Student četvrte godine novinarstva, Sanja Krasić, svoju ljubav prema pisanoj riječi iskazuje i kroz pisanje pjesama.
Pjesme ovo mlade književnice su do sada objavljivane u raznim onlajn izdanjima, ali i u jubilarnom broju književnog časopisa „Suština poetike“, izbor iz petogodišnjeg opusa.
– Dar za poeziju sam otkrila kao dijete, kada sam naučila prva slova. Prva slova su donijela i prve stihove. Imala sam želju da pišem o svemu što me okružuje, radoznalo sam posmatrala svijet oko sebe i nastojala da ga prikažem na svoj način, kroz svoje misli. To se učinilo zanimljivim mojim roditeljima, koji su mi dali podsticaj da nastavim da maštam, da pišem. Kako sam odrastala, ljubav prema poeziji je postajala sve veća i s godinama se uobličavala. Danas ne samo da pišem poeziju, ja poeziju živim – kaže mlada Prnjavorčanka.
Foto: Privatna arhiva
Inspiraciju nalazi u, kako kaže, životnom smislu i besmislu, trajanju i prolaznosti. Stihovi se često sami nižu, a na razne ideje dolazi i dok hoda ulicom. Ipak, takve misli često odlete u zaborav, pa uvijek žuri da ih zapiše prije nego nestanu.
– Kada sam počela da pišem pjesme su obilovale optimizmom. Optimizam je vremenom evoluirao u pesimizam, mada više volim da kažem da je to neko realno posmatranje života. Da li će pesimizam evoluirati u nešto drugo ostaje zagonetka. Bilo kako bilo, pratiću svoju inspiraciju i govoriću u njeno ime – dodala je.
Prolazimo kroz vreme krupnih društvenih promjena, koje su dovele do toga da se pisanoj riječi i onima koji pišu poklanja malo ili nimalo pažnje. Bosna i Hercegovina je kroz istoriju imala velike pisce i pjesnike, književnike čija su djela doživjela svjetsku popularnost i postali klasici. Kako su književnici u nezadivnom položaju, u takvom je položaju često i kultura uopšte.
Prema riječima ove mlade pjesnikinje, tehnologija je predmet interesovanja mladih, mnogo više nego kultura.
Foto: Privatna arhiva
– Književni časopisi postoje ali teško opstaju ili se zadržavaju samo u onlajn formama zbog nedostatka finansijskih sredstava. Međutim, samo njihovo postojanje ostavlja nadu za književnike i one koji vole i njeguju pisanu riječ, prije svega zbog prostora koji im daju – kaže ona.
Krasićeva dodaje da se publika mijenja koliko se mijenja i svijet oko nas.
– Književnu publiku treba stvarati To je zahtjevan proces jer sistem radi protiv takvih nastojanja, počevši od školskih i fakultetskih programa, nebrige države, promocije pogrešnih vrijednosti. Živimo ubrzan način života, svi su ovisni o svojim pametnim uređajima i više se čitaju statusi i poruke nego knjige – navodi ona.
Ostala je privržena dječijim snovima i beskrajnoj ljubavi prema poeziji.
– Smatram da od snova ne trebamo odustajati, nego ih trebamo pokušati živjeti, pa tako i ja težim ostvarenju onog najvećeg – da izdam svoju zbirku pesama. Nadam se da će mi na tom putu inspiracija biti prijatelj – priča Krasićeva.
Mogu da joj preporucim da sa mamom i tatom ostane u Austriji.Dole sve zaboravi dole je sve trulo zalosno sto moram to da kazem.Nista razmisljato o korijenima jer dole ima samo korijen a cim iz tog korijena pocne nesto lijepo da raste odmah ga sasijeku do korijena.Korov se dole samo dobro prima.
„Ја знам да не знаш мој број,
ни гдје сам, ни како живим…
Ја знам да за сва зла
ноћас само мене кривиш…“
Овим стиховима, се ја мало, добро – мало више, правим „паметан“, као бојаги и сам сам “пјесничка душа”, а није тако, ни близу! Чак, не знам ни ко је аутор ових стихова!
Нешто друго сам хтио да поручим. Има једна источњачка народна пословица која отприлике гласи: “Живот треба узети онакав какав јесте, а само понекад маштати какав би могао да буде”. Пошто се с већином ставова ове младе даме слажем, хтео бих да јој укажем на мишљење стручњака, који кажу да се у животу може рђаво погрешити само два пута – прво, код избора занимања и, друго, код избора брачног друга. Ако се погреши у оба случаја, тешко је исправити грешке. Избор занимања – новинар, је незахвалан, чак и када новинар стоји иза потпуно истинитог текста (случај новинара БН телевизије, Ковачевића). Када се овом занимању дода склоност поезији то онда “ствар диже на виши ново”, стварност постаје сложенија и треба добро пазити “да се не изгуби тло под ногама”, односно реалност. Надајмо се, да наша суграђанка, неће учинити погрешан потез и да је вријеме, да већ сада мјерка свекрву која живи и ради у Аустрији, или бар Словенији!!! Наравно, да и сама учи њемачки језик, злу не требало…
П.С. Нисам новинар, чак ни аматер. Пишем овако за своју душу и поносан сам што ми је српски предавао велики професор, Стево Лончаревић!
Сањи препоручујем да истражи писање Предрага Милојевића, новинара Политике; да јој он буде „звијезда водиља“ а не садашњи „новинари“ – Бошко Јакшић или Мирослав Лазански.