Komandant Veljko Milankovic i Vukovi sa Vucijaka
Posted: 06.05.2008. 20:59
Osetih potrebu da otvorim temu koja po mom nekom misljenju nedostaje na ovom nasem forumu..
Temu koja bar na neki nacin treba da nas drzi dalje od zaborava prema junacima minulog rata, ali u pravom smislu te rijeci.
Ovaj potez ni u kom slucaju ne krije u sebi neki zli nacizam, mrznju niti bilo sta drugo; vec samo pokusaj da dodjemo do vise informacija itd o pomenutom junaku i njegovoj jedinici.
Koliko sam upoznat, Veljko Milankovic je vodio casnu borbu, borbu za svoj narod, za svoju zemlju; i ne nosi u sebi karakteristike "pljackasa" niti bilo cega slicnim tome...
Za nesto vise posluzicu se copy/paste :
ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ, КОМАНДАНТ "ВУКОВА СА ВУЧЈА"
ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА
И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!
Истицао је авryст ратне 1991. roдие. Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. .
Непун сат и по касније присгигла је нова порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине...
У сазвежђу "Белог вука"
Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . .
Четрдесет шест »Вукова« оалобађа Јасеновац
Ватрено крштење »Вуков" су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејсгву са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над телевизијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље.
Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонијн. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу.
Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су консгатвали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах.
Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеrговцу.
+++++++++++++++++
Спреман сам, господо
безусловно извршити
сваку влшу наредбу,
сем оне која
представља оцигледну
издају српског народа
и његових
национално-државних
интереса - обратио се
поручник МиланковиА
својим
претпостављенима у
Команди Корпуса
++++++++++++++++
- Иэбора а времена за чекање рги нисмо имали. Моралн смо напасги одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду
бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . .
Кажа о херојима итрговцима
Пошто одобрење за напад на Новсуl није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повла че усвоју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбра не имале су задатак да фронrално креу~ ка Новој Градишци. ..
Све је у бази на Вучјаку било у энаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац.
И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a ое је задржан последњи.
Касннје се испоставило да су тих месц и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху полжељни тих дана. А поруч ник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса:
- Сnремаи сам, господо, безугловва пэвршити сваку вашу наредбу, сем ове која предсгавља очнгледеу издају српског народа и његових национално - државинх нитсреса!
Српски га метек није га хтео. . .
Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Машићка Шагoвина, падају Ширинци, угрoжени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати.
- Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или сграначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко.
Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа сеојнх. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систсм навлаченња на танак лед.. ..)
Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено.
Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака".
Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањнеој нози (тако је било у свим биткама током операције). Жестоким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . .
>>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<<
На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пуковника (сада генерала) Милета Новаковића.
Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећкан.а, техника је спуштсна са брда и требало је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа!
И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица
"Сивци" (названа по своме храбром командиру, "ражалованом поручнику Сивцу").
У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и лровуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине..
У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца:
"Момци 'вечитог поручиика Милаиковића' нзвели сy једини класнчан јурииш "на нонж" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у сгрелце нзнели заставу у прве редове и, лосле команде "Нож на пушке!' полетели грудима на непријатељске ровове. .. јуришајући на Јакеш, стратсшку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је ранњено. Јакеш је пао. Паника - "Вукови долазе! - захватила је Модричу. . "
". . . саВучјака српспки добровоњци..."
Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана
++++++++++++++++
Судбина операције
"Коридор" ломила се,
већ у старту. Поручник
Миланковић
предводио је своје
"Вукове" с гипсом на
рањеној нози, тако је
било у свим биткама
током опервције
++++++++++++++++
Генералске чинове добили су Мартић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy команданта елитног батаљона. И потапшан је по рамену.
А одмах по пробијању Коридора, "Вукови" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из касарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У нстом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташкнм формацнјама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда.
Даље се није могло: тенкови неисправни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . .
Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Кота 181, је одржана, Бијело брдо је пало, позиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива.
После краћег предаха, "Вукови" су прикључени четвртој тактичкој групи пуковника П&
Temu koja bar na neki nacin treba da nas drzi dalje od zaborava prema junacima minulog rata, ali u pravom smislu te rijeci.
Ovaj potez ni u kom slucaju ne krije u sebi neki zli nacizam, mrznju niti bilo sta drugo; vec samo pokusaj da dodjemo do vise informacija itd o pomenutom junaku i njegovoj jedinici.
Koliko sam upoznat, Veljko Milankovic je vodio casnu borbu, borbu za svoj narod, za svoju zemlju; i ne nosi u sebi karakteristike "pljackasa" niti bilo cega slicnim tome...
Za nesto vise posluzicu se copy/paste :
ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ, КОМАНДАНТ "ВУКОВА СА ВУЧЈА"
ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА
И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!
Истицао је авryст ратне 1991. roдие. Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. .
Непун сат и по касније присгигла је нова порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине...
У сазвежђу "Белог вука"
Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . .
Четрдесет шест »Вукова« оалобађа Јасеновац
Ватрено крштење »Вуков" су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејсгву са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над телевизијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље.
Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонијн. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу.
Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су консгатвали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах.
Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеrговцу.
+++++++++++++++++
Спреман сам, господо
безусловно извршити
сваку влшу наредбу,
сем оне која
представља оцигледну
издају српског народа
и његових
национално-државних
интереса - обратио се
поручник МиланковиА
својим
претпостављенима у
Команди Корпуса
++++++++++++++++
- Иэбора а времена за чекање рги нисмо имали. Моралн смо напасги одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду
бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . .
Кажа о херојима итрговцима
Пошто одобрење за напад на Новсуl није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повла че усвоју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбра не имале су задатак да фронrално креу~ ка Новој Градишци. ..
Све је у бази на Вучјаку било у энаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац.
И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a ое је задржан последњи.
Касннје се испоставило да су тих месц и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху полжељни тих дана. А поруч ник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса:
- Сnремаи сам, господо, безугловва пэвршити сваку вашу наредбу, сем ове која предсгавља очнгледеу издају српског народа и његових национално - државинх нитсреса!
Српски га метек није га хтео. . .
Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Машићка Шагoвина, падају Ширинци, угрoжени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати.
- Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или сграначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко.
Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа сеојнх. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систсм навлаченња на танак лед.. ..)
Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено.
Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака".
Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањнеој нози (тако је било у свим биткама током операције). Жестоким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . .
>>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<<
На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пуковника (сада генерала) Милета Новаковића.
Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећкан.а, техника је спуштсна са брда и требало је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа!
И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица
"Сивци" (названа по своме храбром командиру, "ражалованом поручнику Сивцу").
У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и лровуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине..
У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца:
"Момци 'вечитог поручиика Милаиковића' нзвели сy једини класнчан јурииш "на нонж" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у сгрелце нзнели заставу у прве редове и, лосле команде "Нож на пушке!' полетели грудима на непријатељске ровове. .. јуришајући на Јакеш, стратсшку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је ранњено. Јакеш је пао. Паника - "Вукови долазе! - захватила је Модричу. . "
". . . саВучјака српспки добровоњци..."
Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана
++++++++++++++++
Судбина операције
"Коридор" ломила се,
већ у старту. Поручник
Миланковић
предводио је своје
"Вукове" с гипсом на
рањеној нози, тако је
било у свим биткама
током опервције
++++++++++++++++
Генералске чинове добили су Мартић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy команданта елитног батаљона. И потапшан је по рамену.
А одмах по пробијању Коридора, "Вукови" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из касарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У нстом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташкнм формацнјама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда.
Даље се није могло: тенкови неисправни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . .
Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Кота 181, је одржана, Бијело брдо је пало, позиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива.
После краћег предаха, "Вукови" су прикључени четвртој тактичкој групи пуковника П&