Hvala Bogu, konacno nam odblokirali FB nalog od Kluba… Za blokiranje moram da se zahvalim porodici Petrović i njihovim sinovima i istomišljenicima, koji su nas prijavili kao lazni profil, te su nas blokirali, ali hvala dragom Bogu nije im uspela namera da nam ugase profil.
Dok profili AK „Prnjavor“ i štamparije Petrograf uredno stoje kao profili, a ne kao stranice, naše gase po njihovim prijavama, ali nema veze. Jači smo mi od svih njih zajedno i opet ćemo ih pobediti. Htedoh još davno da se obratim sa nekoliko reči na sva aktuelna dešavanja oko moga učešća na 9. Olimpijskim igrama za veterane, koje su se odrzale u Oklandu od 21 – 30. aprila ove godine i oko svih pisanja po društvenim mrežama i ispiranja usta mojim imenom i prezimenom od spodoba koje nisu dostojne niti vredne ni jedne dlake s moje glave i koji nemaju pametnija posla u svome životu nego sedeti po ceo dan za računarom, visiti na internetu i napadati i pisati bez ikakvih argumenata sve živo što se napiše i objavi od bilo koga na tim stranicama, a pogotovo od vlasti ili opozicije.
A da isti pri tom nisu mrdnuli dalje od svoga sela i svoje prljave stolice, sa koje siju i šire laži i mržnju iznoseci gnusne laži o mnogim stvarima i dešavanjima u gradu. Ali šta ćete izgleda da u psihijatrijskim ustanovama nema dovoljno mesta za takve spodobe, pa se slobodno šepure u svojim kućama, skrivajući se iza laznih profila ili nadimaka i pljuju po svemu i svakoj vesti ili dešavanju što se objavi u prnjavorskim medijima. Ali da krenemo redom.
Prvo je gospodin Petrović, sa kojim sam proveo 24 godine u istom atletskom klubu od njegovog osnivanja 1993. godine, objavio neki svoj dopis medijima , a koji je pritom izvukao iz konteksta samo ono što njemu odgovara, tvrdeći da ne postoje Olimpijske igre za veterane i da sam ja otišao na tamo neko druženje rekreativaca i penzionera na kraj sveta u Novi Zeland, poredeći to takmicenje sa olimpijadom u Otpočivaljci ili nekom drugim seoskim druženjem, tvrdeći kako tu nema konkurencije i kako svi sami sa sobom trče. Kao da neko može da zna koliko gde ima prijavljenih takmicara, pa čeka da se ubaci tamo gde nema nikoga.
Čovek koji je toliko u sportu bi valjda trebao da zna da se prijave za sva takmičenja završavaju minimalno mesec dana pre početka igara i da nema šanse da se može posle toga prijaviti i da se može znati koliko je i gde takmičara prijavljeno, a da bilten sa učesnicima takmičenja obično izađe tri do sedam dana pre početka igara. Kad je već gledao sajt takmičenja, što nije kako treba pogledao, pa bi našao mnoge stvari što ga interesuju, da ne mora da piše lazi i obmanjuje javnost. Na tom istom sajtu (http://www.worldmastersgames2017.co.nz/the…/about-the-games/ ) lepo piše da je ovo takmičenje u Oklandu Olimpijske igre za veterane ( zvaničan naziv igara World Masters Games) , tj. osobe starije od 30 godina i koje se održavaju svake četiri godine, godinu dana posle Olimpijskih igara za seniore i da je ovo najmasovnije takmičenje u svetu, gde učestvuje preko 28 000 sportista iz 119 zemalja iz celog sveta, koji se takmiče u 28 sportova i 45 sportskih disciplina, da su se prve igre održale davne 1985. godine u Torontu u Kanadi, a da su naredne 2021. godine u Kansaiju u Japanu, gde se predviđa učešće pereko 50 000 sportista iz celog sveta. Takođe imaju i linkovi internacionalne svetske veteranske federacije, kao i Evropske i Američke, gde lepo sve pise i da se održavaju pored letnjih i zimske olimpijske igre za veterane ( https://www.imga.ch/ )
(https://www.imga.ch/en/about-us/#what ) Imaju i mesta gde su sve do sada održane letnje i zimske igre (https://www.imga.ch/en/events/#federations ).
Sve lepo piše , samo treba pogledati, ali lakše je pisati napamet i tvrditi nešto što nije istina. Stari narod je davno rekao „Psi laju, karavani prolaze“. Tako i ove izjave bivšeg mi druga Petrovica. Na kraju krajeva grad je lepo rekao šta misli o njegovom svrljanju po medijima i pokazao veličanstvenim dočekom koji su mi priredili prilikom moga povratka iz Novog Zelanda.Nemam ja tu sta puno dodavati.
Dalje čitam ovih dana raznorazna pisanja svakojakih bolesnih likova, koji se skrivaju iza raznoraznih nadimaka i koji ne znaju šta će sa svojim životom pa po ceo dan sede za računarom i čekaju šta će se gde objaviti, ne bi li ostavili svoj cenjeni komentar i izneli svoje mišljenje , a pri tome vređajući i blateći koga god stignu redom, nevezano da li su u pravu ili nisu. Obično su takvi u svome nekom ludom svetu i sve živo im smeta, a nečiji uspeh pogotovo. Svaku vest koriste za politička prepucavanja, ne bi li napali one na vlasti , nevezano o čemu je konkretna vest.Tako neka gospođa gospodin, ne znam šta li je već , tvrdi kako je načelnik i njegova služba obmanula javnost objavivši vest kada su za mene napravili prijem povodom mog uspeha u Oklandu, kako ja ni po kom osnovu nisam mogao dobiti medalju, jer sam ja po njenom bio sedmi na deset kilometara i to pokazuje linkom zvanicnih rezultata sa takmičenja.
Govori dalje kako sam ja tu medalju kupio ili osvojio za učestvovanje kao da je to neko seosko takmičenje, a ne takmičenje koje je okupilo 28 hiljada sportista iz celog sveta i na kojem se angažovala cela Okeanija , Novi Zeland i Australija da što bolje organizuju to takmičenje uz učešće preko 3000 volontera i pitaj ti Boga koliko još ostalih ljudi iz raznoraznih stručnih službi. Za informaciju gospođi, da nije u pravu i da lepo ponovo proveri sajt takmičenja i nađe ostale rezultate, jer ja nisam trčao samo 10 km na tom takmičenju. Ja sam u 9 dana igara trčao 6 trka, 10 000 m na stazi , gde sam bio drugi, 5000 m na stazi, gde sam bio četvrti, 3000 m stipl cez, gde sam bio peti, 1500 m na stazi, gde sam bio šesti, 6 km kros kantri gde sam bio šesti i 10 km na cesti , gde sam bio sedmi. E za tu zadnju pomenutu disciplinu se doticna gospođa uhvatila ko pijana plota i baljezga li baljezga. Dalje navodi kako je meni svo takmičenje finasirala Opstina Prnjavor i načelnik opštine, cime opet obmanjuje javnost i iznosi gnusne laži. Koristi svaku priliku da napada načelnika opštine Prnjavor, pa sam joj ja došao ko poručen. Nekoliko puta sam do sada rekao, meni su načelnik opštine Prnjavor, pekara Cvijeta i mesna industrija Trivas dali nepunih 25 posto svih troškova koje sam imao tokom takmičenja u Novom Zelandu. To što su njih troje dali, jedva da je moglo da bude za pola avio karte, a o smeštaju, hrani i prevozu u Oklandu, kontizaciji za učesce na igrama, troškovima izdavanja vize, raznoraznim potvrdama izjavama i sudskim prevodima i taksama, lekarskim pregledima koji su potrebni za vizu i putnom osiguranju da i ne pričam.
Da mi nije bilo moje rodbine i par prijatelja i da nisam unapred podigao svoju platu , nikada ne bih video Oklanda i takmičenja. Oni su dali preko 75 posto svih troškova koje sam imao na takmičenju. Njima mogu da se zahvalim sto sam učestvovao na 9. Veteranskim Olimpijskim igrama u Oklandu. Najviše mi je pomogao rođak Jovica Bojić , koji je ujedno i predsednik naseg Atletskog kluba SAN iz Prnjavora, kao i Zeljka Blatešić. Njih dvoje su mi preko 60 posto svih troškova donirali. Takođe su mi pomogli moji roditelji, ujak, drugi rođak i par mojih dobrih prijatelja; sveštenik iz Vijačana Branislav Aleksić, Dalibor Jelić, Ljubiša Šikarac, Slavka Radić i sveštenik iz Prnjavora Radislav Nunić.
Ovom prilikom moram da se zahvalim svima onima koji su mi pomogli bilo kako u mom odlasku i nastupu na ovim Olimpijskim igrama za veterane u Okland. Svima veliko hvala za finansijsku pomoć za moj odlazah u Okland. Najviše se zahvaljujem našim prnjavorčanima, koji su se pre 24 godine odselili u Novi Zeland i koji sada žive u Oklandu, gospodinu Srećku i gospođi Olgi Bogdanović. Oni su mi jako puno pomogli tokom takmičenja u Oklandu kako bi što lakše se snašao i upoznao grad, kao i prilikom prevoza od hotela do aerodroma prilikom povratka.
Takođe veliko hvala mojim prijateljima, Vedranu Lepiru i Bojanu Milijaševiću i svim građanima Prnjavora koji su stali u moju odbranu, kada je gospodim Petrović počeo medijsku hajku na mene i umesto da ja u Oklandu mislim na takmičenje i kako ću što bolje istrčati trke, ja moram da mislim na budalu koja je toliko izgubila kompas da ga čovek više ne može prepoznati kako nisko može da padne i da tako nešto i pomisli za nekoga, a kamo li da javno napise i objavi u svim medijima u državi. Narod je dovoljno rekao šta misli o tome, tako da ja tu nemam šta puno dodati.
Takođe, veliko hvala Atletskom savezu Srbije i gospodinu Slobodanu Brankoviću i Atletskom savezu veterana Srbije i potpredsedniku gospođi Duški Lorbek Mandić na svesrdnoj pomoći oko moga odlaska na Olimpijske igre u Okalnd i obezbeđenju opreme za nastup na istim igrama, kao i na dočeku na aerodromu prilikom polaska i povratka iz Oklanda. Hvala mojoj porodici, mome ujaku, mojim rođacima, roditeljima i prijateljima , koji su mi pomogli da odem na igre u Okland.
Hvala svim članovima Moto kluba Prnjavor 07, džudo kluba Soko M, karate kluba Ipon, planinarskom drustva Korak vise, Kafe baru Moka, slasticarni Minjon i mome Atletskom klubu San na veličanstvenoj organizaciji moga dočeka u Prnjavoru prilikom povratka iz Oklanda.
Najvise hvala mome upravnom odboru kluba, Dragani Bojić, Bojanu Šoboti i Jovani Vrhovac i njenoj porodici, ocu Slobodanu , majci i braći koji su došli po mene u Beograd na aerodrom i dovezli me u Prnjavor i organizovali ceo doček u Prnjavoru i koji su pazili na moju decu i vodili ih na takmičenja i drzali treninge dok mene nije bilo. Hvala posebno doktorici Dragani Bojic i njenom muzu Jovici, koji su svo svoje vreme i novac ulozili u organizaciju i rad Kluba, lekarske preglede za decu i ostalo sto treba.
Veliko hvala i svim medijima; televiziji Kanal 3, radio Ljubiću, radio Prnjavoru, Prnjavor. Info, kao i novinarima i dopisnicima Brani Radulovici, Ninku Đuriću, Tamari Stojanović, Zoranu Ančiću i svima ostalima, koji su svih ovih godina ispratili moje rezultate ostvarene, kako sa decom tako svoje lično takmičeći se za veterane.
Neko mi rece na instagramu, komentarišući sliku gde sam sa decom sportistima klubova iz Prnjavora na dočeku, ’’Kivi , jesi ti bogat’’… Jesam… Bogat sam… Kud će veće bogastvo nego da te toliko mlade dece i sportista Prnjavora voli i da te dočeka sa povratka iz daleke zemlje sa tako velikog takmičenja kao što su World Masters Games odrzane u Oklandu.
Nema para kojima se može taj osećaj i sreća kupiti. Kad to doživiš, onda znaš da si nešto za taj svoj grad pozitivno uradio, a to se ne dešava svakome i često.
Dalibor Vrhovac Kivi
Be the first to comment