милана и Илишковић Гавру.
Доласком у Чавиће пред кућу Станојеву, усташе хватају Станоја и његову жену Пеју а њихово седморо дјеце у гужви заборављају бачене у снијегу, да би се дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће.
Ових петоро Срба усташе тјерају у Илишковиће а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.
Усташе су тада опет из непознатих разлога раздвојили мушкарце од жена и дјеце које су отјерали према кућама Илишковић Станка и Гавре и кући Симеуна Дујаковића кога је друга група усташа такође ухватила. Мушкарце тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток „Глоговац“ гдје их излажу мучењима и клању садистички се иживљавајући над жртвама а такви бестијални злочини су забиљежени на свим просторима тадашње Независне Државе Хрватске. Наиме, сви су имали повреде тупим предметима, највјероватније од млатова и мотки. Станоју су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу а имао је и повреде тупим предметима. Марко је избоден камом на једанаест мјеста по читавом тијелу док су Милан, Боро и Гавро премлаћени и заклани преко врата.
Поред свог иживљавања над жртвама, усташама је и то било мало па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.
У то вријеме је друга група усташа је почела да коље жене и дјецу, претходно се иживљавајући над њима а било је и силовања. По сведочењима преживјеле Пеје, на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића је један усташа клао Савку Гашић док су други са упереним пушкама у сељане викали: „Лијежи да кољемо!“ Симеуна су усташе живог распориле. Жене и дјеца су тада од ужаса почели да вриште и запомажу. Тада су неке жене и слиловали. Један усташа је тада наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна а у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица.
Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста. Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци. Овај покољ је Пеја чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. Овдје је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној кући је лежала њена мајка, Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.
У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени камама по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и чудом преживјели Вида Илишковић, њен син Милорад(1940) и Чедомир Гашић(1938).
Усташе након овог покоља са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор одводећи преко стотину комада крупне стоке, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо и ракију.
Опљачкану стоку из Штрбаца је хрватска војска затворила у православну цркву Светог Ђорђа у Прњавору коју је користила као шталу дуже вријеме.
Сутрадан 8.фебруара 1942.године из насеља Глоговац долазе Нијемци обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве.
Нијемци су наредили становништву да се сви мртви сахране у једну заједничку гробницу која дуго времена није била адекватно обиљежена.
У извјештају својим претпостављенима, Нијемци из Глоговца наводе податке о злочинима:
-У кући Гавре Илишковића 8 мртвих, четири жене и четворо дјеце.
Мртви поред рана од метака имају и трагове ударања ножевима.
-У кући Симеуна Дујаковића 7 мртвих. Три жене од који једна пред порођајем. Једна жена прије тога силована. Три убијена дјетета. Малом дјетету пуцано у уста. Једна жена преклана.
Најстарији мушкарац имао распорен трбух.
-У кући Станка Илишковића 3 мртвих.Двије жене и једно дијете.Једна свиња затворена са лешевима и већ је почела јести лешеве.
Треба напоменути да је међу овом групом усташа из Прњавора било доста муслимана, а међу њима су били и потомци субаше из Ганинаца, кога су Штрбачани још 1900. године протјерали из Ганинаца, а чардак срушили и запалили. Ту увреду муслимани нису заборавили и дошло је вријеме освете. Док је субаша из Ганинаца протјеран, субашу у Ружевцима нико није дирао, па ни за вријеме другог рата. Одобашићи су имање продали тек 1958. и одселили се.
7.фебруара 1942. у штрбачком засеоку Ганинци су страдали:
1. Чавић Станоје, 70
2. Илишковић Гавро, 60
3. Чавић Марко, 59
4. Дујаковић Симеун, 55
5. Жунић Милан, 29, родом из Кремне
6. Томић Боро, 19
7. Каиновић Ђурђија, 60
8. Дујаковић Јока, 55
9. Дујаковић Ђука, 33
10. Дујаковић Стана, 21
11. Дујаковић Босиљка, 18
12. Илишковић Миља, 59
13. Илишковић Видосава, 28
14. Гашић Савка, 21
15. Малетић Милева, 21
16. Дујаковић Гроздана, 7
17. Илишковић Здравко, 6
18. Илишковић Марица, 4
19. Илишковић Нада, 2
20. Гашић Марица, 1
21. Дујаковић Вида, 11мјесеци
22. Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца
23. Дујаковић Љубица, 3 мјесеца
24. Видосавина нерођена беба
Бојан Милијашевић
Светосавска омладинска заједница Прњавор
Да се не заборави-да се не понови!
Re: Prnjavor kroz istoriju...
che, hvala!
zbog takvih zlocina su svi koji su u njima ucestvovali otisli iz nasih krajeva....bilo je svugdje pljacke imovine, tj. u svim selima i to od strane "domacih" a ne od strane nijemaca...to su mi moji preci uvijek pricali. Poznavali su njihovu stoku po dolinama, konjuhovcima, prnjavoru...a takodje i tadasnje vezene lanene "rubine" koje su bile unikati....i bas takvi pljackasi su odselili poslije rata a oni koji su bili "posteni" ostali su u nasim krajevima...
zbog takvih zlocina su svi koji su u njima ucestvovali otisli iz nasih krajeva....bilo je svugdje pljacke imovine, tj. u svim selima i to od strane "domacih" a ne od strane nijemaca...to su mi moji preci uvijek pricali. Poznavali su njihovu stoku po dolinama, konjuhovcima, prnjavoru...a takodje i tadasnje vezene lanene "rubine" koje su bile unikati....i bas takvi pljackasi su odselili poslije rata a oni koji su bili "posteni" ostali su u nasim krajevima...
nema zabave bez zena i rakije
Re: Prnjavor kroz istoriju...
Vecina je ostala, samo oni najgori su ili sudjeni ili pobjegli u mjesta oko Zagreba ili Mađarsku i Njemacku.
Malo je onih casnih nesrba iz tog perioda koji su ostali cisti pa i u Prnjavoru. Njima cemo odati pocast i ostace zapamceni.
Mnogi su uzivali penzije do skora, a tada su potkazivali komsije i ucestvovali u hapsenjima i zlocinu. Ali takva je politika bila...ni danas nije bolje.
Malo je onih casnih nesrba iz tog perioda koji su ostali cisti pa i u Prnjavoru. Njima cemo odati pocast i ostace zapamceni.
Mnogi su uzivali penzije do skora, a tada su potkazivali komsije i ucestvovali u hapsenjima i zlocinu. Ali takva je politika bila...ni danas nije bolje.
Re: Prnjavor kroz istoriju...
Samo jedan primjer kako su ustase prelazile u partizanske redove pred kraj rata...ovakvih dokumenata imm bezbroj a ticu se Prnjavora
Re: Prnjavor kroz istoriju...
Vedrane,vidi ovo 
-
aleksandar76
- Posts: 293
- Joined: 09.01.2012. 12:23
Re: Prnjavor kroz istoriju...
That same year, Strummer reportedly cried when he learned that "Rock the Casbah" had been adopted as a slogan by US bomber pilots in the Gulf War.