Prnjavorska firma koja radi za švedsku IKEA-u: Imamo blizu 400 radnika, planiramo da i dalje rastemo

Edin Dacić, većinski je vlasnik švajcarske firme “Daccomet AG”, IKEA-in partner i većinski vlasnik fabrika za proizvodnju nameštaja “Standard Furniture Serbia” i “Standard” iz Prnjavora. 

Obrazovanje je stekao u Švicarskoj. Završio je političku ekonomiju na Univerzitetu St. Gallen HSG, smijer Međunarodni odnosi. Još za vrijeme studija se dosta zanimao za prilike na tržištu tadašnje Jugoslavije.

U intervjuu za portal BUKU Dacić se prisjeća svojih početaka, govori o radu u BiH i regiji, spominje svoje uzore, a daje i vrijedne savjete za mlade preduzetnike.

Gospodine Dacić, vlasnik ste švajcarske firme “Daccomet AG”, IKEA-in partner i većinski vlasnik fabrika za proizvodnju nameštaja “Standard Furniture Serbia” i “Standard” iz Prnjavora. Kada je došlo do pokretanja vaše kompanije, možete li se prisjetiti početaka?

Firmu Daccomet AG sam osnovao u Cirihu još kao student 1990 godine. Želju da postanem preduzetnik i da poslujem sa tadašnjom Jugoslavijom imao sam još kao gimnazijalac. Krajem 80-ih godina Ante Marković, tadašnji premijer Jugoslavije i kreator po njemu nazvanim ekonomskih reformi posetio je Švajcarsku. Tom prilikom je predstavio svoje reforme nakon čega su najuglednije švajcarske novine “Neue Zürcher Zeitung” zaključile da se na Balkanu rađa novi “Ekonosmki Tigar”.

Obzirom da sam studirao političku ekonomiju u potpunosti sam se slagao sa ocenom novina i uplašio sam se da ću zakasniti da uskočim na talas koji se spremao. Hteo sam da napustim fakultet i odmah da počnem da se bavim biznisom. Međutim, tu su bile dve prepreke. Jedna je bila da nisam imao novac, a druga da su roditelji bili protiv toga. Na kraju sam se dogovorio sa roditeljima da će mi pozajmiti novac za uplatu akcionarskog kapitala uz moje obećanje da cu završiti fakultet.

Šta vam je bilo najteže u prvim godinama poslovanja, kako ste se izborili sa svim izazovima?

Na početku sam mislio da će najteže biti započeti biznis i vratiti novac roditeljima. Ali to sam uspeo za 1.5 godinu. Međutim kratko nakon toga je počeo raspad Jugoslavije. To me je nateralo da od trgovačke firme napravim firmu koja se usko specijalizovala na financiranje industrijske proizvodnje uz organizaciju uvoza komponenata i savetovanje.

Daccomet AG je na primer bio 1992. godine prva firma koja je dobila za Hrvatsku švajcarski ERG (garanciju za izvozni rizik). Ali, nezavisno od toga, tek nakon nekoliko godina shvatio sam šta je bilo i ostalo najteže – uveriti svoje partnere, kako tada u Hrvatskoj, tako i kasnije u Bosni i Hercegovina, a sada i u Srbiji, da je moguće mnogo brže razvijati se i kvalitetno rasti nego što oni to sebi mogu predstaviti.

Standard, Prnjavor, foto:Elvir Padalović

Živite i radite u Švajcarskoj, kako ste se odlučili da proširite poslovanje na BiH, konkretno Opštinu Prnjavor?

Od početka 1990-ih godina, pa sve do 2008. bio sam poslovno aktivan i u Hrvatskoj. Konkretno je Daccomet AG imao joint-venture firmu sa Fabrikom Kablova Elcon dd u Zlatar Bistrici. Firma se zvala Eldac AG u Cirihu, a ona je imala takođe kćerku firmu u Parizu – firmu Eldac France EURL.  Tada je Elcon proizvodio kablove za Peugeot i Citroen kao i za tada najvećeg dobavljača dijelova u automobilskoj industriji, Delphi, iz SAD-a.  Kroz to iskustvo i “benchmarking” tj. uporedne podatke koje sam zahvaljujući toj saradnji uspeo da dobijem, već mi je sredinom 90-ih godina bilo jasno da države sa troškovnim nivoom Hrvatske dugoročno nemaju šansu u industriji sa relativno visokim udelom direktnih troškova rada.

Bilo mi je jasno da trebam da nađem tržiste čiji jezik govorim, koje ima što bolje preduslove za proizvodnju za izvoz. Iz tog razloga sam 1999 godine počeo da putujem po Bosni i Hercegovini sa namerom da nađem novog poslovnog partnera sa kim bih mogao da radim na bazi istog poslovnog koncepta kao i sa Elconom. Posetio sam u 3 meseca oko 40 firmi. Sa jednom sam počeo da radim i preko njih sam upoznao IKEA-u koja je već pola godina nakon Dejtonskom sporazuma počela opet da posjećuje Bosnu i Hercegovinu.

U 2000 godini je Daccomet AG financirao i savetovao 7 IKEA-inih dobavljača iz cele Bosne i Hercegovina. Standard AD iz Prnjavora je bila poslednja firma koju nam je IKEA predstavila. U septembru 2000. je počela saradnja.

Koliko ste zadovoljni poslovanjem firme u Prnjavoru?

Sa jedne strane sam jako zadovoljan što smo od trenutka kada smo krenuli od nule, od 2000. godine uspeli ne samo da ostanemo IKEA-in dobavljač  već što smo u proseku svake godine rasli za preko 20%. U međuvremenu tj. 2004. je Daccomet AG preuzeo većinu akcija i ukupno je uloženo u Standard AD ca KM 16 mil. Od tadašnjih 85 zaposlenih danas imamo trenutno blizu 400.  Sa druge strane, znam da je potencijal za još brži rast pogotovo do 2008. bio tu, a mi ga, pogotovo zbog neuređenosti trzišta rada, naime nelojalne konkurencije iz sive ekonomije nismo uspeli da iskoristimo. Nezavisno od toga, mi planiramo i dalje da rastemo. U 2017 godini za minimalno 5%, a naredne godine za jos 10%

A da li ste zadovoljni odnosom administracije i opštine prema Vašoj firmi?

Mi smo u glavnom zadovoljni.

Koliko je BiH interesantno područje za inostrana ulaganja? 

Svima su poznate različite “Doing Business” – rangliste u kojima je Bosna I Hercegovina redovno na posljednjem mjestu među Evropskim državama. Međutim moje iskustvo je tako da su uslovi bolji nego što to pomenute rangliste sugerisu.

Standard, Prnjavor, foto:Elvir Padalović

 

Šta bi se kod nas trebalo uraditi da se poboljša poslovna klima, da privučemo veći broj stranih investitora, šta biste Vi predložili?

Svakako mislim da ima još mnogo potencijala za unapređenje, pogotovo na polju Zakona o radu koji je anahronističan i neadekvatan za firme koje se bore na globalnom tržistu.  Generalno, po mom mišljenju rad kao kategorija treba da se stavi u fokus. To znači, kao prvo da se razlika između bruto i neto-plata trebaju dramatično smanjiti i na taj način izjednačiti šanse firmi koje se pridrđavaju zakona i na taj način subvencionisu rad na crno sa onima koje to ne rade. Takođe bi trebalo unaprediti sistem obrazovanja. Uveren sam da bi najbolje bilo da se uvede sistem dualnog obrazovanja poput sistema koji postoji u npr. Švajcarskoj i Nemačkoj. To bi stvorilo uslove da se učenici obučavaju na način kako tržiste to traži. Sa time bi se postigao efekat da ekonomija dobija odmah zaposlene koji mogu da doprinesu stvaranju vrednosti, a sa druge strane bi ta vrste obuke poboljšala budućim zaposlenima šanse na tržistu rada.

Sarađujete sa popularnom IKEA-om, kako je došlo do te saradnje i koliko Vam ona znači za poslovanje?

Saradnja sa IKEA-om postoji već od 1999 gdodine i širi se iz godine u godinu. Trenutno radimo na aktualizaciji studije izvodljivosti na jednom novom projektu u Srbiji koja se može opisati “Javno-privatno partnerstvo”.  Sa jedne strane pregovoramo o dugoročnom ugovoru sa državom o prodaji trupaca, a sa druge strane sa IKEA-i o dugogodišnjom ugovoru o prodaji nameštaja. Naša obaveza u tom aranžmanu je izgradnja fabrike i stvaranje, na početku ca 300 radnih mesta, a kasnije i više. 

Međutim saradnja sa firmom kao što je IKEA, koja je svetski broj 1 na tržištu pokućanstva i koja planira i dalje vrlo brzo da raste, ima posebne karakteristike i u svakodnevnom radu. Kao njen dobavljač ste svaki dan izloženi globalnoj konkurenciji. To znači da morate svaki dan da se trudite da unapredite kvalitet i svoju konkurentnost. Sa druge strane, imate šansu da isporučujete na globalno tržiste  naime u ca 400 IKEAinih prodavnica širom sveta.  Ali pre toga i još važnije je da IKEA kao preduslov da postanete njen dobavljač očekuje da delite njene vrednosti po pitanju poštovanja svih zakona pogotovo onog o radu kao i na polju ekologije, zaštite zaposlenih i smanjenje potrošnje energije. Taj pristup izgleda zahtevan za zaposlene, a pogotovo za menadzment IKEA-inog dobavljača.

On definitvno traži od menadžmenta napredan mentalni sklop koji će poštovanje pomenutih uslova da shvati kao šansu i preduslov da još većom brzinom raste. Drugi važan aspekat je da IKEA kada prepozna potencijal kod dobavljača ima velike mogućnosti da pomogne dobavljaču da se brže razvija. Tu bi istakao kao najvažniji alat informacije. Obzirom da IKEA ne samo da prodaje globalno, već i nabavlja robu na globalnom tržištu, ima odličan pregled kretanja cena svih relevantnih troškovnih faktora. Ona je spremna da deli te informacije sa dobavljačima koji to mogu da iskoriste kako bi se unapredili. Pored toga IKEA pomaže dobavljaču kod investicija u opremu kako kroz izuzetno povoljne kredite kao i sa savetovanjem.

Posjetićete Banjaluku u okviru Business caféa, šta biste svim ljudima koji planiraju da pokrenu samostalni biznis poručili, koji su vaši savjeti za uspjeh?

Najvažnije je da imate strast i motivaciju da se bavite preduzetništvom gde u suštini nemate nikakve garancije za bilo šta. Ali takođe je važno da sto više razumete o tome čime želite da se bavite. Tu mislim ne “samo” na potencijalne kupce i dobavljače, cene itd. jer se to svakako podrazumeva. Ja mislim pogotovo na ono što će vas razlikovati od drugih i još više na onu okolnost ili osobinu koju mislite da imate samo vi… Verovatno će ona biti ta koja će eventualno da donese uspeh…

Standard, Prnjavor, foto:Elvir Padalović

 

Danas ste Vi uzor mnogima, a ko su bili i jesu Vaši uzori kada je poslovanje u pitanju? Od koga učite i koga doživljavate kao pozitivan primjer i zašto?

Ja se svaki dan trudim od svakoga da nešto naučim. Zato me biografije jako interesuju i uvek pokušavam da prepoznam zašto je nešto u nekoj situaciji doprinelu uspehu i naravno neuspehu.  Ali ako bi nekoga trebao da izdvojim, onda je to Ingvar Kamprad, osnivač IKEA-e.  Ja sam imao čak dva puta privilegiju da se sretnjem sa njim. On me je impresionirao ne samo zbog toga sto je IKEA –a svetski gigant već zato što je značajne poslovne iskorake radio tada kada mu je bilo najteže.

Na primer kada je 60ih godina švedski kartel trgovaca nameštaja počeo da ga bojkotuje  on je počeo da nabavlja nameštaj u Poljskoj i na taj način postao još konkurentniji. Takođe je izmislio koncept demontažnog nameštaja, a da bi ga lakše transportovao spakovao ga je na “flat pack”-način što je kasnije postao standard.  Kada sam Ingvar Kamprada video poslednji put je bio u svojoj 85 godini. Oko njega je zračila fascinirajuća aura čoveka koji je značajno učestvovao u pisanju istorije naše branše i još mnogo više se radovao kao malo dete da nastavi da to čini jos uspešnije. 

Prvi banjalučki Business Café u organizaciji Golden office-a održaće se sutra u hotelu Jelena u Banjaluci sa početkom u 19:00 h na temu : “Preduzetnici – heroji današnjice“. Edin Dacić, vlasnik švajcarske firme “Daccomet AG” i većinski vlasnik fabrike namještaja “Standard” iz Prnjavora jedan je od govornika na ovom događaju. 

Razgovarala Maja Isović Dobrijević